Децентрализација

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
либертаријанизму
Корени
Концепти
Школе
Људи
Аспекти
Организације
Повезане теме

Децентрализација је расподела одговорности, планирања и имплементације промена са највишег организационог нивоа ближе проблему или области у којој се спроводе активности.[1] Пример су федералне и савезне таксе које се деле са државним и општинским нивоима власти.

Историја[уреди | уреди извор]

Алексис де Токвил

Реч „централизација” ушла је у употребу у Француској 1794. године када је вођство Француског директоријума након Француске револуције створило нову владину структуру. Реч „децентрализација” ушла је у употребу 1820-их.[2] „Централизација” је ушла у писани енглески језик у првој трећини 1800-их;[3] помињања децентрализације такође се први пут појављују током тих година. Средином 1800-их Токвил је написао да је француска револуција започела „потискивањем ка децентрализацији ... [али је постала,] на крају, продужење централизације.”[4] Године 1863, пензионисани француски бирократа Морис Блок написао је чланак под насловом „Децентрализација” за један француски часопис у коме је прегледао динамику владине и бирократске централизације и недавне напоре Француске на децентрализацији државних функција.[5]

Идеје слободе и децентрализације довели су до својих логичних закључака током 19. и 20. века од стране антидржавних политичких активиста који су себе називали „анархистима“, „либертаријанцима“, па чак и децентралистима. Токвил је био заговорник, пишући: „Децентрализација има, не само административну вредност већ и грађанску димензију, јер повећава могућности за грађане да се заинтересују за јавне послове; она их навикава да користе слободу. А из акумулације ове локалне, активне, персичне слободе, рађа се као најефикаснија противтежа тврдњама централне владе, чак и ако је подржана безличном, колективном вољом.“[6] Пјер-Жозеф Прудон (1809–1865), утицајни теоретичар анархизма,[7][8] је написао: „Све моје економске идеје које су се развијале током двадесет пет година могу се сажети речима: пољопривредно-индустријска федерација. Све моје политичке идеје се своде на сличну формулу: политичка федерација или децентрализација.“[9]

Почетком 20. века, одговор Америке на централизацију економског богатства и политичке моћи био је децентралистички покрет. Кривио је индустријску производњу великих размера за уништавање трговаца средње класе и малих произвођача и промовисао повећање власништва над имовином и повратак на живот у малим размерама. Децентралистички покрет је привукао јужне аграрце као што су Роберт Пен Ворен, као и новинар Херберт Агар.[10] Нова левица и либертаријански појединци који су се идентификовали са друштвеним, економским и често политичким децентрализмом током наредних година укључивали су Ралфа Борсодија, Вендела Берија, Пола Гудмана, Карла Оглсбија, Карла Хеса, Доналда Ливингстона, Киркпатрика Сејла (аутора дела Људка размера),[11] Мареја Букчина,[12] Дороти Деј,[13] сенатора Марка О. Хетфилда,[14] Милдред Ј. Лумис[15] и Била Кауфмана.[16]

Леополд Кор, аутор књиге Распад нација из 1957. године – познат по својој изјави „Кад год нешто није у реду, нешто је превелико“ – имао је велики утицај на Е. Ф. Шумахера, аутора бестселера из 1973. године Мало је лепо: Студија економије као да су људи важни.[17][18] У наредних неколико година велики број најпродаванијих књига промовисао је децентрализацију.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Definition of decentralisation Архивирано 2013-01-26 на сајту Wayback Machine, Merriam-Webster Dictionary, accessed march 5, 2013.
  2. ^ Schmidt 2007, стр. 22
  3. ^ Barbara Levick, Claudius, Psychology Press. . 2012. pp. 81. ISBN 9780415166195. 
  4. ^ Schmidt 2007, стр. 10
  5. ^ Robert Leroux, French Liberalism in the 19th Century: An Anthology, Chapter 6: Maurice Block on "Decentralization", Routledge. . 2012. pp. 255. ISBN 9781136313011. 
  6. ^ A History of Decentralization Архивирано 2013-05-11 на сајту Wayback Machine, Earth Institute of Columbia University website, accessed February 4, 2013.
  7. ^ George Edward Rines, ур. (1918). Encyclopedia Americana. New York: Encyclopedia Americana Corp. стр. 624. OCLC 7308909. 
  8. ^ Hamilton, Peter (1995). Émile Durkheim. New York: Routledge. стр. 79. ISBN 978-0415110471. 
  9. ^ "Du principe Fédératif" ("Principle of Federation"), 1863.
  10. ^ Craig R. Prentiss, Debating God's Economy: Social Justice in America on the Eve of Vatican II, Penn State Press, . . 2008. pp. 43. ISBN 978-0271033419. 
  11. ^ Kauffman, Bill (2008). „Decentralism”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage, Cato Institute. стр. 111—113. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n71. Архивирано из оригинала 2016-05-01. г. 
  12. ^ David De Leon, Leaders from the 1960s: A Biographical Sourcebook of American Activism, Greenwood Publishing Group. . 1994. pp. 297. ISBN 978-0313274145. 
  13. ^ Nancy L. Roberts, Dorothy Day and the Catholic worker, Volume 84, Issue 1 of National security essay series, State University of New York Press. . 1984. pp. 11. ISBN 978-0873959391. 
  14. ^ Jesse Walker, Mark O. Hatfield, RIP Архивирано 2013-06-03 на сајту Wayback Machine, Reason, August 8, 2011.
  15. ^ Loomis 2005
  16. ^ Bill Kauffman, Bye Bye, Miss American Empire: Neighborhood Patriots, Backcountry rebels, Chelsea Green Publishing, p. xxxi. 2010. ISBN 978-1933392806.
  17. ^ Dr. Leopold Kohr, 84; Backed Smaller States Архивирано 2017-01-18 на сајту Wayback Machine, The New York Times obituary, February 28, 1994.
  18. ^ John Fullerton, The Relevance of E. F. Schumacher in the 21st Century Архивирано 2013-04-05 на сајту Wayback Machine, New Economics Institute, accessed February 7, 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Децентрализација на Викимедијиној остави.
Викизворник
Викизворник има оригиналан текст из књиге "Речник социјалног рада" о овом чланку:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Децентрализација&oldid=25881389”