Дечаци Павлове улице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дечаци Павлове улице
PaulStreetBoysBookCover.jpg
Корице првог издања
Настанак
Ориг. наслов A Pál utcai fiúk
Аутор Ференц Молнар
Земља  Аустроугарска
(данас  Мађарска)
Језик мађарски
Садржај
Жанр Роман
Тема Авантура
Издавање
Број страница 226
Превод
Датум
издавања

1906.
Скулптура Дечака Павлове улице у Будимпешти

Дечаци Павлове улице је дечји роман Ференца Молнара, који је прославио овог аутора. Први пут је објављена 1906. године на мађарском језику. Године 1969. по овој књизи снимљен је и истоимени филм.[1]

Радња[уреди]

Books-aj.svg aj ashton 01g.svg УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

У Павловој улици живела је група дечака чије је највећи непријатељ била ратничка група црвених кошуља из ботаничке баште. Повод за сукоб ове две групе је заплена кликера малом плавокосом дечаку Немачеку из Павлове улице од стране браће Пастор, чланова противничке групе.

Једног дана, прилично досадан час хемије прекинуо је изненадни звук музике. Била је то весела мађарска мелодија која је имала ритам марша. Дечији погледи су са експеримента одлутали кроз отворен прозор, тражећи извор музике и док је професор узалуд покушавао да поврати њихову пажњу, дечаци из Павлове улице су се кришом дописивали. Између њих је кружила порука: "После подне у три главна скупштина. Бирање председника на градилишту. Обнародовати".

Градилиште у Павловој улици било је центар света за ове дечаке. Оно је било домовина, град, шума, стеновит брдски крај, једном речју све оно за што су га прогласили. На њему су сви били официри, а само је мали Немечек био редов. Њега су сви дечаци потцењивали. Сматрали су га плашљивим и недовољно зрелим за њихово друштво, али нису знали да тај мали плави дечак није ни незрео ни плашљив, већ изузетно храбар и увек спреман да све учини за своју дружину.

Кад се час завршио, дечаци су била весели, и њихову раздраганост није могла помути ни чињеница што је продавац слаткиша тог дана повећао цене. Нашли су се на градилишту и на скупштини су изабрали вођу, Јаноша Боку који је са једанаест гласова победио свог друга Гереба. Сутрадан поподне вођа дечака из Павлове улице са Немачеком и још једним дечаком отишло је у ботаничку башту, на "терен" црвених кошуља. Одлучили су да продру на њихово острво, а да би то остварили, морали су да прођу кроз разне препреке и опасности. Кад су продрли у противничку територију изненадили су се кад су међу својим непријатељима видели Гереба. Боки је то пало најтеже, јер му је Гереб био његов друг, имао је поверења у њега, а овај га је издао.

Неколико дана после тога Немачек је одлучио да сам оде на територију црвених кошуља по заставу своје групе коју су црвенокошуљаши запленили. Док је седео на дрвету и чекао да му се ослободи пролаз чуо је Гереба који каже да нико од његових другова није храбар, То га је много повредило, па није могао да издржи, а да се не супростави таквом мишљењу. Када је Фери Ач, вођа црвених кошуља видео да је Немачак сам дошао по заставу задивиила га је његова храброст, па га је позвао у своју дружину, али малиша га је поносно одбио. Казнили су га тако што су га загњурили у плитко језеро, а он је ћутке све поднео, иако је био прехлађен.

Пред главну битку за одбрану градилишта дружина Павлове улице остала је без јединог свог редова, јер мали Немечек разболео. Узрок његове болести је било купање у халдној води, први пут за домовину, други пут случајно и трећи пут скад су га црвенокошуљаши на то приморали. У међувремену Гереб послао је писмо команданту и генералу Боки у којем признаје грешку за издају, моли га за опроштај и тражи да се врати у дружину као обичан редов и учествује у борби за спас градилишта. Бока и његови официри примају Гереба, а Бока још наређује да са о Геребовој грешци не говори. Дечаци обе ратничке дружине прихватају објаву рата, а тиме и правила ратовања. Неће бити туче, биће употребљен само пешчане бомбе, правилно рвање и борба копљем. Пресудан моменат за исход битке био је кад је пред Ача стао Немечек, који је за читаву главу био нижи од њега. Тај мали плави и болесни дечак оборио је на земљу Фери Ача, а онда и сам пао преко њега при чему се онесвестио. То је била његова последња борба у животу у којој је добио чин капетана.

Дечаци Павлове улице су победили, а велику радост победе помутила је чињеница да се Немечек смртно разболео. Обилазили су га другови из дружине, чак и Френ Ач и чланови његове групе. Дечаци су били много тужни због болести свога малог другара. Дивили су му се јер је он за своју дружину учинио више од осталих. Док је ветар тресао прозоре собе у којој се мали капетан мучио у грозницу, чуле су се његове речи изговорене шапатом: "Са градилишта дува. С драгог градилишта дува". То показује колику је љубав овај дечак имао према свом игралишту.

Убрзо, после Немечекове смрти, на градилиште су дошли радници да га прекопају. Заједно са Немачеком нестали су дечјиа игра и безбрижни дечији дани.[2]

Ликови[уреди]

Немачек - на почетку романа за Немачека писац каже да ни за кога није значио ништа. Био је мршав и слабашан дечак. У војсци дечака Павлове улице био је једини редов. Сви су могли да му наређују, а он је све слушао и извршавао наређења. Иако је био физички слабашан, нејак, имао је друге особине по којима је постао поштован у обе дружине. То су биле његова храброст, кад је својом вољом отишао у Ботаничку башту да уходи црвене кошуље, његово пркосно држање пред Фери Ачом и неизмерна оданост дружини Павлове улице. Једина је трагична личност овог романа, јер се за њега дечја игра завршила његовом смрћу. Много је волео градиллиште, па је чак и на својој самртничкој постељи био у мислима уз своје другове, на градилишту. Они за које је он на почетка био нико, сада су га ценили највише, јер су знали да је он дао све што има за своју дружину, чак и свој малени живот.

Јанош Бока - имао је 14 година и на лицу му је било мало трагова мужевности. Али чим би отворио уста, добио би неколико година. Глас му је био дубок, благ и озбиљан... Ретко је говорио глупости. У мање свађе није се мешао". Међу дечацима Павлове улице веома је омиљен. Уливао им је поверење и био им је у свему прави вођа, мудар, смирен, озбиљан и проницљив.

Фери Ач - био је тако страшан... Био је јак дечак и невероватно храбар. Али је у очима имао нешто мило и симпатично, нешто чега није било у очима Пастора". Био је праведан и строг и према својим. Умео је да буде и осећајан кад се Немечек разболео, Фери је послао своје дечаке да га посете.

Гереб - био је право господско дете, размажено и сујетно. Чезнуо је за тим да буде вођа и завидео је Боки када су га дечаци изабрали за вођу. Само да би напакостио Боки и друштву, напустио је дечаке Павлове улице и прешао на страну Црвених кошуља. Већ на првој проби показао се слабићем па су га презирали и његови бивши другови и дечаци којима се придружио као издајник. На крају молио је Боку да га поново врати у дружину, макар био и обичан војник.

Браћа Потер - у браћи Потер нема нимало дечачке топлине. Увек су склони насиљу, нарочито према малим и нејаким дечацима. Писац за њих каже: "Они су увек ишли опуштене главе, мрко и намргођено су гледали, били су црни, сунцем опаљени момци и још их нико никад није видео да се смеју. Њих се ваљало бојати".[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]