Деца избеглице

С Википедије, слободне енциклопедије
Деца избеглице Банту из Сомалије на опроштајној забави на Флориди пре него што су пресељена на друга места у Сједињеним Државама

Скоро половина свих избеглица су деца, а скоро свако треће дете које живи ван земље рођења је избеглица.[1] Овим бројевима обухваћена су деца којима је статус избеглице формално потврђен, као и деца у избегличкој ситуацији.

Осим што се суочавају са директном претњом насиља као последица сукоба, присилно расељена деца се суочавају и са разним здравственим ризицима, укључујући: епидемије болести [2] и дуготрајне психичке трауме,[3] неадекватан приступ води и санитарним условима,[4] храни,[5] здравственој заштити и редовном распореду вакцинације.[2] Деца избеглице, посебно она без документације и она која путују сама, такође су подложна злостављању и експлоатацији.[6] Иако су их многе заједнице широм света дочекале, присилно расељена деца и њихове породице често се суочавају са дискриминацијом, сиромаштвом и друштвеном маргинализацијом у својим матичним, транзитним и одредишним земљама.[7] Многим земљама такође недостаје интеркултурална подршка и политике за друштвену интеграцију.[8] Такве претње безбедности су појачане за децу избеглице са сметњама у развоју.[9] Студије које је урадио Високи комесаријат УН за избеглице показују да само половина све деце избеглица која су основношколског узраста може да приступи школовању. Слично, међу децом средњошколског узраста, само 22 процента деце може приступити школовању. Нажалост, ово кулминира стопом приступа високом образовању од само једног процента међу свим избеглицама.[10]

Правна заштита[уреди | уреди извор]

Девојка избеглица из Јужног Судана у избегличком насељу Рино

Конвенција о правима детета је најшире ратификовани споразум о људским правима у историји, укључује четири члана који су посебно релевантни за децу која су укључена у или погођена присилним расељавањем:[11]

  • принцип недискриминације (члан 2)
  • најбољи интерес детета (члан 3)
  • право на живот и опстанак и развој (члан 6)
  • право на учешће детета (члан 12)

Државе чланице Конвенције дужне су да поштују наведене чланове, без обзира на миграциони статус детета.[11] Од новембра 2005. године, укупно 192 земље постале су државе потписнице Конвенције.[12] Сомалија и Сједињене Државе су једине две земље које га нису ратификовале.[12]

Овај дрворез Јулијуса Шнора фон Каролсфелда из 1860. приказује Исуса као дете избеглице која бежи од масакра невиних

Конвенција Уједињених нација о статусу избеглица из 1951. је свеобухватан и ригидан правни кодекс у вези са правима избеглица на међународном нивоу и такође дефинише под којим условима се лице треба сматрати избеглицом и на тај начин му дати ова права.[13] Конвенција пружа заштиту присилно расељеним лицима која су доживела прогон или тортуру у својим матичним земљама.[13]

Друга међународна правна средства за заштиту деце избеглица укључују два протокола који допуњују Конвенцију Уједињених нација против организованог криминала који се односе на миграцију деце:

  • Протокол за спречавање, сузбијање и кажњавање трговине људима, посебно женама и децом;[14]
  • Протокол против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом.[15]

Поред тога, Међународна конвенција о заштити права радника миграната и чланова њихових породица покрива права деце радника миграната у редовним и нерегуларним ситуацијама током процеса миграције.

Фазе избегличког искуства[уреди | уреди извор]

Бивша деца војници у источној Демократској Републици Конго

Искуства избеглица могу се категорисати у три фазе миграције: искуства матичне земље (пре миграције), искуства транзита (трансмиграција) и искуства земље домаћина (пост-миграција).[16][17][18][19] Међутим, велика већина избеглица не путује у нове земље домаћине, већ остају у фази трансмиграције, живећи у избегличким камповима.

