Дејан Медаковић

За друге употребе, погледајте Медаковић (вишезначна одредница).
Дејан Медаковић
Stevan Kragujevic, akademik Dejan Medakovic 3.JPG
Дејан Медаковић
Рођење(1922-07-07)7. јул 1922.
Загреб, Краљевина СХС
Смрт1. јул 2008.(2008-07-01) (85 год.)
Београд, Србија
Пољеисторија уметности
историја културе
књижевност
ИнституцијаФилозофски факултет Универзитета у Београду
Познат поБарок код Срба
Срби у Загребу
Срби у Бечу
Срби у Трсту
Ефемерис I-V
НаградеХердерова награда
Гиндели награда
Орден Светог Саве

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 — Београд, 1. јул 2008) био је српски историчар уметности, универзитетски професор, књижевник и академик. Медаковић је био председник Српске академије наука и уметности (1998—2003), декан Филозофског факултета (1971—1973), председник Вукове задужбине у три мандата као и потпредседник Српске књижевне задруге.

Током живота објавио је укупно 46 књига, од чега 21 књигу на стручне теме. У фокусу његовог научног рада била је српска уметност периода барока, српска културна историја 18. столећа те историја српске уметности 19. столећа. Такође се бавио немањићким периодом, опусом појединачних сликара, историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. Писао је волуминозне синтезе историје Срба и српске културе у градовима: Беч, Трст, Загреб, Сентандреја. Један је од аутора Историје српског народа објављене у десет свезака у издању Српске књижевне задруге. Предавао је по позиву на више европских универзитета и научних установа. Уз стручни рад, упоредо се успешно бавио књижевним стваралаштвом и писао поезију, прозу, путописе.

Превођен је на многе језике. За своје дело награђен је низом међународних и домаћих одликовања, награда и других признања.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родна кућа академика Медаковића у Загребу, Зрињевац 15, коју је подигао његов деда др Богдан Медаковић. Данас је позната као палача Медаковић.

Породица Медаковић је пореклом из селa Медак у Лици.[1] Рођен је као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић а прадеда Данило Медаковић.[2] Са мајчине стране (Рајић) вуче порекло од породице Лоња која је била аустријско војно племство.[3][4] Медаковићеви преци оставили су значајно дело у српској култури и политици.[5]

Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Санкт Галену у Швајцарској[6] и код фрањеваца на Бадији.[7] Своје искуство учења гимназије на Корчули описао је као формативно значајно јер је научио да одређене истине о Богу тумачи више рационално као и да људи нису на свету ради уживања већ како би зарадили царство небеско.[8] Вишу класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937—41).[9]

Његов отац је желео да се током трајања рата склоне у Трст али је Дејан Медаковић инсистирао да иду у Београд, где су му живели и радили другови.[8] Он и његова сестра дошли су у Београд возом, пошто их хрватске усташе нису идентификовале као Србе, пошто су носили елегантна одела и међусобно говорили искључиво на немачком језику.[2] Од 1942. године па до краја рата живи као избеглица у Београду где је волонтирао у Музеју кнеза Павла,[8][10] а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе.[11] За атмосферу у Београду након Другог светског рата говорио је да је била таква да је било довољно да човек без икаквог суђења изгуби главу ако неко покаже прстом из било којег разлога или га оптужи да је био шпијун Гестапоа.[12] Према сопственој тврдњи током његовог рада у Музеју за време окупације било је колега које су ми спочитавале што су бежали те да су ваљали, не би ни морали бежати. Медаковић наводи да су за разлику од дела одрођене интелигенције, србијански сељаци изузетно помагали свим избеглицама, како Србима тако и Словенцима.[8] За време Другог светског рата Народни музеј био је смештен у стану породице Вучо. Медаковић и колеге обилазили су куће и станове предратне београдске елите, за коју је коментарисао да је била врло отмена, и откупљивали уметнине и предмете за музеј како не би пропали током рата.[13] Његова породица се по завршетку рата вратила у Загреб јер се нису прилагодили у новој средини и јер су испрва планирали да се врате.[14]

