Дејвид Коперфилд
| Дејвид Коперфилд | |
|---|---|
 Насловна страна серијала „Дејвид Коперфилд“ Чарлса Дикенса | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | David Copperfield |
| Аутор | Чарлс Дикенс |
| Илустратор | Хаблот Најт Браун (Hablot Knight Browne) |
| Земља | Уједињено Краљевство |
| Језик | енглески |
| Жанр | роман |
| Издавање | |
| Издавање | 1850. |
Дејвид Коперфилд је роман енглеског аутора Чарлса Дикенса, који детаљно описује авантуре главног јунака на путу од детињства до зрелости. Као такав, обично се сврстава у жанр образовног романа. Први пут је објављену наставцима, од 1849. до 1850. године, а затим и као целовити роман 1850.
Дејвид Коперфилд је делимично аутобиографски роман,[1] „веома компликовано преплитање истине и фикције“, како је сам Дикенс то описао у својим писмима, где се фикција преплиће са стварним догађајима из Дикенсовог живота. [2] Међу свим романима које је написао, овај му је би о омиљен.[3] Често се назива „тријумфом Дикенсове уметности”[4][5] и означава прекретницу у његовом раду, раздвајајући романе које је писао у младости и оне писане у зрелом добу.[6]
На први поглед, дело је обликовано по узору на личне историје из 18. века које су биле веома популарне, попут Филдингових романа Џозеф Ендруз или Том Џоунс Дејвид Коперфилд је пажљивије структурирано дело. Почиње, као и други Дикенсови романи, суморном сликом детињства у викторијанској Енглеској, након чега следи спори друштвени успон младог Коперфилда, док се мукотрпно брине о својој тетки, док наставља студије.[7]
Неки аспекти приче били су му урезани у главу од самог почетка, али други су били неодређени све док нису почеле серијске публикације.[8] Роман има примарну тему раста и промена, али Дикенс такође сатирише многе аспекте викторијанског живота. То укључује тежак положај проститутки, статус жена у браку, класну структуру, кривичноправни систем, квалитет школа и запошљавање деце у фабрикама.[9]
Најстарији превод, према подацима Народне библиотеке Србије, је хрватски превод романа из 1960. године.[10] Прво српско издање објављено је 2011. у преводу Раденка Милутиновића.[11]
Радња романа
[уреди | уреди извор]
Прича прати живот Дејвида Коперфилда од детињства до зрелости. Мали Дејвид је рођен шест месеци након смрти свог оца. Детињство проводи у малој кући званој Рукери, са мајком Кларом и њиховом домаћицом Кларом Пеготи. Када је имао седам година, његова мајка се изненада удаје за, док је дечак у посети Пеготиној породици у Јармуту. Њен брат господин Пеготи, рибар по занимању, живи у насуканој баржи са својом нећацима Емили и Хемом, и старијом удовицом, госпођом Гамиџ. Мала Емили је помало размажена, а Дејвид је заљубљен у њу.
По повратку кући Дејвид открива да му се мајка удала и одмах се сукобљава са новим очухом, Мердстоном, који верује искључиво у строге и грубе методе родитељства. Сличан однос има и са Мердстоновом сестром Џејн, која се убрзо након венчања усељава у кућу. Мердстонови тероришу Дејвида и његову мајку, чинећи им живот јадним. Када Дејвид заостане у учењу, Мердстон га претуче, а Дејвид га, у самоодбрани, угризе за руку. Због тога га шаљу га у интернат у ком је директор немилосрдни господин Крикл.
Дошави кући за празнике, Дејвид сазнаје да је његова мајка родила још једног дечака. Убрзо након његовог повратка у интернат, његова мајка и беба умиру, а Дејвид се одмах враћа кући и очух га шаље у Лондон, да ради. Дечак остаје сам у великом граду и бежи у Плимут, код своје једине живе рођаке, баба-тетке пратетку Бетси Тротвуд. Тетка Бетси преузима на себе Дејвидов одгој, упркос Мердстоновом покушају да поврати старатељство над њим.
Тетка шаље Дејвида у добру и угледну школу. Током наставе Давид борави код адвоката господина Викфилда и његове ћерке Агнес, са којом постаје пријатељ. У кући живи и Викфилдов службеник, лукави Јураја Хип. Он постепено стиче потпуну превласт над остарелим и алкохолисаним Викфилдом, са намером да му преузме посао и ожени се са Агнес. На срећу, његове намере бивају откривене и осујећене.
Због Хипових превара богатство његове тетке се смањило, па Дејвид мора да ради како би зарадио за живот. Запошљава се као секретар код свог бившег учитеља, др Стронга и почиње да учи стенографију. Захваљујући томе убрзо почиње да пише за новине. Уз Агнесину подршку и сопствену велики труд, Дејвид на крају проналази славу и богатство као писац.