Искуства матичне земље (пре миграције)[уреди | уреди извор]

Фаза пре миграције односи се на искуства матичне земље која су довела до и укључујући одлуку о бекству. Искуства пре миграције укључују изазове и претње са којима се деца суочавају и које их терају да потраже уточиште у другој земљи.[20] Деца избеглице мигрирају, било са својим породицама или без пратње, због страха од прогона на основу припадности одређеној друштвеној групи, или због претње принудним браком, принудним радом или регрутацијом у оружане снаге.[5] Други могу отићи да побегну од глади или како би осигурали сигурност себе и својих породица од разарања рата или унутрашњег сукоба.[21]

Уопштено говорећи, деца такође могу да прелазе границе из економских разлога, као што су бекство од сиромаштва и социјалне депривације, или нека деца то могу учинити да би се придружила другим члановима породице који су већ настањени у другој држави. Али невољна природа одласка избеглица је оно што их разликује од других група миграната које нису биле подвргнуте присилном расељавању.[22]

Транзитна искуства (трансмиграција)[уреди | уреди извор]

Период трансмиграције карактерише физичко пресељење избеглица. Овај процес укључује путовање између матичне земље и земље домаћина и често укључује време проведено у избегличком кампу.[23] Деца могу доживети хапшење, притвор, сексуални напад и мучење током њиховог пресељења у земљу домаћина.[3] Деца, посебно она која путују сама или су одвојена од својих породица, вероватно ће се суочити са неким облицима насиља и експлоатације током периода трансмиграције.[1] Путовања из једне земље у другу је много теже за жене и децу, јер су подложнији нападима и експлоатацији људи на које наилазе на граници иу избегличким камповима.[24]

Трговина људима[уреди | уреди извор]

Док беже из земље порекла, многа деца без пратње путују са трговцима људима који могу да покушају да их искористе као раднике.[25] Укључујући одрасле, трговина радном снагом је чешћа у Европи и Централној Азији, док је трговина радном снагом у Источној Азији, Јужној Азији и Пацифику.[26]

Многа деца без пратње која беже из зона сукоба у Молдавији, Румунији, Украјини, Нигерији, Сијера Леонеу, Кини, Авганистану или Шри Ланки приморана су на сексуалну експлоатацију.[27] Посебно рањиве групе су девојчице из једнородитељских домаћинстава, деца без пратње, деца из домаћинстава чији су носиоци деца, сирочад, девојчице које су биле улични трговци.[1] Док су дечаци избеглице идентификовани као главне жртве експлоатације на тржишту рада, девојчице избеглице старости између 13 и 18 година биле су главне мете сексуалне експлоатације.[1] Конкретно, повећава се број младих нигеријских жена и девојака доведених у Италију ради експлоатације: пријављено је да је 3.529 Нигеријки, међу којима су и малолетне девојчице, које су стигле морем између јануара и јуна 2016. године. Када су стигле у Италију, ове девојке су радиле у условима ропства, у периоду од три до седам година.[28]

Притвор[уреди | уреди извор]

Деца могу бити притворена у затворима, војним објектима, имиграционим центрима, центрима за социјални рад или образовним установама. Док су у притвору, деца мигранти су лишена низа права, као што су право на физичко и ментално здравље, приватност, образовање и слободно време. И многе земље немају законско временско ограничење за притвор, па нека деца остају затворена на неодређено време.[29] Нека деца су чак притворена заједно са одраслима и подвргнута оштријем третману и режиму заснованом на одраслима.[5]

Документовани случајеви притвора деце доступни су у више од 100 земаља, у распону од земаља са највишим до најнижим приходима.[29] Упркос томе, све већи број земаља, укључујући и Панаму и Мексико, забрањује притвор деце миграната.[30] У Сједињеним Државама деца без пратње смештена су у једнонаменска небезбедна „дечја склоништа“ за кршење имиграционих прописа, уместо у објекте за притвор за малолетнике. Међутим, ова промена није у потпуности окончала праксу административног притвора.[31] Иако постоји посвећеност Савета Европе да ради на окончању притвора деце у сврху контроле миграција, деца и породице које траже азил и мигранти често пролазе кроз искуства притвора која су у супротности са међународним обавезама.[5]

Избеглички кампови[уреди | уреди извор]

Неки избеглички кампови раде на нивоима испод прихватљивих стандарда здравља животне средине; пренасељеност и недостатак канализације и санитарних система су уобичајени.[32][33][34]