На почетку каријере се анонимно бавио новинарством у својству уредника Задружног календара, где је писао биографије руских научника заслужних за достигнућа у пољопривреди.[4] Накој краја Другог светског рата припадао је неформалном интелектуалном кругу симиноваца, чији је неформални вођа био Добрица Ћосић.[15][16] Он се међу припадницима групе осећао као странац. Тврдио је да га никада до краја нису прихватили јер је по рођењу Загрепчанин.[17]

Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Александар фон Хумболт и ту годину провео је махом на раду у Централном институту за историју уметности (нем. Zentral institut Kunstgeschichte) у Минхену.[18][19] Као асистент радио је на историјском институту САНУ[4] од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV—XVII века 1954. године (штампана у издањима академије 1958).[5] На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971—1973).[20] На сопствену молбу пензионисан је 1982. Године 1958.

Дописни члан САНУ постао је 1972.[21] а редовни 1981. године. Био је секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ (1985), као и председник САНУ (1999—2003). Медаковић је сарађивао или био члан низа одбора САНУ укључујући: Одбор за историју уметности, Одбор за ренесансу и барок, Одбор за романтизам, Сентандрејски одбор, Хиландарски одбор и Одбор за речник појмова из области ликовне уметности.[22] Био је један од 16 аутора нацрта групе академика за Меморандум САНУ и бранио је колеге након појаве меморандумске афере. Тврдио је да су пометњу креирали они који су желели да униште Југославију као и да су академици у Меморандуму прорекли шта ће се десити са Југославијом.[4] Медаковић је био члан Европске академије са средиштем у Салцбургу, почасни члан Румунске академије наука,[23] члан аустријског друштва за проучавање 18. века[4] и од 2001. редовни члан Лајбницовог научног друштва (Leibniz Association) у Берлину.[23]

Медаковић током предавања (2007)

У Матици српској у Новом Саду руководио је програмом истраживања у области историје уметности. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске, а главни уредник био је 1965. године. Од покретања Зборника изашло је више од 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности.

У свом истраживању интересовао се за широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада на српском барокном сликарству, српским културним приликама у 18. веку и српском сликарству у 19. веку. Стварао је и у области књижевности. Писао је све врсте научних радова од есеја, приказа и пригодних реаговања на политичка и уметничка дешавања до монографија и синтетичких прегледа. Његове студије су брижљиво инвентарисане и сабране у неколико књига. У књизи Српски сликари 18. века. Ликови и дела (Нови Сад, 1968) сабрана је 21 студија о сликарима од Жефаровића до Јовановића.[24] У књизи Путеви српског барока објављено је 25 студија о барокној уметности. Велики број студија објављен је у књигама Сведочења (1984), Истраживачи српских старина (1985) и Барок код Срба (1988).

Писао је целовите прегледе за Историју српског народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике: о Хиландару (1978), Савина (1978), Сент Андреји (1982). Објавио је и књигу Летопис Срба у Трсту (1987) која сумира укупни историјат и доприносе српске заједнице у граду Трсту.[2]

Обављао је функцију председника Скупштине Вукове задужбине седамнаест година, као најдуже бирани председник, у три мандата.[25] За председника задужбине први пут је изабран је 6. новембра 1991. године и био је њен председник све до смрти 1. јула 2008. године.[26]

Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) издао је пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис — хроника једне породице (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Петокњижје говори о историји његове породице и грађанских слојева и елита Срба у Загребу.[2] За Ефемерис је Медаковићу додељена Октобарска награда града Београда. Награду за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” добио је за Ефемерис II а награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III.[27] Први део мемоара штампан је у неколико издања и остварио је тираж од приближно 80.000 продатих примерака. Дело је награђено у Народној библиотеци Србије као најчитанија књига за 1994. годину.[5]

Објавио је укупно 46 књига током живота.[28]

Молим вас, нама је подметнуто да смо хтели да рушимо земљу. Напротив, Меморандум је био спис којим се покушао зауставити распад. …Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је напала. …У Хагу се сада опет потеже Меморандум. …То је вртлог дневне политике.

