Пређи на садржај

Деса

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Деса Вукановић)
За друге употребе, погледајте Деса (вишезначна одредница).
Деса
Лични подаци
Пуно имеДеса Вукановић
Место рођењаСрбија
Датум смртинакон 1166.
Место смртиСрбија
Породица
РодитељиУрош I Вукановић
Ана
ДинастијаВукановићи
Периодоко 1162—1165.
ПретходникУрош II Вукановић
НаследникТихомир Завидовић

Деса Вукановић је био велики жупан, односно владар Србије у периоду од око 1162. до око 1165. године. Претходно је око 1153. или 1155. године покушао да свргне са власти брата, тадашњег великог жупана Урош II, али у томе није успео, тако да је на великожупански престол дошао тек око 1162. године, након абдикације другог брата, великог жупана Белоша. Десина владавина пада у време супарништва између Византије и Угарске око превласти над српским земљама. У тим превирањима, одступио је од покорности византијском цару Манојлу I Комнину, определивши се за савез са угарским краљем, што је у крајњем исходу довело до Десиног пада са власти око 1165. године.[1][2][3]

Десина политичка делатност позната је првенствено из византијских извора, односно из дела Јована Кинама, Никите Хонијата, Теодора Продрома и Михаила Солунског, а такође се помиње и у позном Летопису попа Дукљанина.[4][5] Извесно време управљао је Дукљом и Захумљем, што би проистицало из владарских титула које му се приписују у повељама из наводне 1151. године, а чији се садржај односи на регулисање бенедиктинских права на острвима Мљету и Локруму.[6][7] Иако је утврђено да је реч о каснијим фалсификатима,[8][9] изгледа да су фалсификатори знали да је Деса управљао у приморским областима, тако да се та околност сматра извесном.[10]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Српске државе половином 12. века.

Деса је био један од синова српског великог жупана Уроша I, који је умро око 1145. године. За време владавине свога брата, великог жупана Уроша II, Деса је око 1153. или 1155. године покушао да дође на власт, али у томе није успео, пошто је цар Манојло у спору између браће пресудио у корист Уроша.[11][12][13][14]

Тек око 1162. године, када је Десин други брат Белош одступио са власти, Деса је постао нови велики жупан, уз сагласност византијског цара Манојла. Иако је био царев вазал, Деса је у тешким условима превласти византијске силе на Балканском полуострву покушао да настави политику својих претходника, настојећи да успостави и везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали Византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање[15], али други то оспоравају, наводећи Завиду.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.[16]. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(?) Петрислав Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(?) Марко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Деса Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Роман IV Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(?) Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана Комитопул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јован Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(?) Теодора Комнина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана Даласина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Калић 1970, стр. 21-39.
  2. ^ Калић 1981, стр. 197-211.
  3. ^ Калић 1997, стр. 63-81.
  4. ^ Кунчер 2009.
  5. ^ Живковић 2009.
  6. ^ Foretić 1952, стр. 63-72.
  7. ^ Динић 1962, стр. 5-16.
  8. ^ Kampuš 1962, стр. 317-324.
  9. ^ Klaić 1967, стр. 185-234.
  10. ^ Ћирковић 2000, стр. 21-29.
  11. ^ Калић & Радошевић-Максимовић 1971а, стр. 39, 59, 63.
  12. ^ Калић & Радошевић-Максимовић 1971б, стр. 139.
  13. ^ Ферјанчић 1971а, стр. 180.
  14. ^ Ферјанчић 1971б, стр. 191.
  15. ^ Srđ, pp. 233. Dubrovnik. 1906. 
  16. ^ Иван Швер: „Огледало Илирие илити Догодовштина Илирах...“, Загреб 1842. године

Извори и литература

[уреди | уреди извор]
Извори
Литература

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деса&oldid=29081602”