Депенденцијална граматика
| Депенденцијална граматика | |
|---|---|
.jpg) |
|
| Поређење депенденцијалне и фразне структуре за енглеску реченицу. | |
| Други називи | Граматика зависности |
| Област | Синтакса, Структурална лингвистика, Рачунарска лингвистика |
| Оснивач | Лисијен Тенијер |
| Година настанка | 1959 |
| Кључни појмови | Валентност, Синтаксичка зависност, Депенденцијално стабло, Universal Dependencies |
Депенденцијална граматика (ДГ) је класа модерних граматичких теорија које се заснивају на односу зависности (за разлику од односа конституентности фразне структуре) и које се могу пратити првенствено до рада Лисијена Тенијера. Зависност је појам да су лингвистичке јединице, нпр. речи, повезане једна са другом усмереним везама. Финитни глагол се узима као структурни центар клаузалне структуре. Све остале синтаксичке јединице (речи) су директно или индиректно повезане са глаголом у смислу усмерених веза, које се називају зависности.
Депенденцијална граматика се разликује од фразне структурне граматике по томе што, иако може да идентификује фразе, тежи да занемари фразне чворове. Депенденцијална структура се одређује односом између речи (главе) и њених зависних елемената. Депенденцијалне структуре су "плиће" од фразних структура, делом зато што им недостаје финитни глаголски фразеолошки конституент, и стога су добро прилагођене за анализу језика са слободним редоследом речи, као што су чешки или варлпири.
Историјат
[уреди | уреди извор]Појам зависности између граматичких јединица постоји од најранијих забележених граматика, нпр. Панини, и стога концепт зависности вероватно претходи концепту фразне структуре за много векова.[1] Ибн Мада, лингвиста из 12. века из Кордобе, можда је био први граматичар који је употребио термин зависност у граматичком смислу како га данас користимо. У раним модерним временима, концепт зависности изгледа да је коегзистирао упоредо са концептом фразне структуре, при чему је потоњи ушао у латинске, француске, енглеске и друге граматике из широко распрострањеног проучавања терминске логике антике.[2] Зависност је такође конкретно присутна у радовима Шамуела Брашаија (1800–1897), мађарског лингвисте, Франца Керна (1830–1894), немачког филолога, и Хајмана Харитона Тиктина (1850–1936), румунског лингвисте.[3]
Модерне депенденцијалне граматике, међутим, почињу првенствено радом Лисијена Тенијера. Тенијер је био Француз, полиглота, и професор лингвистике на универзитетима у Стразбуру и Монпељеу. Његово главно дело Éléments de syntaxe structurale објављено је постхумно 1959. године – умро је 1954. Основни приступ синтакси који је развио утицао је на бројне радове у 1960-им.[4] Тенијер је жестоко аргументовао против бинарне поделе субјекат-предикат, преферирајући уместо тога да позиционира глагол као корен све клаузалне структуре. Његов став је био да подела субјекат-предикат потиче од терминске логике и нема место у лингвистици.[5]
Депенденцијална наспрам фразне структуре
[уреди | уреди извор]Зависност је однос један-према-један: за сваки елемент (нпр. реч или морф) у реченици, постоји тачно један чвор у структури те реченице који одговара том елементу. Резултат овог односа један-према-један је да су депенденцијалне граматике граматике речи (или морфема). Све што постоји су елементи и зависности које повезују елементе у структуру.
Ова ситуација треба да се упореди са фразном структуром. Фразна структура је однос један-према-један-или-више, што значи да за сваки елемент у реченици постоји један или више чворова у структури који одговарају том елементу. Резултат ове разлике је да су депенденцијалне структуре минималне[6] у поређењу са њиховим фразно-структурним парњацима, јер теже да садрже много мање чворова.
Разлика између депенденцијалних и фразно-структурних граматика проистиче у великој мери из почетне поделе клаузуле. Однос фразне структуре проистиче из почетне бинарне поделе, при чему се клаузула дели на субјекатску именичку фразу (НП) и предикатску глаголску фразу (ВП). Ова подела је присутна у радовима Леонарда Блумфилда и Ноама Чомског. Тенијер је, међутим, одбацио ову поделу, сматрајући глагол кореном целокупне структуре.
Депенденцијалне граматике
[уреди | уреди извор]Следећи оквири се заснивају на зависности:
- Алгебарска синтакса
- Операторска граматика
- Линк граматика
- Функционални генеративни опис
- Лексикејс
- Теорија значење-текст
- Граматика речи
- Extensible dependency grammar
- Universal Dependencies
Линк граматика је слична депенденцијалној граматици, али не укључује усмереност између повезаних речи и стога не описује односе глава-зависни. Хибридна депенденцијална/фразно-структурна граматика користи зависности између речи, али такође укључује зависности између фразних чворова, као што је приказано у Куранском арапском депенденцијалном Treebank-у.