— Медаковић o нацрту Меморандума САНУ[29]

Преминуо је на Институту за онкологију у Београду. Сахрањен је у породичној гробници уз свог претка војводу Милорада Медаковића. Опело му је служио епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије, жички г. Хрисостом, бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и свештенство СПЦ, док је опроштајно слово прочитао митрополит црногорско-приморски Амфилохије.[30]

Ставови[уреди | уреди извор]

Дејан Медаковић је сматрао да генеза мржње између Срба и Хрвата сеже у XVI столеће, када су Срби својим заслугама уживали статус слободних војника сељака, привилегованих кроз ослобађање од давања прописаних за кметове, док су њихове комшије Хрвати били кметови и то на земљи која је изворно била феудални посед хрватског племства а коју је Фердинанд I претворио у државну својину након пражњења територије пред османском најездом.[31] Односе два народа компликује одлука хрватског Сабора која на својој територији дозвољава искључиво католичку веру, што је било у контрадикцији са царским привилегијама које су Србима давале право на слободу вероисповести.[31] Наводио је да су Хрвати за свој књижевни језик преузели штокавско наречје односно вуковски језик.[32]

Он тврди да је Анте Трумбић сматрао да се Хрватска мора прикључити Југославији јер је то био једини начин да се нађе на победничкој страни. Он Трумбићеву изјаву наводи у контексту тога да су мотиви за улазак у заједничку државу 1918. године били различити.[32]

Коментаришући улогу Алојзија Степинца у Другом светском рату Медаковић наводи да је његов највећи грех што је као црквени поглавар дао моралну подршку држави која је прокламовала расистичке законе а исту државу је Степинац прогласио за дјело божије.[7] Сматрао је да је исти образац понашања имао кардинал Фрањо Кухарић деведесетих година.[33] Додаје да је Степинац био предводник крсташког рата против бизантизма односно источног православља[7] те да из његовог дневника зрачи мржња.[34]

Такође наводи да је веома значајна улога Срба у Загребу као економске праве велесиле са значајним институцијама попут Привредника и солвентне Српске банке завршена 1941. године.[35]

Дејан Медаковић

Он наводи да је генерал Милан Недић сасвим свесно пристао на срамоту и жртву, вероватно не верујући у немачку победу. Према Медаковићевој тврдњи Недић је пристао на своју улогу суочен са Хитлеровом претњом да ће, уколико се Србија Недићевим деловањем не смири, Београд и Мачву окупирати хрватске усташе, северну Србију мађарске снаге, део Рашке односно Санџака све до Краљева Албанци а остатак земље бугарске трупе.[36] Са позиције председника уређивачког одбора књиге 100 најзнаменитијих Срба Медаковић је генерала Милана Недића уврстио на списак 100 најзнаменитијих Срба,[37] због чега је имао проблема са другим члановима уређивачког одбора.[38]

Веровао је да српски народ мора сачувати ону племениту енергију коју је показао у време новије историје, а то је духовна снага.[4]

Сведочио је да су српске избеглице током деведесетих биле у горем положају него избеглице у Србији током Другог светског рата.[39]

Ми живимо у једном сложеном времену, на врло драматичној друштвеној раскрсници. Пре Другог светског рата, у крајевима преко Саве и Дунава, а и овде, у Краљевини Србији, стварано је једно друштво са системом вредности који није био оптималан, али је ишао ка томе да се живот организује на правној основи, са израженом тежњом ка моралу, честитости и одређеном моделу патриотизма… Такав систем се 1941. сукобио са тоталитаризмом и његовим притокама. Мислим, пре свега, на усташе, балисте, ВМРО, мађарски фашизам… У том судару потпуно је уништен свет грађанског друштва. Из свега тога настало је једно ново друштво које је функционисало тако што је одбацило систем вредности грађанског друштва, а није успело да изгради сопствени систем вредности. Оно је почивало на партијској послушности и она је била кључ и за успех, и за привилегије, и за егзистенцију.