У међувремену, Дејвид се заљубио у Дору Спенлоу, са којом се и ожени, али Дора млада умире. Након њене смрти, Агнес охрабрује Дејвида да се врати нормалном животу и својој професији писца. Током боравка у Швајцарској, где је отпутовао како би се опоравио од губитка, Дејвид схвата да воли Агнес. По повратку у Британију, након неуспелог покушаја да сакрије своја осећања, Дејвид открива да и Агнес воли њега. Убрзо се венчавају и у овом браку проналазе праву срећу. Једној ћерки дају име по тетки Бетси.
Аутобиографски аспект
[уреди | уреди извор]Фрагменти аутобиографије
[уреди | уреди извор]Дикенс је још између 1845. и 1848. написао фрагменте аутобиографије, чије је одломке показао својој жени и пријатељу. Овај покушај био је за писца неуспешан, па га је, према сопственим речима, спалио.[12] Међутим, када је почео да пише Дејвида Коперфилда, неки делови те аутобиографије нашли су се у овом роману. Тако је, на пример, у једанаестом поглављу романа: Почињем самостални живот и не свиђа ми се, готово дословно описао своје искуство када је радио у фабрици обуће.[2] Слично је и са поглављем посвећеном колеџу Велингтон Хаус.[1] Тако се Дикенс осврће на своју болну прошлост, коју је већ описивао у својим ранијим романима.[13]
Све док енглески писац и биограф Џон Форстер није 1966. објавио књигу Живот Чарлса Дикенса 1872–1874, нико није знао да је Дикенс радио у фабрици као дете, чак ни његова жена. Дикенс је писмено сведочење о томе дао Форстеру 1847. године.[3] Тако прве генерације читалаца нису знале да је овај део приче Дејвида Коперфилда заправо детаљ из живота аутора.
Аутобиографска димензија
[уреди | уреди извор]Дејвид Коперфилд има највише аутобиографских елемената од свих Дикенсових романа.[14] Неке од најболнијих епизода из његовог живота једва су у роману прикривене, док се друге појављују индиректно.[14] Међутим, сам Дикенс је написао Форстеру да књига није чиста аутобиографија, већ „веома компликовано преплитање истине и измишљотине“.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Davis 1999, стр. 85, 90
- ^ а б Schlicke 1999, стр. 158
- ^ а б Dickens, Charles (1917). „Preface”. The personal history and experience of David Copperfield the younger. Harvard Classics Shelf of Fiction. P F Collier & Son — преко Bartleby.
- ^ Monod, Sylvère (1968). Dickens the Novelist
. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0806107684.
- ^ Davis 1999, стр. 92
- ^ Davis 1999, стр. 85, 92
- ^ Davis 1999, стр. 85
- ^ Schlicke 1999, стр. 151
- ^ „Dejvid Koperfild - Čarls Dikens”. laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-12-25.
- ^ „David Copperfield”. COBISS PLUS. Приступљено 2025-12-25.
- ^ „David Copperfield”. COBISS PLUS. Приступљено 2025-12-25.
- ^ Flood, Alison (13. 2. 2015). „Young Dickens in love: sugary, and waxing lyrical about gloves”. The Guardian. London. Приступљено 11. 2. 2019.
- ^ Schlicke 1999, стр. 150
- ^ а б Davis 1999, стр. 90
Литература
[уреди | уреди извор]Књиге
- Ackroyd, Peter (1990). Dickens. London: Sinclar-Stevenson. ISBN 978-1-85619-000-8.
- Bakhtin, Mikhail (1996), „The Bildungsroman and its Significance in the History of Realism”, Ур.: Emerson, Caryl; Holquist, Michael, Speech Genres and Other Late Essays, Slavic Series, Austin, Texas: University of Texas Press, стр. 21, ISBN 978-0292775602
- Bloom, Harold, ур. (1993) [1987]. Charles Dickens's David Copperfield. Major Literary Characters. New York: Chelsea House Publishers. ISBN 978-0877547365.
- Bradbury, Nicola (2008). „Dickens's Use of the Autobiographical Fragment”. Ур.: Paroissien, David. A Companion to Charles Dickens. Oxford: Blackwell. ISBN 978-1-4051-3097-4.
- Dickens, Charles (1981). „Preface”. David Copperfield. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-812492-9.
- Carlyle, Thomas (1998) [1841]. Les Héros [On Heroes and Hero Worship and the Heroic in History]. Les trésors retrouvés de la Revue des deux mondes (на језику: француски). Превод: Rosso, François. Paris: Maisonneuve & Larose. ISBN 2-70681-321 0. „Preface by Bruno de Cessole”
- Collins, Philip, ур. (1996). Charles Dickens: The Critical Heritage (3rd изд.). Routledge. ISBN 978-0415134590.
- Collins, Philip (2016). Dickens and Crime (3rd изд.). Springer. ISBN 978-1349235452.
- Cordery, Gareth (2008). „David Copperfield”. Ур.: Paroissien, David. A Companion to Charles Dickens. Oxford: Blackwell. ISBN 978-1-4051-3097-4.
- Davis, Paul B (1999). Charles Dickens from A to Z. New York: Checkmark Books. ISBN 978-0-8160-4087-2.