Представљање зависности
[уреди | уреди извор]Постоје различите конвенције које ДГ користе за представљање зависности. Следеће схеме илуструју неке од ових конвенција:
Репрезентације у (а–д) су стабла. Пуне линије су ивице зависности, а испрекидане линије пројекције. Разлика између (а) и (б) је што (а) користи класу категорије за означавање чворова, док (б) користи саме речи.[7] Стабло (д) апстрахује од линеарног редоследа и одражава само хијерархијски редослед.[8] Лукови са стрелицама у (е) су алтернативна конвенција коју фаворизује Граматика речи.[9] Заграде у (ф) се ретко користе. Увлачења у (г) су још једна конвенција за означавање хијерархије.[10]
Типови зависности
[уреди | уреди извор]Депенденцијалне репрезентације приказују синтаксичке зависности, које су у фокусу већине радова. Међутим, оне су само један од три или четири типа зависности. Теорија значење-текст, на пример, наглашава улогу семантичких и морфолошких зависности.[11] Може се признати и четврти тип, прозодијске зависности.
Семантичке зависности
[уреди | уреди извор]Семантичке зависности се разумеју у смислу предиката и њихових аргумената.[12] Аргументи предиката су семантички зависни од тог предиката. Често се семантичке зависности преклапају са синтаксичким и показују у истом смеру, али понекад могу имати супротан смер или бити потпуно независне.
Морфолошке зависности
[уреди | уреди извор]Морфолошке зависности постоје између речи или делова речи.[13] Када дата реч или део речи утиче на облик друге речи, онда је потоња морфолошки зависна од прве. Слагање и конкорданца су манифестације морфолошких зависности.
Морфолошке зависности играју важну улогу у типолошким студијама, где се језици класификују као претежно head-marking или dependent-marking.[тражи се извор]
Прозодијске зависности
[уреди | уреди извор]Прозодијске зависности се признају да би се прилагодило понашање клитика.[14] Клитик је синтаксички аутономан елемент који је прозодијски зависан од домаћина, тј. формира једну реч са својим домаћином.
Синтаксичке зависности
[уреди | уреди извор]Синтаксичке зависности су у фокусу већине радова у ДГ. Како се утврђује присуство и смер синтаксичких зависности често је предмет дебате. Један од корисних принципа је дистрибуција: реч која највише одређује дистрибуцију целе фразе је њен корен.[15]
Линеарни редослед и дисконтинуитети
[уреди | уреди извор]Традиционално, ДГ су имале другачији приступ линеарном редоследу (редоследу речи) од фразно-структурних граматика. Депенденцијалне структуре омогућавају лако раздвајање вертикалне димензије (хијерархијски редослед) од хоризонталне (линеарни редослед).[16] Ово је допринело утиску да су ДГ посебно погодне за испитивање језика са слободним редоследом речи.
Ипак, депенденцијалне структуре су способне да истражују и феномене редоследа речи, као што су дисконтинуитети (нпр. топикализација, скремблинг).[тражи се извор]
Синтаксичке функције
[уреди | уреди извор]Традиционално, ДГ су третирале синтаксичке функције (нпр. субјекат, објекат, атрибут) као примитивне. Оне постављају инвентар функција које се могу појавити као ознаке на везама зависности у стаблима.[17]
Овај приступ се разликује од традиционалних фразно-структурних граматика, где се функције изводе из конфигурације (нпр. објекат је НП унутар ВП). Пошто ДГ одбацују постојање финитног ВП конституента, оне не могу дефинисати функције на тај начин.
Савремени развој и истраживања
[уреди | уреди извор]Интересовање за депенденцијалну граматику расте, а међународне конференције о депенденцијалној лингвистици (Depling) су релативно недавна појава. Велики део развоја долази из области рачунарске лингвистике, делом захваљујући утицајном раду Дејвида Хејса на машинском превођењу.
Universal Dependencies
[уреди | уреди извор]Universal Dependencies (UD) представља међународну иницијативу за стварање treebank-ова светских језика, при чему су они анотирани на кросјезички конзистентан начин.[18] Упркос широкој примени, UD приступ се суочава са критикама, посебно у вези са статусом функционалних речи (помоћних глагола, предлога, везника).[19]
Dependency Transformer Grammars
[уреди | уреди извор]Најновији развој представљају Dependency Transformer Grammars (DTGs), нова класа Transformer језичких модела са експлицитним депенденцијалним индуктивним bias-ом.[20] Ови модели симулирају депенденцијалне транзиционе системе и показују побољшану синтаксичку генерализацију.
Квантитативна анализа
[уреди | уреди извор]Савремена истраживања све више користе квантитативне методе. Dependency distance (DD), или дужина зависности, представља кључну метрику која мери линеарну удаљеност између главе и зависног елемента. Користи се за анализу утицаја матерњег језика на учење страних језика.[21]
Кросјезичка истраживања
[уреди | уреди извор]Истраживања се фокусирају на кросјезичке приступе, као што је побољшање парсирања латинских treebank-ова у UD оквиру,[22] или примена на историјске језике попут средњовековног високог немачког.[23]
Примена у настави
[уреди | уреди извор]Модел депенденцијалне граматике данас је доминантан у лингвистичкој германистици и у дидактици немачког као матерњег, а још више као страног језика.[24] Такође се сматра примереним за наставу српскога језика као страног.[25]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ За историју концепта зависности, видети Percival (1990).