— Медаковић o духу времена и нашим елитама[40]

Медаковић је био при уверењу да српско питање никако није трајно решено неповољно, већ да је реч о процесу и да смо тренутно у ко зна којем чину. Сматрао је да за српске интересе постоје шансе, не само за повратак територије. Примарни предуслов за остварење националних циљева видео је у враћању сопственог угледа и упознавање себе (да препознамо себе), што је услов да кренемо у Европу.[41]

Каква ће бити судбина српског народа у Хрватској, према Медаковићу, видело се још педесетих година двадесетог века на основу тога што су и тада проналажени Срби који ће спроводити антисрпску (првашку) политику као и кроз то што су ликвидиране српске вође Душко Бркић и генерал Раде Жигић.[8]

Држао је да ће хришћанство тек чекати борбе у новом миленијуму и да ће се хришћанству у предстојећим борбама дубоко осветити стављање у службу овоземаљских закона и поступака сумњивог идеолошког порекла, као што је био случај у Хрватској.[34]

Сматрао је су талентовани млади људи велика нада српског друштва као и да је одлазак младих образованих кадрова ван земље национална трагедија и да су Срби у тако тешком стању да су изгубили право на песимизам.[41][41]

Заступао је становиште да је данас тешко одржати патријархалну породицу јер живимо у непатријархалним временима.[42]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Са супругом Вером Вељков Медаковић је био у браку педесет година.

Није био члан СКJ или других политичких партија. Био је верник Српске православне цркве и сматрао је да немамо морално право тражити од цркве да решава оно што држава не може.[4]

Његова супруга била је пијанисткиња и професорка универзитета Вера Вељков.[42] У браку су били педесет година и имају сина диригента Павла Медаковића.[42]

Имао је две сестре и два брата. Један од браће борио се на Сремском фронту и погинуо је 1947. несрећним случајем током игре оружјем са пријатељом.[42]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Поводом његове смрти издавач Зоран Кулунџија изјавио је: Медаковић је за свог дугог и плодног живота показао да је најважније да треба бити одан своме народу, његовој култури, афирмацији те културе и повезивању те културе са светом.[9]

Описиван је као полихистор и последњи барокни Србин.[26]

У Медаковићеву част 2008. године установљена је награда „Дејан Медаковић”.[43]

Поводом стогодишњице Медаковићевог рођења у библиотеци „Бранко Радичевић” у Сремским Карловцима отворена је његова спомен-соба, са личним предметима, одликовањима, дипломама и 1600 Медаковићевих књига које је библиотеци даривао његов син Павле.[44]

Милан Шарац режирао је кратки документарни филм о његовом животу.[45]

Јавно предузеће Пошта Србије издало је 2022. поштанску марку са ликом Медаковића.[46][47]

Награде[уреди | уреди извор]

Фотографија Дејана Медаковића
Одликовања
Награде
  • Хердерова награда (1990)[48]
  • Гиндели награда (1987)[48]
  • Октобарска награда града Београда (1990)
  • Специјална Вукова награда[51]
  • Годишња награда Просвете (1981)[51]
  • Велики златни беочуг (1994)[52]
  • Седмојулска награда Србије (1989)[48]
  • Награда „Милош Црњански“ (1992)[53]
  • Награда задужбине Јаков Игњатовић из Сентандреје (1992)[22]
  • Награда „Павле Марковић Адамов”, за животно дело, 1998.[22]
  • Награда Лаза Костић (1999)[22]
  • Круна деспота Стефана Лазаревића (1998)[48]
  • Награда Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији
  • Награда Београдског издавачко-графичког завода
  • Награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић”
  • Плакета фондације Александер фон Хумболт[22]
  • Диплома Народног музеја у Београду[22]
  • Диплома Матице српске[22]
  • Повеља Савеза друштава конзерватора Југославије[22]
  • Спомен-захвалница Универзитетске библиотеке у Београду[22]
  • Медаља Милош Црњански 1893—1977[22]
  • Плакета Републичког завода за заштиту споменика културе[22]
  • Диплома Међународног биографског центра Кембриџ[22]
  • Награда Друштва конзерватора Србије[22]
  • Диплома Аустријске истраживачке заједнице[22]
  • Спомен-медаља Словеначке академије наука и уметности[22]
  • Плакета и две медаље поводом двестогодишњице Карловачке гимназије[22]
  • Повеља Народне библиотеке у Београду[22]
  • Плакета почасног грађанина Сремских Карловаца[22]
  • Књижевна награда Библос[22]
  • Грамата Саборне цркве[22]
  • Диплома Европске академије наука и уметности[22]
  • Захвалница Хуманитарног фонда "Привредникˮ[22]
  • Награда „Браћа Карић”[22]
  • Медаља Никола Тесла 1856—1943.[22]
  • Спомен-медаља Румунске академије наука[22]
  • Талир Марије Терезије 1780.[22]
  • Плакета Етнографског музеја[22]
  • Плакета Коларчевог народног универзитета[22]
  • Златна медаља „патријарх Јосиф Рајачић”[22]