Тешкоће избегличког кампа такође могу допринети симптомима након отпуштања детета избеглице из кампа. Мали број кубанске деце и адолесцената избеглица, који су били заточени у избегличком кампу, процењен је месецима након пуштања на слободу и утврђено је да 57 одсто младих има умерене до тешке симптоме посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).[35] Девојке без пратње у избегличким камповима такође се могу суочити са узнемиравањем или нападом од стране чувара логора и других мушкараца избеглица.[36] Такође, у неколико избегличких кампова, снаге милиције могу покушати да регрутују и отму децу.[1]

Искуства земље домаћина (после миграције)[уреди | уреди извор]

Трећа фаза, искуства земље домаћина, представља интеграцију избеглица у друштвени, политички, економски и културни оквир друштва земље домаћина. Постмиграциони период подразумева прилагођавање новој култури и редефинисање сопственог идентитета и места у новом друштву.[19] Овај стрес се може погоршати када деца стигну у земљу домаћина и од њих се очекује да се брзо прилагоде новом окружењу.[37]

Тражење азила[уреди | уреди извор]

Тражиоци азила су људи који су поднели захтев за азил у другој земљи и који још чекају одлуку о свом статусу.[38] Након што добију позитиван одговор од владе домаћина, законски ће се сматрати избеглицама. Избеглице, као и грађани земље домаћина, имају право на образовање, здравство и социјалне услуге, док тражиоци азила немају.[39]

Нпр, већина избеглица и миграната који су стигли у Европу од 2015. до средине 2016. била је смештена у пренасељеним транзитним центрима и неформалним насељима, где су приватност, приступ образовању и здравственим услугама често били ограничени.[1] У неким центрима за смештај у Немачкој и Шведској, где су тражиоци азила боравили до решавања њихових захтева, нису били доступни одвојени животни простори за жене, као ни клозете и туш кабине одвојене по полу.[36]

Деца без пратње суочавају се са посебним потешкоћама током целог процеса азила. То су малолетници који су одвојени од својих породица када стигну у земљу домаћина, или малолетници који одлуче да путују из својих матичних земаља у страну земљу без родитеља или старатеља.[16] Више деце путује сама, а скоро 100.000 деце без пратње је 2015. поднело захтеве за азил у 78 земаља.[1][40] У Аустралији, на пример, деца без пратње, која обично немају никакву правну помоћ, морају ван сваке разумне сумње доказати да им је потребна заштита земље.[8] Многа деца немају потребна документа за легалан улазак у земљу домаћина, често избегавајући службенике због страха да ће бити ухваћена и депортована у своје матичне земље.[41] Без документованог статуса, деца без пратње често се суочавају са изазовима у стицању образовања и здравствене заштите у многим земљама. Ови фактори их чине посебно рањивим на глад, бескућништво и сексуалну и радну експлоатацију.[6] Расељена омладина, и мушкарци и жене, подложна је регрутовању у оружане групе.[42] Деца без пратње такође могу да прибегну опасним пословима како би задовољили сопствене потребе за преживљавањем.[43] Неки се такође могу бавити криминалним активностима или злоупотребом дрога и алкохола.[44][45][46] Девојчице су, у већој мери него дечаци, подложне сексуалној експлоатацији и злостављању, што обоје може имати далекосежне последице по њихово физичко и ментално здравље.[47]

Пресељење избеглица[уреди | уреди извор]

Пресељење у "трећу" земљу односи се на премештање избеглица из земље из које су избегли у другу државу која одговара њиховим потребама и која је пристала да им одобри трајно насеље.[48][49] Неке нације су дале предност деци у ризику као категорији за пресељење:

Сједињене Државе су 1980. године успоставиле свој Програм за малолетне избеглице без пратње како би подржале децу без пратње за пресељење. Канцеларија за пресељење избеглица (ОРР) Министарства за унутрашњу безбедност тренутно ради са државним и локалним пружаоцима услуга како би деци избеглицама без пратње пружили услуге пресељења и хранитељства. Ова услуга је загарантована малолетницима избеглицама без пратње до пунолетства или док се поново не споје са својим породицама.[50]

Неке европске нације су успоставиле програме за подршку расељавању и интеграцији деце избеглица.[49] Европске земље које су примиле највише деце избеглица у 2016. путем пресељења биле су Уједињено Краљевство (2.525 деце избеглица), Норвешка (1.930), Шведска (915) и Немачка (595). Заједно, ово је чинило 66% деце која су примљена за пресељење у целој Европи.[51] Уједињено Краљевство је такође успоставило нову иницијативу 2016. године за подршку пресељавању угрожене деце избеглица са Блиског истока и северне Африке, без обзира на статус раздвајања породице.[49]

