Дејан Медаковић

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Медаковић (вишезначна одредница).
Дејан Медаковић
Stevan Kragujevic, akademik Dejan Medakovic 3.JPG
Дејан Медаковић
Рођење(1922-07-07)7. јул 1922.
Загреб,  Краљевина СХС
Смрт1. јул 2008.(2008-07-01) (85 год.)
Београд,  Србија

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 — Београд, 1. јул 2008) био је српски историчар уметности, председник Српске академије наука и уметности (1998—2003) и потпредседник Српске књижевне задруге.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 7. јула 1922. у Загребу као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић, а прадеда Данило Медаковић. Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Сен Галену у Швајцарској и код фрањеваца у Бадији на острву Корчули, док је вишу, класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937-41). Од 1942. до краја рата живео као избеглица у Београду где је радио у Музеју кнеза Павла, а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као асистент радио је на историјском институту САНУ од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV-XVII века 1954. године (штампана у издањима акдемије 1958). На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971-1973). На сопствену молбу пензионисан је 1982. Године 1958. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Alexander von Humbolt и ту годину провео је махом на раду у Zentral institut Kunstgeschichte у Minhenu. Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је, секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ (1985), као и председник САНУ (1999-2003). Године 2001. изабран је за редовног члана Лајбницовог научног друштва (Leibniz Association) у Берлину.

Дејан Медаковић (2007)

У Матици српској у Новом Саду руководио је програмом истраживања у области историје уметности. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске. Од покретања Зборника за ликовне уметности Матице српске, 1965. Медаковић је главни уредник овог часописа, од којег је изашло 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности.

У свом истраживању интересовао се за широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада на српском барокном сликарству, српским културним приликама у 18. веку и српском сликарству у 19. веку. Стварао је и у области књижевности. Писао је све врсте научних радова од есеја, приказа и пригодних реаговања на политичка и уметничка дешавања до монографија и синтетичких прегледа. Његове студије су брижљиво инвентарисане и сабране у некоико књига. У књизи Српски сликари 18. века. Ликови и дела (Нови Сад, 1968) сабрана је 21 студија о сликарима од Жефаровића до Јовановића. У књизи Путеви српског барока објављено је 25 студија о барокној уметности. Велики број студија објављен је у књигама Сведочења (1984), Истраживачи српских старина (1985) и Барок код Срба (1988).

Писао је и целовите прегледе за Историју српског народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике: о Хиландару (1978), Савинама (1978), Сент Андреји (1982) и др. Објавио је и књигу Летопис Срба у Трсту (1987). Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) је издао пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис - хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) за који му је додељена Октобарску награду Београда, награду за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II и награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III. Године 1994. додељен му је изванредни Златни беочуг Београда и Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији.

Молим вас, нама је подметнуто да смо хтели да рушимо земљу. Напротив, Меморандум је био спис којим се покушао зауставити распад. …Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је напала. ...У Хагу се сада опет потеже Меморандум. ...То је вртлог дневне политике.[1]

— Медаковић o нацрту Меморандума САНУ

Његова супруга је била пијанисткиња Вера Вељков. Син му је диригент Павле Медаковић.

Њему у част установљена је Награда Дејан Медаковић. Поводом 100 година од рођења предвиђено је издавање 25 књига његових изабраних дела.[2]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Дејан Медаковић

Одабрани радови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jadna nam je država - Intervju sa Dejanom Medakovićem”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 2019-07-23. 
  2. ^ Изабрана дела Дејана Медаковића у 25 књига („Политика”, 5. јул 2021)
  3. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 571. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Александар Деспић
 Председник Српске академије наука и уметности
1999 — 2003 		Наследник:
Никола Хајдин
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејан_Медаковић&oldid=24187966”