Дела[уреди | уреди извор]

Одабрана стручна дела[уреди | уреди извор]

Књижевна дела[уреди | уреди извор]

Збирке поезије
  • Мотиви (на језику: српски). 1946. 
  • Каменови (на језику: српски). 1966. 
  • Умир (на језику: српски). 1987. 
  • Ниска (на језику: српски). 1989. 
  • Знак на камену (на језику: српски). 1994. 
  • Завештање (на језику: српски). 1995. 
  • Све чудније је чудно (на језику: српски). Прометеј. 2000. 
Збирке кратких прича
  • Повратак у Ракитије (на језику: српски). 
  • Птице (на језику: српски). 
  • Орлов лет (на језику: српски). 
  • Парастос у Сремским Карловцима (на језику: српски). 
  • Лумен Карловачке гимназије (на језику: српски). 
Мемоари, дневници, писма
  • Сведочења (на језику: српски). 1984. 
  • Ephemeris: chronique d'une famille (Ephemeris I) (на језику: француски). Lausanne: Age d'homme. 1995. 
  • Тражење добра (на језику: српски). 1995. 
  • Писма (на језику: српски). 1996. 
  • Ефемерис I-V (на језику: српски). Београд: БИГЗ. 1998. 
  • Суочавање са људима и временом (на језику: српски). 2000. 
  • Писма и говори (на језику: српски). Прометеј. 2004. 
  • Дани, сећања I-VIII (на језику: српски). 1996—2006. 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Veličanstvena povijest skrivena u srcu Zagreba – palača Medaković”. P-portal (на језику: хрватски). 2021-12-12. Приступљено 2022-07-11. 
  2. ^ а б в г „Borac protiv zaborava”. P-portal (на језику: хрватски). 2022-07-07. Приступљено 2022-07-08. 
  3. ^ „BIBLIOTEKA MATICE SRPSKE”. www.bms.ns.ac.rs. Приступљено 2022-07-11. 
  4. ^ а б в г д ђ е „www.glas-javnosti.co.yu”. arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 2022-07-11. 
  5. ^ а б в г Гароња Радованац 1997, стр. 368.
  6. ^ Медаковић 1997, стр. 262—266.
  7. ^ а б в Медаковић 1997, стр. 265.
  8. ^ а б в г д Медаковић 1997, стр. 262.
  9. ^ а б Танјуг. „Преминуо академик Дејан Медаковић”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  10. ^ Шавија, Милован (2021-07-16). „Milovan Šavija – Dejan Medaković u okupiranom Beogradu – Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2022-07-11. 
  11. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Vremeplov: Rođen Dejan Medaković”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2022-07-09. 
  12. ^ Медаковић 1997.
  13. ^ Медаковић 1997, стр. 263.
  14. ^ Медаковић 1997, стр. 261.
  15. ^ „Istorijska ekskluziva u novom broju Nedeljnika: Dosije siminovci – Pesimisti koji su napravili srpsku opoziciju”. Nedeljnik. Приступљено 2022-07-19. 
  16. ^ „Darko Hudelist – Novinar, publicist i autor”. www.darkohudelist.eu. Приступљено 2022-07-19. 
  17. ^ „Poslednji razgovor sa Dejanom Medakovićem: "Zašto me Dobrica Ćosić nikada nije prihvatio"”. Nedeljnik. Приступљено 2022-07-19. 
  18. ^ „Пројекат Растко: Дејан Медаковић : Ефемерис (одељак о Минхену)”. www.rastko.rs. Приступљено 2022-07-11. 
  19. ^ „Дејан Медаковић, историчар уметности, писац, академик”. PROSVJETA | Službeni portal (на језику: хрватски). 2021-07-07. Приступљено 2022-07-11. 
  20. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Век од рођења академика Дејана Медаковића обележен свечаном академијом”. www.rts.rs. Приступљено 2022-07-02. 
  21. ^ „Barokna pojava: Akademija povodom 100. rođendana Dejana Medakovića”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-07-01. Приступљено 2022-07-01. 
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ „Збирка одликовања архива САНУ”. sanu.digitalcube.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-02-04. 
  23. ^ а б Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Vek od rođenja akademika Dejana Medakovića”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2022-07-08. 