Друге препреке[уреди | уреди извор]

Деца сахрави избеглица уче арапски и шпански, математику, читање и писање и научне предмете.
Деца избеглице у избегличком насељу Рино уче под дрветом
Мајка и деца вијетнамске избеглице у вртићу у горњој Афули, 1979. године

Иако квалитетно образовање помаже деци избеглицама да се осећају безбедно у садашњости и омогућава им да буду продуктивни у будућности, нека не успевају у школи.[52] Друге препреке могу укључивати:[53]

  • Поремећено школовање – деца избеглице могу доживети ометајуће школовање у својој земљи порекла, или могу уопште да не добију никакав облик образовања.[52]
  • Траума – може ометати способност учења и изазвати страх код људи на позицијама ауторитета [53]
  • Напуштање школе – због самоперцепције академских способности, антисоцијалног понашања, одбијања од вршњака и/или недостатка образовне припреме пре уласка у школу у земљи домаћину.[53]
  • Родитељи – када родитељска укљученост и подршка недостају, академски успех детета се значајно смањује. Родитељи избеглице често нису у могућности да помогну својој деци око домаћих задатака због језичких баријера. Родитељи често не разумеју концепт родитељских састанака и/или никада не очекују да буду део образовања свог детета због већ постојећих културолошких веровања.
  • Асимилација – покушај детета избеглице да се брзо асимилује у културу своје школе може изазвати отуђење од родитеља и земље порекла и створити препреке и тензије између родитеља и детета.[53]
  • Друштвено и индивидуално одбацивање – непријатељска дискриминација може изазвати додатну трауму када су деца избеглице и према њима вршњаци сурово третирани [53]
  • Забуна идентитета [53]
  • Проблеми у понашању - узроковани проблемима прилагођавања и понашања преживљавања наученим у избегличким камповима [53]
Деца сиријских избеглица похађају лекцију у привременој учионици УНИЦЕФ-а у северном Либану, јул 2014. године

Наставници могу деци избеглицама олакшати прелазак у нову школу тако што ће обезбедити преводиоце.[54] Школе задовољавају психосоцијалне потребе деце погођене ратом или расељавањем кроз програме који деци пружају путеве за емоционално изражавање, личну подршку и могућности да унапреде своје разумевање свог прошлог искуства.[55]

Деца избеглице са Хаитија која се играју на игралишту после школе

Бикултурална интеграција је најефикаснији начин акултурације за адолесценте избеглице у Северној Америци. Особље школе мора да разуме ученике у контексту заједнице и да поштује културне разлике.[53] Подршка родитеља, подршка вршњака избеглицама и омладински центри за добродошлицу избеглицама су успешни у одржавању деце избеглице у школи на дужи временски период.[53]

Према студији доктора Роксаса, избеглице често немају приступ школским програмима који могу да задовоље њихове академске, развојне и друштвене потребе; стога, њихова интеграција у државне школе постаје тешка због језика, трауме и недостатка саветовања и додатних академских услуга.[56] Један ваннаставни програм који је студија детаљно описала укључивао је довођење чланова локалне заједнице у интеракцију са децом избеглицама у сврху њиховог излагања стварном свету.[56] Према студији, програм нуди начин да деца избеглице добију подршку од чланова заједнице, док истовремено уче о различитим типовима заједница.[56]

