Десимир Јововић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДЕСИМИР ЈОВОВИЋ
Desimir Jovović Čiča.jpg
Десимир Јововић
Датум рођења(1905-02-15)15. фебруар 1905.
Место рођењаДоњи Бранетићи, код Г. Милановца
 Краљевина Србија
Датум смрти10. октобар 1985.(1985-10-10) (80 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од7. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

Десимир Јововић – Чича (Доњи Бранетићи, код Горњег Милановца, 15. фебруар 1905Београд, 10. октобар 1985), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1905. године у Доњим Бранетићима код Горњег Милановца, у сиромашној сеоској породици. Браварско-ковачки занат изучио је 1923. године у Љигу. Радио је у више места по Србији.

После одслужења војног рока, запослио се у фабрици авиона у Краљеву 1930. године. Када је 1933. формирана синдикална организација у фабрици, Јововић је био изабран за њеног благајника. Наредне године примљен је за члана Комунистичке партије Југославије, а 1937. године постао је члан Месног комитета КПЈ у Краљеву. Исте је године био ухапшен и задржан у затвору три месеца. Пошто после није био примљен натраг на посао, отишао је у Смедеревску Паланку, а затим јануара 1938. године у Београд, где је радио у фабрици авиона „Рогожарски“. Пошто је у команди ваздухопловства био уписан у црну књигу као комуниста, после три месеца је отпуштен, након чега је радио у разним радионицама. У Београду се укључио у партијски и синдикални рад; био је члан Бироа партијске организације Савског венца. Из Београда је био протеран због чешке кризе и кратко време се задржао у Крушевцу 1939. године, а затим је поновно примљен на посао у фабрику авиона у Краљеву 1. септембра. Годину дана касније постао је секретар Среског комитета КПЈ за Краљево. Као делегат организације КПЈ из Краљева, учествовао је на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу од 19. до 23. октобра 1940. године. Исте је године постао секретар новоформираног Окружног комитета КПЈ за Краљево. Почетком 1941. године отпуштен је са посла, па га је Покрајински комитет КПЈ за Србију послао за секретара ОК за Крушевац фебруара 1941. године.

Народноослободилачка борба[уреди]

Биста Десимира Јововића у спомен парку „Брдо мира“ у Горњем Милановцу.

После окупације Југославије 1941, активно је учествовао у припремама устанка у крушевачком крају. Дана 22. јула формиран је Расински партизаснки одред, а Десимир је био његов политички комесар. Крајем 1941. године, када је дошло до повлачења Расинског одреда у Топлицу и спајања са Топличким партизанским одредом, Десимир је остао политички комесар овог спојеног одреда.

Почетком новембра 1942. године био је одређен за секретара ОК КПЈ за Ниш. У трену његовог доласка, партијска организација у Нишу била је десеткована због бројних провала. Најпре је формирао ОК КПЈ за Ниш, а затим у октобру 1943. године Нишки партизански одред. Секретар ОК КПЈ Ниша остао је све до априла 1944. године када је повучен у Топлицу за заменика политичког комесара 23. српске дивизије и инструктора ПК КПЈ за Србију, за Ниш и Зајечар. На тој дужности остао је до октобра 1944. године, када је заједно с Покрајинским комитетом прешао у Ваљево и кратко време био распоређен на рад у ОЗН-и у Крагујевцу.

Послератна каријера[уреди]

Десимир је радио у ОЗН-и до 1947. године, када је постао секретар Савеза синдиката Србије. Од 1947. до 1949. године налазио се у Вишој партијској школи „Ђуро Ђаковић“. Потом је био председник Савеза синдиката Србије до 1952. године. Био је члан Централног комитета СК Србије од Оснивачког конгреса до 1965. године. Године 1953. био је изабран за председника Контролне комисије ЦК СК Србије и на овој дужности се задржао до 1963. године, када је отишао у пензију.

Био је и члан Централног одбора Савеза синдиката Југославије и Главног одбора СС Србије, затим члан Главног одбора ССРН Србије и Централног одбора Удружења резервних официра Југославије. Био је посланик у Скупштини ФНРЈ од 1950. до 1963. године, те посланик у Скупштини Србије. До смрти је био члан Савета федерације СФРЈ.

Умро је 10. октобра 1985. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941 и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 7. јула 1953. године.

Данас његово име носи улица у Горњем Милановцу, а у спомен парку „Брдо мира“ стоји његова биста.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“ Београд, 1957. година.
  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Експорт прес“ Београд, 1970. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
  • Српски биографски речник (књига чертврта). „Матица српска“, Нови Сад 2009. година.