Дејан Медаковић
| Дејан Медаковић | |
|---|---|
Дејан Медаковић
|
|
| Датум рођења | 7. јул 1922. |
| Место рођења | Загреб Краљевина СХС |
| Датум смрти | 1. јул 2008. (85 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 — Београд, 1. јул 2008) је био српски историчар уметности и академик и председник САНУ 1998-2003.
Биографија[уреди]
Рођен је 7. јула 1922. у Загребу као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић, а прадеда Данило Медаковић. Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Сен Галену у Швајцарској и код фрањеваца у Бадији на острву Корчули, док је вишу, класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937-41). Од 1942. до краја рата живео као избеглица у Београду где је радио у Музеју кнеза Павла, а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као асистент радио је на историјском институту САН од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV-XVII века 1954. године (штампана у издањима акдемије 1958). На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971-73). На сопствену молбу пензионисан је 1982. Године 1958. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Alexander von Humbolt и ту годину провео је махом на раду у Zentral institut Kunstgeschichte у Minhenu. Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је, секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ (1985), као и председник САНУ (1999-2003). Године 2001. изабран је за редовног члана Лајбницовог научног друштва (Leibniz Association) у Берлину.
У Матици српској у Новом Саду руководио је програмом истраживања у области историје уметности. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске. Од покретања Зборника за ликовне уметности Матице српске, 1965. Медаковић је главни уредник овог часописа, од којег је изашло 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности.
У свом истраживању интересовао се за широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада на српском барокном сликарству, српским културним приликама у 18. веку и српском сликарству у 19. веку. Стварао је и у области књижевности. Писао је све врсте научних радова од есеја, приказа и пригодних реаговања на политичка и уметничка дешавања до монографија и синтетичких прегледа. Његове студије су брижљиво инвентарисане и сабране у некоико књига. У књизи Српски сликари 18. века. Ликови и дела (Нови Сад, 1968) сабрана је 21 студија о сликарима од Жефаровића до Јовановића. У књизи Путеви српског барока објављено је 25 студија о барокној уметности. Велики број студија објављен је у књигама Сведочења (1984), Истраживачи српских старина (1985) и Барок код Срба (1988).
Писао је и целовите прегледе за Историју српског народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике: о Хиландару (1978), Савинама (1978), Сент Андреји (1982) и др. Објавио је и књигу Летопис Срба у Трсту (1987). Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) је издао пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис - хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) за које је добио Октобарску награду Београда за Ефемерис, награду за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II и награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III. Године 1994. добио је изванредни Златни беочуг Београда и Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији.
Његова супруга је била пијанисткиња Вера Вељков. Син му је диригент Павле Медаковић.
Њему у част установљена је Награда Дејан Медаковић.
Одликовања[уреди]
- Хердерова награда (1990)
- Гиндели награда (1987)
- Октобарска награда града Београда (1990)
- Специјална Вукова награда
- Годишња награда Просвете (1981)
- Орден Св. Саве првог степена (1990)
- Велики крст за заслуге Савезне Републике Немачке (1990)
- Крст првог реда Републике Аустрије за заслуге у науци и култури
- Златна медаља председника Републике Мађарске
- Орден Вука Караџића првог степена
- Седмојулска награда Србије (1989)
- Орден Катарине гроф. Цељске првог степена (2007)
- Награда „Милош Црњански“ (1992)
- Награда задужбине Јаков Игњатовић из Сентандреје (1992)
- Награда Паја Марковић-Адамов (1998)
- Награда Лаза Костић (1999)
- Круна деспота Стефана (1998)
Важнији радови[уреди]
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Референце[уреди]
Спољашње везе[уреди]
 |
Дејан Медаковић на Викимедијиној остави. |
- Биографија на сајту САНУ
- Преминуо академик Дејан Медаковић („Политика“, 2. јул 2008)
- Велики интелектуалац и аналитичар („Политика“, 3. јул 2008)
- Одлазак великана српске и европске културе и просвете (СПЦ, 5. јул 2008)
- Дејан Медаковић: Дневник („Вечерње новости“, фељтон 2-16. јул 2008)
- Дани, сећања („Вечерње новости“, фељтон 1-14. октобар 2009)
| Претходник: Александар Деспић |
Председник Српске академије наука и уметности 1999 — 2003 |
Наследник: Никола Хајдин |