Земље често занемарују децу избеглице са сметњама у развоју у погледу хуманитарне помоћи, јер су подаци о деци избеглицама са сметњама у развоју ограничени. Робертс и Харис (1990) примећују да нема довољно статистичких информација о избеглицама са инвалидитетом у Уједињеном Краљевству.[57] Иако је 2013. објављено да је 26 одсто сиријских избеглица у Јордану имало оштећене физичке, интелектуалне или сензорне способности, такви подаци посебно за децу не постоје.[58]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Emily Garin, Jan Beise, Lucia Hug, and Danzhen You. 2016. “Uprooted: The Growing Crisis for Refugee and Migrant Children.” UNICEF. https://www.unicef.org/videoaudio/PDFs/Uprooted.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2020).
  2. ^ а б Toole, Michael J., and Ronald J. Waldman. "The public health aspects of complex emergencies and refugee situations.". Toole, M. J.; Waldman, R. J. (1997). „The public health aspects of complex emergencies and refugee situations”. Annual Review of Public Health. 18 (1): 283—312. PMID 9143721. doi:10.1146/annurev.publhealth.18.1.283. .
  3. ^ а б Kaplan, Ida. "Effects of trauma and the refugee experience on psychological assessment processes and interpretation." Australian Psychologist&nbsp. . 44 (1). 2009: 6—15.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  4. ^ Schweitzer, Robert D., Mark Brough, Lyn Vromans, and Mary Asic-Kobe. "Mental health of newly arrived Burmese refugees in Australia: contributions of pre-migration and post-migration experience.Schweitzer, R. D.; Brough, M.; Vromans, L.; Asic-Kobe, M. (2011). „Mental health of newly arrived Burmese refugees in Australia: Contributions of pre-migration and post-migration experience” (PDF). Australian & New Zealand Journal of Psychiatry. 45 (4): 299—307. PMID 21303193. S2CID 25720212. doi:10.3109/00048674.2010.543412. .
  5. ^ а б в г Hamilton, Carolyn, Kirsten Anderson, Ruth Barnes, and Kamena Dorling. "Administrative detention of children: a global report." Fondo de las Naciones Unidas para la Infancia, Nueva York (2011).
  6. ^ а б Vandenhole, Wouter, Ellen Desmet, Didier Reynaert, and Sara Lembrechts, eds. Routledge international handbook of children’s rights studies. Routledge, 2015.
  7. ^ Bush, Kenneth David, and Diana Saltarelli. "The two faces of education in ethnic conflict." (2000).
  8. ^ а б Crock, Mary. Seeking asylum alone: A study of Australian law, policy and practice regarding unaccompanied and separated children. Federation Press, 2006.
  9. ^ Reilly, Rachael. "Disabilities among refugees and conflict-affected populations." Forced Migration Review 35 (2010): 8.
  10. ^ Schorchit, Nicolle (21. 3. 2017). „Despite Inclusive Policies, Refugee Children Face Major Obstacles to Education”. National Education Association. Приступљено 2. 12. 2021. 
  11. ^ а б UNICEF. "Convention on the Rights of the Child." Child Labor (1989): 8.
  12. ^ а б „Frequently asked questions”. UNICEF. Архивирано из оригинала 06. 02. 2018. г. Приступљено 2017-10-12. 
  13. ^ а б Steinbock, Daniel J. "The refugee definition as law: issues of interpretation." Refugee Rights and Realities: Evolving International Concepts and Regimes (1999): 13-39.
  14. ^ UN General Assembly. "Protocol to prevent, suppress and punish trafficking in persons, especially women and children, supplementing the United Nations convention against transnational organized crime." GA res 55 (2000): 25.
  15. ^ UN General Assembly. "Protocol against the Smuggling of Migrants by Land, Sea and Air, Supplementing the United Nations Convention against Transnational Organized Crime." (2000).
  16. ^ а б Meda, Lawrence. 2013. “Refugee Learner Experiences : A Case Study of Zimbabwean Refugee Children.” Thesis. http://researchspace.ukzn.ac.za/handle/10413/12135.
  17. ^ Hamilton, Richard J., and Dennis Moore, eds. Educational interventions for refugee children: Theoretical perspectives and implementing best practice. Psychology Press, 2004.
