С Википедије, слободне енциклопедије
Дејан Илић (Травник, 10. новембар 1961) је српски песник и преводилац.[1]
Завршио је италијански језик и књижевност, живи и ради у Београду, преводи поезију и теорију са италијанског и француског језика.
- Фигуре, Рад, Београд, 1995
- У боји без тона, Рад, Београд, 1998
- Лисабон, Рад, Београд, 2001 (Награда „Ђура Јакшић”)
- Дувански пут, Рад, Београд, 2003
- Кварт, Повеља, Краљево, 2005
- Из викенда, Повеља, Краљево, 2008[2]
- Линије бега, изабране песме 1995-2008, Повеља, Краљево, 2011
- Катастар, Повеља, Краљево, 2013 (Награда „Бранко Миљковић”)
- Долина Плистос, Повеља, Краљево, 2017 (Награда „Меша Селимовић”)
- Камперплац, Повеља, Краљево, 2021
- (двојезично италијанско-хрватско издање) Pjesme, HDP, Zagreb, 2005
- (на италијанском) Nella prestagione, Sassello, Novazzano, 2022
Аутор је низа превода савремених италијанских песника (Салваторе Квазимодо, Чезаре Павезе, Бартоло Катафи, Ђорђо Орели, Валерио Магрели, Умберто Фјори, Фабио Пустерла, Клаудио Дамјани, Ђан Марио Вилалта, Марио Луци...) и антологије Тело и поглед. Нови италијански песници (2006). Преводио је Жана Бодријара и Филипа Жакотеа (Награда „Милош Н. Ђурић”).
|
|---|
- 1971: Милутин Петровић, Глава на пању
- 1972: Оскар Давичо, Прочитани језик
- 1973: Бранислав Петровић, Предосећање будућности
- 1974: Данијел Драгојевић, Природопис
- 1975: Васко Попа, песнички триптих
1975 — Вучја со, Живо месо, Кућа на сред друма
- 1976: Србо Ивановски, Зачарани путник
- 1977: Анђелко Вулетић, Кад будем велики као мрав
- 1978: Стеван Раичковић, Случајни мемоари
- 1979: Миодраг Павловић, Видовница
- 1980: Љубомир Симовић, Видик на две воде
- 1981: Блаже Конески, Тамне воде
- 1982: Душко Новаковић, Надзорник кварта
- 1983: Борислав Радовић, Песме 1971–1982
- 1984: Иван В. Лалић, Страсна мера
- 1985: Вено Тауфер, Свирач пред паклом
- 1986: Мирослав Максимовић,
1975 — Сонети о животним радостима и тешкоћама
- 1987: Изет Сарајлић, Некролог славују
- 1988: Слободан Ракитић, Основна земља
1975 — Славомир Гвозденовић, Подвлачање црте (спец. повеља)
- 1989: Рајко Петров Ного, Лазарева субота
- 1990: Александар Ристовић, Празник луде
- 1991: Милосав Тешић, Кључ од куће
- 1992: Алек Вукадиновић, Ружа језика
- 1993: Драган Јовановић Данилов, Кућа Бахове музике
- 1994: Владимир Јагличић, Усамљени путник
- 1995: Драгиња Урошевић, Дневник добровољне несанице
- 1996: Срба Митровић, Снимци за панораму
- 1997: Петар Цветковић, Песме из аутобуса
- 1998: Милан Орлић, Бруј Миленија
- 1999: Ана Ристовић,Забава за доконе кћери
1975 — Горан Станковић, Четири доба
- 2000: Војислав Карановић, Син земље
- 2001: Живорад Недељковић, Тачни стихови
- 2002: Гојко Ђого, Црно руно
- 2003: Томислав Маринковић, Школа трајања
- 2004: Ненад Јовановић,
1975 — Живети на модеран и умрети на старински начин
- 2005: Дејан Алексић, После
- 2006: Доброслав Смиљанић, Архив белине
- 2007: Марија Шимоковић, Киновар
- 2008: Милан Ђорђевић, Радост
- 2009: Миодраг Раичевић, Длан & лопата
- 2010: Никола Вујчић, Докле поглед допире
- 2011: Енес Халиловић, Песме из болести и здравља
- 2012: Ален Бешић, Голо срце
- 2013: Дејан Илић, Катастар
- 2014: Никола Живановић, Carmina Galli
- 2015: Слободан Зубановић, Старац и песме
- 2016: Марјан Чакаревић, Ткива
- 2017: Петар Матовић, Из срећне републике
- 2018: Драган Бошковић, Ave Maria
- 2019: Ненад Милошевић, Песме из лимба
- 2020: Награда није додељивана због пандемије
- 2021: Владимир Копицл, Удаљени бубњеви
- 2022: Ђорђе Деспић, Аутохипноза
- 2023: Бојан Васић, Удаљавање
- 2024: Радмила Лазић, Живот после живота
|