  24. ^ Вулићевић, Марина. „Медаковићеви сликари неће лако остарити”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  25. ^ „Изабрана дела Дејана Медаковића поводом стогодишњице рођења”. Прометеј (на језику: српски). Приступљено 2022-07-09. 
  26. ^ а б Вулићевић, Марина. „Последњи барокни Србин”. Politika Online. Приступљено 2022-06-03. 
  27. ^ „Дејан Медаковић”. Прометеј (на језику: српски). Приступљено 2022-07-11. 
  28. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Osnovan odbor za obeležavanje 100 godina od rođenja Dejana Medakovića”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2022-07-19. 
  29. ^ „Jadna nam je država – Intervju sa Dejanom Medakovićem”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 2019-07-23. 
  30. ^ „Одлазак великана српске и европске културе и просвете | Српскa православнa црквa [Званични сајт]”. www.spc.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 19. 05. 2011. Приступљено 2022-02-04. 
  31. ^ а б Медаковић 1997, стр. 224.
  32. ^ а б Медаковић 1997, стр. 225.
  33. ^ Медаковић 1997, стр. 226.
  34. ^ а б Медаковић 1997, стр. 266.
  35. ^ Медаковић 1997, стр. 264—265.
  36. ^ Медаковић 1997, стр. 268.
  37. ^ Pavlović, Milivoje (2007). Srpska znamenja: zvuci, boje, oblici. Belgrade: Čigoja štampa. стр. 45. 
  38. ^ „Ko kači, a ko skida sliku Milana Nedića – Portreti u Vladi – Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2022-01-08. 
  39. ^ Медаковић 1997, стр. 227.
  40. ^ „Велики интелектуалац и аналитичар”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  41. ^ а б в Медаковић 1997, стр. 260.
  42. ^ а б в г Медаковић 1997, стр. 269.
  43. ^ „Жарку Димићу награда „Дејан Медаковић””. Politika Online. Приступљено 2022-07-11. 
  44. ^ „ОДАН СВОМЕ НАРОДУ И КУЛТУРИ: Свечаним отварањем спомен-собе у Сремским Карловцима обележен век од рођења Дејана Медаковића (ФОТО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-07-11. 
  45. ^ Шарац, Милан. „Још нешто о Дејану Медаковићу”. Politika Online. Приступљено 2022-08-20. 
  46. ^ „еФилателија”. 2022. 
  47. ^ „Великани Србије”. Politika Online. Приступљено 2022-09-12. 
  48. ^ а б в г д ђ е ж „Члан САНУ”. web.archive.org. 2016-03-04. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 2022-02-04. 
  49. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 571. 
  50. ^ „Дејан Медаковић”. Прометеј (на језику: српски). Приступљено 2022-07-11. 
  51. ^ а б „Dejan Medaković – Kultura – Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2008-07-03. Приступљено 2022-07-16. 
  52. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Преминуо академик Дејан Медаковић”. www.rts.rs. Приступљено 2022-07-16. 
  53. ^ „Zadužbina Miloša Crnjanskog”. www.mcrnjanski.rs. Приступљено 2022-07-11. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Медаковић, Дејан (1997). Очи у очи. Београд: БИГЗ. ISBN 86-13-00903-4. 
  • Гароња Радованац, Славица (2013). „Ефемерис (I) Дејана Медаковића као литераризација породичног (историјског и ратног) искуства”. Од науке до наставе - зборник радова Универзитет у Нишу, Филозофски факултет. Наука и савремени универзитет 2. Ниш: Универзитет у Нишу. 2: 368—380. ISBN 978-86-7379-299-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дејан Медаковић на Викимедијиној остави.
Академске канцеларије
Претходник:
?
 Декан Филозофског факултета
1971–1973 		Наследник:
?
Претходник: Председник Српске краљевска академије
1999–2003 		Наследник:
Функције у културним установама
Претходник:
?
 Председник Вукове задужбине
– 		Наследник:
?
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејан_Медаковић&oldid=25382141”