  18. ^ Lustig, Stuart L., Maryam Kia-Keating, Wanda Grant Knight, Paul Geltman, Heidi Ellis, J. David Kinzie, Terence Keane, and Glenn N. Saxe. "Review of child and adolescent refugee mental health." Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry&nbsp. . 43 (1). 2004: 24—36.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  19. ^ а б Bhugra, Dinesh, Susham Gupta, Kamaldeep Bhui, T. O. M. Craig, Nisha Dogra, J. David Ingleby, James Kirkbride et al. "WPA guidance on mental health and mental health care in migrants." World Psychiatry&nbsp. . 10 (1). 2011: 2—10.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  20. ^ Moore, Will H., and Stephen M. Shellman. "Refugee or internally displaced person? To where should one flee?." Comparative Political Studies&nbsp. . 39 (5). 2006: 599—622.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  21. ^ Achvarina, Vera, and Simon F. Reich. "No place to hide: Refugees, displaced persons, and the recruitment of child soldiers." International Security&nbsp. . 31 (1). 2006: 127—164.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  22. ^ Bemak, Fred, Rita Chi-Ying Chung, and Paul Pedersen. Counseling refugees: A psychosocial approach to innovative multicultural interventions. No. 40. Greenwood Publishing Group, 2003.
  23. ^ Bhugra, Dinesh, and Peter Jones. "Migration and mental illness." Advances in Psychiatric Treatment&nbsp. . 7 (3). 2001: 216—222.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  24. ^ Kira, Ibrahim A., Iris Smith, Linda Lewandowski, and Thomas Templin. "The effects of gender discrimination on refugee torture survivors: A cross-cultural traumatology perspective." Journal of the American Psychiatric Nurses Association&nbsp. . 16 (5). 2010: 299—306.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  25. ^ Kielburger, C. (2009). „Refugee Children can Feel Abandoned in New Land”. The Star Online. 
  26. ^ “Global Report on Trafficking in Persons 2016.” Vienna, Austria: United Nations Office on Drugs and Crime, December 2016.
  27. ^ Ali, Mehrunnisa; Gill, Jagjeet Kaur; Taraban, Svitlana (2003). Unaccompanied / separated children seeking refugee status in Ontario : a review of documented policies and practices. OCLC 246931353. 
  28. ^ “Young Invisible Enslaved: The Child Victims at the Heart of Trafficking and Exploitation in Italy.” Save the Children Italia Onlus, November 2016. https://www.savethechildren.net/sites/default/files/libraries/young%20invisible%20enslaved%204%20low.pdf.
  29. ^ а б Flynn, Michael. An introduction to data construction on immigration-related detention. Graduate Institute of International and Development Studies, 2011.
  30. ^ Mitchell, Grant. "Engaging Governments on Alternatives to Immigration Detention." Global Detention Project (2016).
  31. ^ Fazel, Mina, Unni Karunakara, and Elizabeth A. Newnham. "Detention, denial, and death: migration hazards for refugee children." The Lancet Global Health 2, no. 6 (2014): e313-e314.
  32. ^ Farah, Randa. "A report on the psychological effects of overcrowding in refugee camps in the West Bank and Gaza Strip." Prepared for the Expert and Advisory Services Fund—International Development Research Centre, Canada: IDRC (2000).
  33. ^ de Bruijn, Bart. The Living Conditions and Well-being of Refugees. No. 19208. University Library of Munich, Germany, 2009.
  34. ^ Cronin, A. A., D. Shrestha, N. Cornier, F. Abdalla, N. Ezard, and C. Aramburu. "A review of water and sanitation provision in refugee camps in association with selected health and nutrition indicators–the need for integrated service provision." Journal of water and health&nbsp. . 6 (1). 2008: 1—13.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  35. ^ Rothe, Eugenio M., John Lewis, Hector Castillo-Matos, Orestes Martinez, Ruben Busquets, and Igna Martinez. "Posttraumatic stress disorder among Cuban children and adolescents after release from a refugee camp." Psychiatric Services&nbsp. . 53 (8). 2002: 970—976.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  36. ^ а б Asaf, Yumna. "Syrian Women and the Refugee Crisis: Surviving the Conflict, Building Peace, and Taking New Gender Roles." Social Sciences 6, no. 3 (2017): 110.
  37. ^ Marar, Marianne Maurice (2011). „I know there is no justice: Palestinian perceptions of higher education in Jordan”. Intercultural Education. 22 (2): 177—190. S2CID 143897450. doi:10.1080/14675986.2011.567075. .
  38. ^ Walker, Sarah. "Something to smile about: Promoting and supporting the educational and recreational needs of refugee children." Refugee Council (2011).
