Денеб

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Денеб
Положај на небу
Епоха J2000.0
Сазвежђе Лабуд
Ректасцензија 20h 41m 25,915s[1]
Деклинација +45° 16’ 49,22”
Привидна магнитуда (В) 1,25
Удаљеност 1425 ly
(437 pc)
Спектрална класа A2Iae
Друге ознаке
алфа Лабуда, α Cyg, 50 Cyg, Arided, Aridif, Gallina, Arrioph, HR 7924, BD +44°3541, HD 197345, SAO 49941, FK5: 777, HIP 102098


Денеб или алфа Лабуда (лат. Deneb, α Cygni, α Cyg) је најсјајнија звезда сазвежђа Лабуд и деветнаеста најсјајнија звезда ноћног неба.[2] Назив „Денеб“ потиче од арапске речи „dhanab“ — реп, јер се налази у репу лабуда у традиционалном приказу овог сазвежђа.[3] Денеб је звезда северњача Марса.[4]

Денеб је плавобели суперџин, једна од најлуминознијих звезда Млечног пута и једна од најдаљих звезда видљивих голим оком.[5] Процена удаљености Денеба је проблематична, али је након друге ревизије података са Хипаркоса израчуната вредност од 1425 светлосних година (на основу оригиналних података је израчуната вредност од 3230 светлосних година, која се може наћи у литератури старијој објављеној пре 2008. године).[2][5] Границе грешке су 1340 и 1840 светлосних година.[6][7][8]

На основу ове удаљености, процењена луминозност Денеба је 54.400 пута већа од луминозности Сунца. Да се налази на удаљености на којој се налази Вега, Денеб би био био магнитуде -7,8, био би видљив и дању, а ноћу би бацао сенку. На основу луминозности и температуре, радијус Денеба је процењен на 108 радијуса Сунца, док мерења угаоног радијуса дају вредност стварног радијуса од 114 радијуса Сунца. За једну ротацију око своје осе, потребно му је шест земаљских месеци.[2][9][10][11]

Денеб је променљива звезда, класа пулсирајућих суперџинова спектралних типова B и A је по Денебу названа α Cygni променљиве.[4] Површина Денеба трпи нерадијалне флуктуације, што доводи до повреме промене сјаја и спектралног типа.[6] Сјајност Денеба варира неправилно, у опсегу од ±0,04 магнитуде.[12]

Започео је своју еволуцију пре око 10 милиона година, као звезда главног низа B или О класе, масе 15-16 маса Сунца. У језгру Денеба је престала фузија водоника у хелијум, али због удаљености од Земље није могуће тачно разумевање његовог тренутног стања — да ли је језгро угашено и Денеб еволуира ка црвеном суперџину или је започела фузија хелијума. Претпоставља се да ће у наредних неколико милиона година постати супернова.[2][6]

Соларним ветром Денеб губи материјал од око 0,8 Сунчевих маса годишње, што је 100.000 пута више него Сунце.[6]

Денеб је једно од три темена астеризма Летњи троугао (преостала два су Вега и Алтаир).[2][3][5][6][12] Заједно са β, γ, δ и ε Лабуда гради астеризам Северни крст.[13] Сјај емисионе маглине NGC 7000 („маглина Северна Америка“) вероватно настаје захваљујући зрачењу оближњег Денеба.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ van Leeuwen, F. (2009). „The Hipparcos catalog”. Astronomy and Astrophysics. 500: 505—506. Bibcode:2009A&A...500..505V. doi:10.1051/0004-6361/200912202. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Kaler, Jim (26. 06. 2009). „Deneb”. Приступљено 16. 01. 2013. 
  3. 3,0 3,1 Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (на језику: енглески)). Philip's. стр. 112. ISBN 0-54007863–8. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (на језику: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. ISBN 978-0-7503-0620-1. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Sessions, Larry (18. 06. 2012). „Deneb: A distant and very luminous star”. Earthsky Communications Inc. Приступљено 16. 01. 2013. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Coffey, Jerry (22. 03. 2010). „Deneb”. Universe Today. Архивирано из оригинала на датум 07. 07. 2011. Приступљено 16. 01. 2013. 
  7. ^ Perryman, M. A. C.; Lindegren, L.; Kovalevsky, J.; Hoeg, E.; Bastian, U.; Bernacca, P. L.; Crézé, M.; Donati, F.; Grenon, M.; Grewing, M.; Van Leeuwen, F.; Van Der Marel, H.; Mignard, F.; Murray, C. A.; Le Poole, R. S.; Schrijver, H.; Turon, C.; Arenou, F.; Froeschlé, M.; Petersen, C. S. (1997). „The Hipparcos Catalogue”. Astronomy and Astrophysics. 323: L49—L52. Bibcode:1997A&A...323L..49P. 
  8. ^ Perryman, M. (2010). The Making of History's Greatest Star Map (Submitted manuscript). Astronomers' Universe. Springer-Verlag. ISBN 978-3-642-11601-8. doi:10.1007/978-3-642-11602-5. 
  9. ^ Chesneau, O.; Dessart, L.; Mourard, D.; Bério, Ph.; Buil, Ch.; Bonneau, D.; Borges Fernandes, M.; Clausse, J. M.; Delaa, O.; Marcotto, A.; Meilland, A.; Millour, F.; Nardetto, N.; Perraut, K.; Roussel, A.; Spang, A.; Stee, P.; Tallon-Bosc, I.; McAlister, H.; Ten Brummelaar, T.; Sturmann, J.; Sturmann, L.; Turner, N.; Farrington, C.; Goldfinger, P. J. (2010). „Time, spatial, and spectral resolution of the Hα line-formation region of Deneb and Rigel with the VEGA/CHARA interferometer”. Astronomy and Astrophysics. 521: A5. Bibcode:2010A&A...521A...5C. arXiv:1007.2095Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361/201014509. 
  10. ^ van de Kamp, P. (1953). „The Twenty Brightest Stars”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 65 (382): 30. Bibcode:1953PASP...65...30V. doi:10.1086/126523. 
  11. ^ Lamers, H. J. G. L. M.; Stalio, R.; Kondo, Y. (1978). „A study of mass loss from the mid-ultraviolet spectrum of α Cygni (A2 Ia), β Orionis (B8 Ia), and η Leonis (A0 Ib)”. The Astrophysical Journal. 223: 207. Bibcode:1978ApJ...223..207L. doi:10.1086/156252. 
  12. 12,0 12,1 Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (на језику: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 879. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  13. ^ McClure, Bruce (29. 06. 2009). „Northern Cross: Backbone of the Milky Way”. Earthsky Communications Inc. Приступљено 16. 01. 2013. 

Литература[уреди]

  • Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (на језику: енглески)). Philip's. стр. 112. ISBN 0-54007863–8. 
  • Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (на језику: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. ISBN 978-0-7503-0620-1. 
  • Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (на језику: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 879. ISBN 978-0-7503-0440-5. 

Спољашње везе[уреди]