Десанка Цоца Ђорђевић
| Десанка Цоца Ђорђевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1878 |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1946 |
| Место смрти | Београд, ФНР Југославија |
Десанка Цоца Ђорђевић (Београд, 1878 — 1946) била је једна од најобразованијих српских и београдских позоришних глумица и оперетских певачица и вишегодишњи члан Народног позоришта у Београду, писац драма, прозе (романа) и преводилац.[1]
Живот и каријера[уреди | уреди извор]
Рођена је 1878. године у Београду у коме је завршила основну школу и седам разреда гимназије. Затим је редовно школовање наставила у Бечу. У институту Нотр Дам де Сион где је учила немачки, француски, енглески језик и музику (клавир и певање).[1]
У двадесетој година удала се за српског конзула у Будимпешти, Миливоја Барјактаревића. У Будимпешти, након што је савладала мађарски језик, занима се за позориште.
Након што се развела од мужа 1904. године, исте године дебитовала је у Народном позоришту у Београду као глумица и била је веома успешна. У драми је неговала првенствено домаћи репертоар: „Хасанагиница”, „Смрт мајке Југовића”, „Народни посланик”...[1]
Након што је напустила Народно позориште наступала је у оперетама, најчешће као кокета и љубавница. Међутим због тешке болести вратила се драми и играла је у приватним позориштима, Ђорђа Протића, Бране Цветковића, Рудолфа Млинарижа...али само лагане улоге.[1] Последња улога била јој је мала (улога баба Макране), али мајсторски изведена, у једночинки Властоја Д. Алексијевића „Узбуна” 24. маја 1944. године.[1]
Последње уметничке дана провела је у Позоришту Удружења глумаца, али не као глумица, већ као секретарица, преводитељка и редитељка. Преводила је дела из драмске уметности, углавном са француског и немачког. Овим преводима драма преплавила је „лаким жанром” сцене бројних путујућих драмских група. И док је као преводилац била популарна, као књижевница која је написала око 80 дела остала је готово незапажена у српској књижевности.[1]
Преминула је, највероватније, 1946. године у Београду, где је и сахрањена на Новог гробљу. Извесно време после њене смрти њена дела су и даље била на репертоару многих сцена. Непосредно пред смрт радила је на преводу комедију у три чина „Амор и компанија” са француског језика.[1]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Драме
- Забушанти
- Оскаров свадбени пут
- Председниковица
- Златно руно
- Корали и комп.
- Бечлија у харему
- Моја жена нема шика
- Силом милионар
- Пут у пустињу Гоби
- Тражи се дружбеница
- Шоља
- Теткино настраданије
- Пресело му
- На трећем спрату
- Теремтете
- Успомене (1904)
- Преводи
- Госпођица моја мама
- Господин Алфонс
- Бисерна огрлица
Извори[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Десанка Цоца Ђорђевић Архивирано на сајту Wayback Machine (7. новембар 2017) — knjizenstvo.etf.bg.ac.rs
- Поводом 40-годишњице рада Десанке Ђорђевић на позоришној уметности, "Српски народ", 15. јула 1944
