Дејан (деспот)
 | Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Дејан | |
|---|---|
 Деспот Дејан и његова супруга, из манастира Белово код Земена | |
| Датум рођења | 1310. |
| Место рођења | Краљевина Србија у средњем веку |
| Датум смрти | 1371. |
| Место смрти | Српско царство |
| Династија | Дејановићи |
| Супружник | Теодора Немањић |
| Потомство | Јован Драгаш, Константин Драгаш Дејановић, Теодора Драгаш, Жарко |
| Претходник | Јован Оливер |
| Наследник | Влатко Паскачић |
Дејан (око 1310 — пре децембра 1371[1]) је био српски великаш из доба Царства, родоначелник породице Дејановића, који је са титулама севастократора и деспота управљао облашћу око Куманова и Велбужда[2].
Његово порекло није познато, а после брака са Душановом полусестром Теодором, добио је високу титулу севастократора, са којом се последњи пут помиње 10.08. 1355. године.[1][2] После тога су му или Душан или његов син и наследник Урош додели деспотску титулу.
Он је уживао велики углед у тадашњој Србији, о чему сведочи папа Иноћентије VI. Он је своје посланство, упућено у Србију (мај 1355) ради преговора о склапању црквене уније и заједничкој акцији против Османлија, препоручио Дејану[1][2].
Дејан је свој посед, који је обухватао жупе Жеглигово и Прешево, проширио на област око Велбужда и горњег тока реке Струме, који му је додељен на управу, као и подручје око Мелника.[2] У доба када је распад Српског царства све више узимао маха, он се све мање укључивао у борбе око власти, највероватније због тога што је тада већ био јако стар.[1][2] Већи део времена проводио је водећи рачуна о својим задужбинама, првенствено Архиљевици код Куманова коју је подигао на потпуно новом месту[a] (што сведочи о његовог економској моћи[2]) и Белови крај Земена[2]. Једна од његових задужбина је Карпински манастир.
Сматра се да је деспот Дејан преминуо пре 1371. године, а не зна се поуздано да ли се пре смрти повукао са власти и замонашио[1][2]. У браку са Теодором Немањић, имао је троје деце[1]:
- Јован Драгаш, деспот који је са братом до смрти (око 1378) управљао породичним поседима
- Константин Драгаш, који је са братом и касније самостално до погибије на Ровинама (1395) управљао породичним поседима
- Теодора Драгаш, која се удала прво за Жарка (око 1356), а после његове смрти за Ђурђа I Балшића (после 1371)
Порекло[уреди | уреди извор]
Дејаново порекло је непознато. Раније су историчари веровали да је Дејан био рођак Јована Оливера, најмоћнијег српског великаша у Македонији током Душанове владавине. Ово мишљење више није прихваћено. Константин Јиречек је указао на Дејана Мањка, Душановог војводу који се спомиње у повељи коју је 1333. године краљ Душан издао у Пологу. Овом повељом је Дубровчанима уступио Стон и Пељешац у замену за 8000 перпера и 500 перпера годишњег трибута. Дејан Мањак се јавља као један од сведока издавања повеље. Дејан се оженио Душановом полусестром Теодором, ћерком Стефана Дечанског са Маријом Палеолог.
Душанова владавина[уреди | уреди извор]
На Ускрс, 16. априла 1346. године, Душан је сазвао сабор у Скопљу на коме су присуствовали српски патријарх Јоаникије, охридски архиепископ Николај I, бугарски патријарх Симеон и представници светогорског монаштва. Српска архиепископија је претходних месеци уздигнута на ранг патријаршије. Патријарх Јоаникије II крунисао је Душана за цара Срба и Ромеја. Душанов син Урош крунисан је за краља. Григора пише да је Царство подељено између цара и краља. У суштини је Душан имао пуну власт над читавом државом, док је титула краља резервисана за наследника престола. Душан је намеравао да ослабљено Византијско царство замени јачим, Српским царством. У том случају, њему би припадало место које је сада заузимао византијски цар. У права византијских царева спадало је и додељивање високих титула као што су титуле деспота, севастократора и кесара. Деспотску титулу добили су Симеон Синиша Немањић (рођени брат Теодоре), Јован Оливер и Јован Комнин Асен. Титулу севастократора добили су Дејан и Бранко Младеновић, управник Охрида. Кесари су постали Прељуб, намесник Тесалије, Гргур, управник Полога и Војихна, намесник Драме.
Као царевом сроднику Дејану је припала висока титула севастократора. Папа Иноћентије IV препоручује Дејану своје посланике који су 1355. године дошли на српски двор да воде преговоре о склапању црквене уније и о организовању крсташког рата против Турака. Дејан је напредовао у хијерархијској структури. Носио је титулу деспота, а његова жена титулу царице. Као севастократор се Дејан помиње неколико месеци пре Душанове смрти. Деспотску титулу вероватно је добио од Уроша. Након 1355. године нема ниједне хронолошке одреднице о деловању овог великаша.
Напомене[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
Литература[уреди | уреди извор]
- Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
- Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0.
- Срејовић, Драгослав; Гавриловић, Славко; Ћирковић, Сима М. (1982). Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). Српска књижевна задруга.
- Рајичић, Миодраг (1954). „Основно језгро државе Дејановића: Прилози нашој историској географији”. Историски часопис. 4 (1952-1953): 227—243.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Дејан на Викимедијиној остави. |