- ^ За утицај терминске логике на теорију граматике, видети Percival (1976).
- ^ За зависност у радовима Брашаија, видети Imrényi (2013). За зависност у радовима Керна, видети Кернове есеје (нпр. Kern 1883, 1884). За зависност у радовима Тиктина, видети Coseriu (1980).
- ^ Постоје експлицитне референце на Тенијеров рад у Hays (1961), Hays (1962), Hays (1963) и Robinson (1970). У другим радовима, као што су Hays (1960) и Gaifman (1965), нема референци на Тенијеров рад. Ипак, није јасно да ли су ранији радови Хејса такође били инспирисани Тенијером или је он открио концепт зависности из других извора. У Hays (1963), написао је да је "теорија зависности, како се овде користи, позната свакоме ко је учио граматику у школи."
- ^ За Тенијерово одбацивање поделе субјекат-предикат, видети Tesnière (1959:103–105), а за дискусију о емпиријским разматрањима која подржавају Тенијерову тачку, видети Matthews (2007:17ff.), Miller (2011:54ff.) и Osborne et al. (2011:323f.).
- ^ Минималност депенденцијалних структура наглашавају, на пример, Ninio (2006), Hudson 2007: 117, и Osborne et al. (2011).
- ^ Конвенције илустроване стаблима (а) и (б) преферирају Osborne et al. (2011, 2013).
- ^ Неуређена стабла као што је (д) повезују се пре свега са Тенијеровим "стемама" и синтаксичким слојевима Мелчукове Теорије значење-текст.
- ^ Три главна рада о Граматици речи су Hudson (1984, 1990, 2007).
- ^ Lobin (2003) често користи ова увлачења.
- ^ За дискусију о семантичким, морфолошким и синтаксичким зависностима у Теорији значење-текст, видети Melʹc̆uk (2003:191ff.) и Osborne (2019: Ch. 5).
- ^ За семантичке зависности, видети Melʹc̆uk (2003:192f.).
- ^ За морфолошке зависности, видети Melʹc̆uk (2003:193ff.).
- ^ За прозодијске зависности и анализу клитика, видети Groß (2011).
- ^ Дистрибуција је примарни принцип који користе Owens (1984:36), Schubert (1988:40) и Melʹc̆uk (2003:200) за одређивање синтаксичких зависности.
- ^ За значај две димензије уређења, видети Tesnière (1959:16ff).
- ^ За дискусију и примере ознака за синтаксичке функције, видети Mel'cuk (1988:22, 69) и van Valin (2001:102ff.).
- ^ Emily Bender (2020). „Introduction to Computational Linguistics: Dependency parsing” (PDF). University of Washington. Приступљено 17. јун 2025.
- ^ Timothy Osborne; Kim Gerdes (2024). „The status of function words in dependency grammar: A critique of Universal Dependencies (UD)” (PDF). Linguistic Analysis.
- ^ Yida Zhao; Chao Lou; Kewei Tu (2024). „Dependency Transformer Grammars: Integrating Dependency Structures into Transformer Language Models”. Proceedings of the 62nd Annual Meeting of the Association for Computational Linguistics. Bangkok, Thailand. стр. 1543—1556.
- ^ „Language transfer in L2 academic writings: a dependency grammar approach”. Frontiers in Psychology. 2024. doi:10.3389/fpsyg.2024.1384629.
- ^ „Improving Latin Dependency Parsing by Combining Treebanks”. Proceedings of the 4th Workshop on Natural Language Processing for Digital Humanities. 2024.
- ^ „A Crosslingual Approach to Dependency Parsing for Middle High German” (PDF). KONVENS 2024. 2024.
- ^ „депенденцијална граматика (граматика зависности)”. Лингвистички термини. Архивирано из оригинала 18. сеп 2025. г. Приступљено 17. јун 2025. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|archive-date=(помоћ) - ^ „Синтакса скрипта”. Academia.edu. 2016. Приступљено 17. јун 2025.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: немачки). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900.
- Бугарски, Ранко (1995). Увод у општу лингвистику (треће, прерађено издање изд.). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
- Hudson, Richard (1984). Word grammar. Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861.
- Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0.
- Osborne, Timothy (2019). A Dependency Grammar of English: An Introduction and Beyond. Amsterdam: John Benjamins. ISBN 9789027262288.
- Tesnière, Lucien (1959). Éléments de syntaxe structurale. Paris: Klincksieck.
- Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, 229–242. New York: Academic Press.
- Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Universal Dependencies - званични сајт пројекта
- Depling конференције - међународне конференције о депенденцијалној лингвистици
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
