Дејан (деспот)

Дејан
Дејан
	Деспот Дејан и његова супруга, из манастира Белово код Земена
Датум рођења	1310.
Место рођења	Краљевина Србија у средњем веку
Датум смрти	1371.
Место смрти	Српско царство
Династија	Дејановићи
Супружник	Теодора Немањић
Потомство	Јован Драгаш, Константин Драгаш Дејановић, Теодора Драгаш, Жарко
Претходник	Јован Оливер
Наследник	Влатко Паскачић

Дејан (око 1310 — пре децембра 1371^[1]) био је српски великаш из доба Царства, родоначелник породице Дејановића, који је са титулама севастократора и деспота управљао облашћу око Куманова и Велбужда^[2].

Црква Земенског манастира, чији су једни од ктитора били Дејан и Теодора

Његово порекло није познато, а после брака са Душановом полусестром Теодором, добио је високу титулу севастократора, са којом се последњи пут помиње 10.08. 1355. године.^[1]^[2] После тога су му или Душан или његов син и наследник Урош додели деспотску титулу.

Он је уживао велики углед у тадашњој Србији, о чему сведочи папа Иноћентије VI. Он је своје посланство, упућено у Србију (мај 1355) ради преговора о склапању црквене уније и заједничкој акцији против Османлија, препоручио Дејану^[1]^[2].

Дејан је свој посед, који је обухватао жупе Жеглигово и Прешево, проширио на област око Велбужда и горњег тока реке Струме, који му је додељен на управу, као и подручје око Мелника.^[2] У доба када је распад Српског царства све више узимао маха, он се све мање укључивао у борбе око власти, највероватније због тога што је тада већ био јако стар.^[1]^[2] Већи део времена проводио је водећи рачуна о својим задужбинама, првенствено Архиљевици код Куманова коју је подигао на потпуно новом месту^[а] (што сведочи о његовог економској моћи^[2]) и Белови крај Земена^[2]. Једна од његових задужбина је Карпински манастир.

Сматра се да је деспот Дејан преминуо пре 1371. године, а не зна се поуздано да ли се пре смрти повукао са власти и замонашио^[1]^[2]. У браку са Теодором Немањић, имао је троје деце^[1]:

Јован Драгаш, деспот који је са братом до смрти (око 1378) управљао породичним поседима
Константин Драгаш, који је са братом и касније самостално до погибије на Ровинама (1395) управљао породичним поседима
Теодора Драгаш, која се удала прво за Жарка (око 1356), а после његове смрти за Ђурђа I Балшића (после 1371)

Порекло[уреди | уреди извор]

Дејаново порекло је непознато. Раније су историчари веровали да је Дејан био рођак Јована Оливера, најмоћнијег српског великаша у Македонији током Душанове владавине. Ово мишљење више није прихваћено. Константин Јиречек је указао на Дејана Мањка, Душановог војводу који се спомиње у повељи коју је 1333. године краљ Душан издао у Пологу. Овом повељом је Дубровчанима уступио Стон и Пељешац у замену за 8000 перпера и 500 перпера годишњег трибута. Дејан Мањак се јавља као један од сведока издавања повеље. Дејан се оженио Душановом полусестром Теодором, ћерком Стефана Дечанског са Маријом Палеолог.

Душанова владавина[уреди | уреди извор]

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

На Ускрс, 16. априла 1346. године, Душан је сазвао сабор у Скопљу на коме су присуствовали српски патријарх Јоаникије, охридски архиепископ Николај I, бугарски патријарх Симеон и представници светогорског монаштва. Српска архиепископија је претходних месеци уздигнута на ранг патријаршије. Патријарх Јоаникије II крунисао је Душана за цара Срба и Ромеја. Душанов син Урош крунисан је за краља. Григора пише да је Царство подељено између цара и краља. У суштини је Душан имао пуну власт над читавом државом, док је титула краља резервисана за наследника престола. Душан је намеравао да ослабљено Византијско царство замени јачим, Српским царством. У том случају, њему би припадало место које је сада заузимао византијски цар. У права византијских царева спадало је и додељивање високих титула као што су титуле деспота, севастократора и кесара. Деспотску титулу добили су Симеон Синиша Немањић (рођени брат Теодоре), Јован Оливер и Јован Комнин Асен. Титулу севастократора добили су Дејан и Бранко Младеновић, управник Охрида. Кесари су постали Прељуб, намесник Тесалије, Гргур, управник Полога и Војихна, намесник Драме.

Као царевом сроднику Дејану је припала висока титула севастократора. Папа Иноћентије IV препоручује Дејану своје посланике који су 1355. године дошли на српски двор да воде преговоре о склапању црквене уније и о организовању крсташког рата против Турака. Дејан је напредовао у хијерархијској структури. Носио је титулу деспота, а његова жена титулу царице. Као севастократор се Дејан помиње неколико месеци пре Душанове смрти. Деспотску титулу вероватно је добио од Уроша. Након 1355. године нема ниједне хронолошке одреднице о деловању овог великаша.

Напомене[уреди | уреди извор]

^ У то доба, владари и моћна властела су најчешће подизали своје задужбине тако што су из темеља обнављали старе манастире цркве (нпр. Душан Архангеле, Урош и Јелена Матејчу, Јован Оливер Лесново).

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.

Литература[уреди | уреди извор]

Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0.
Срејовић, Драгослав; Гавриловић, Славко; Ћирковић, Сима М. (1982). Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). Српска књижевна задруга.
Рајичић, Миодраг (1954). „Основно језгро државе Дејановића: Прилози нашој историској географији”. Историски часопис. 4 (1952-1953): 227—243.