  39. ^ Bhugra, Dinesh. "Migration and mental health." Acta psychiatrica scandinavica&nbsp. . 109 (4). 2004: 243—258.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  40. ^ Bhabha, Jacqueline. "Seeking Asylum Alone: Treatment of separated and trafficked children in need of refugee protection." International migration&nbsp. . 42 (1). 2004: 141—148.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  41. ^ Elwyn, H., C. Gladwell, and S. Lyall. "I Just Want to Study: Access to Higher Education for Young Refugees and Asylum Seekers." London, Refugee Support Network (2012).
  42. ^ Lischer, Sarah Kenyon. "War, displacement, and the recruitment of child soldiers." Child Soldiers Initiative Working Group Session Pittsburgh, Pennsylvania (2006): 15-16.
  43. ^ Bhabha, Jacqueline, and Susan Schmidt. "Seeking asylum alone: Unaccompanied and separated children and refugee protection in the US." The Journal of the History of Childhood and Youth&nbsp. . 1 (1). 2008: 126—138.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  44. ^ Yee, Barbara WK, and Nguyen Dinh Thu. "Correlates of drug use and abuse among Indochinese refugees: Mental health implications." Journal of psychoactive drugs&nbsp. . 19 (1). 1987: 77—83.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  45. ^ Gordon, Harold W. "Early environmental stress and biological vulnerability to drug abuse." Psychoneuroendocrinology&nbsp. . 27 (1). 2002: 115—126.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  46. ^ Hyman, Ilene, Nhi Vu, and Morton Beiser. "Post-migration stresses among Southeast Asian refugee youth in Canada: A research note." Journal of Comparative Family Studies (2000): 281-293.
  47. ^ Hossain, Mazeda, Cathy Zimmerman, Melanie Abas, Miriam Light, and Charlotte Watts. "The relationship of trauma to mental disorders among trafficked and sexually exploited girls and women." American Journal of Public Health&nbsp. . 100 (12). 2010: 2442—2449.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  48. ^ „Resettlement”. UNHCR. Приступљено 26. 11. 2017. 
  49. ^ а б в Davies, Susanna, and Carol Batchelor. "Resettlement as a protection tool for refugee children." Forced Migration Review 54 (2017): 38.
  50. ^ Huemer, Julia, Niranjan S. Karnik, Sabine Voelkl-Kernstock, Elisabeth Granditsch, Kanita Dervic, Max H. Friedrich, and Hans Steiner. "Mental health issues in unaccompanied refugee minors." Child and adolescent psychiatry and mental health 3, no. 1 (2009): 13.
  51. ^ “Refugee and Migrant Children in Europe: Accompanied, Unaccompanied, and Separated (Quarterly Overview of Trends: January - March 2017).” UNHCR, UNICEF, IOM, 2017. https://data2.unhcr.org/en/documents/download/58431.
  52. ^ а б Stewart, Jan (2011). Supporting Refugee Children: Strategies for Educators. University of Toronto Press: Toronto. 
  53. ^ а б в г д ђ е ж з McBrien, J. Lynn (2011). „The importance of context: Vietnamese, Somali, and Iranian refugee mothers discuss their resettled lives and involvement in their children's schools”. Compare: A Journal of Comparative and International Education. 41 (1): 75—90. S2CID 145110440. doi:10.1080/03057925.2010.523168. 
  54. ^ Szente, Judit; Hoot, James; Taylor, Dorothy (2006). „Responding to the Special Needs of Refugee Children: Practical Ideas for Teachers”. Early Childhood Education Journal. 34: 15—20. S2CID 144260215. doi:10.1007/s10643-006-0082-2. 
  55. ^ Rousseau, Cécile; Guzder, Jaswant (јул 2008). „School-based prevention programs for refugee children”. Child Adolesc Psychiatr Clin N Am. 17 (3): 533—49, viii. PMID 18558311. doi:10.1016/j.chc.2008.02.002. 
  56. ^ а б в Roxas, Kevin C. (2011). „Creating Communities: Working with Refugee Students in Classrooms”. Democracy & Education (на језику: енглески). 19 (2). ISSN 1085-3545. 
  57. ^ Roberts, Keri, and Jennifer Harris. Disabled refugees and asylum seekers in Britain: Numbers and social characteristics. University of York, Social Policy Research Unit, 1999.
  58. ^ „Hidden victims of the Syrian crisis: disabled, injured and older refugees” (PDF). Handicap International, HelpAge International. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деца_избеглице&oldid=26866496”