- Dickens, Charles (1985). David Copperfield. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-043008-0. „Introduction and notes by Trevor Blount”
- Dickens, Charles (1999). David Copperfield. Reference edition. London: Wordsworth Classics. ISBN 978-1-85326-024-7. „Introduction and notes by Adrienne E Gavin”
- Dickens, Henry Fielding (1934). The Recollections of Sir Henry Fielding Dickens, KC. William Heinemann Ltd.
- Dunn, Richard J, ур. (1984). Approaches to Teaching Dickens' David Copperfield. New York: The Modern Language Association of America. ISBN 978-0873524834.
- Ferrieux, Robert (2001). La Littérature Autobiographique en Grande-Bretagne et en Irlande [Autobiography Literature in Great Britain and Ireland] (на језику: француски и енглески). Paris: Ellipses. ISBN 978-2-7298-0021-5.
- Forster, John (1976). Life of Charles Dickens. London: Everyman's Library. ISBN 978-0460007825.
- Forster, John (1966) [1872–1874]. The Life of Charles Dickens. London: J M Dent & Sons.
- Gusdorf, Georges (1956). „Conditions and Limits of Autobiography”. Ур.: Reichenkron, Günter; Haase, Erich. in Formen der Selbstarung, Analektren zu einer Geschiste literarischen Selbsportraits Festgabe für Fritz Neubert [In forms of self-expression, analogues to a history of the literary self-portrait: Festgabe for Fritz Neubert]. Berlin: Presses Universitaires de France.
- Hollington, Michael (1997). Boucher-Rivalain, Odile, ур. Roman et Poésie en Angleterre au xixe siècle [The Novel and Poetry in 19th century England]. Paris: Ellipses. ISBN 978-2-7298-4710-4.
- Johnson, Edgar (1977) [1952]. Charles Dickens: His Tragedy and Triumph. New York: Viking. OCLC 561737618 — преко Charles Dickens Page.
- Johnson, E D H (1969). Charles Dickens: An Introduction to His Novels. Random House. Приступљено 4. 3. 2019.
- Jeffers, Thomas L (2005). Apprenticeships: The Bildungsroman from Goethe to Santayana. New York: Palgrave. стр. 2. ISBN 1-4039-6607-9.
- Jordan, John O, ур. (2001). The Cambridge companion to Charles Dickens. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0521669641.
- Leavis, F R (1948). The Great Tradition. Chatto & Windus.
- Lynch, Jack (1999). „Glossary of Literary and Rhetorical Terms, Bildungsroman”. Rutgers University. Архивирано из оригинала 5. 8. 2011. г. Приступљено 21. 3. 2019.
- McKnight, Natalie (2008). „Dickens and Gender”. Ур.: Paroissien, David. A Companion to Charles Dickens. Oxford: Blackwell. ISBN 978-1-4051-3097-4.
- Mee, Jon (2010). The Cambridge Introduction to Charles Dickens. Cambridge Introductions to Literature. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-67634-2.
- Paroissien, David, ур. (2011). A Companion to Charles Dickens. Chichester: Wiley Blackwell. ISBN 978-0-470-65794-2.
- Patten, Robert L (1978). Charles Dickens and His Publishers. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198120766.
- Priestley, J B (1966) [1925]. The English Comic Characters. New York: E P Dutton.
- Purton, Valerie (2012). Dickens and the Sentimental Tradition: Fielding, Richardson, Sterne, Goldsmith, Sheridan, Lamb. Anthem nineteenth century studies. Anthem Press. ISBN 978-0857284181.
- Pykett, Lyn (2008). „Dickens and Criticism”. Ур.: Paroissien, David. A Companion to Charles Dickens. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-69190-8.
- Dickens, Charles (1997). „Introduction”. David Copperfield. Oxford World Classics. London: Oxford University Press. ISBN 978-0192835789. „Editor is Nina Burgis, with an introduction and notes by Andrew Sanders”
- Schlicke, Paul (1999). Oxford Reader's Companion to Dickens. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0198662136.
- Stone, Harry (1968). Charles Dickens's Uncollected Writings from Household Words 1850-1859. 1 and 2. Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0713901207.
- Stone, Harry (1987). Dickens's working notes for his novels. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14590-7.
- Storey, Graham (1991). David Copperfield – Interweaving Truth and Fiction. Twayne's Masterwork Studies. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0805781427.
- Suhamy, Henri (1971). Great Expectations. Cours d'Agrégation. Vanves, France: CNED.
- Tomalin, Claire (2011). Charles Dickens: A Life. Viking. ISBN 978-0-670-91767-9.
- Watt, Ian (1963) [1957]. The Rise of the Novel. London: Penguin Books.
- Westburg, Barry (1977). The Confessional Fictions of Charles Dickens. DeKalb, Illinois: Northern Illinois University Press. стр. 33–114. ISBN 978-0875800653.
- Wilson, Angus (1972). The World of Charles Dickens. Harmondsworth: Penguin Books. ISBN 978-0140034882..
- Woolf, Virginia (1986). McNeillie, Andrew, ур. The Essays of Virginia Woolf: 1925-1928. London: Hogarth Press. ISBN 978-0-7012-0669-7.
- Worth, George J (1978). Dickensian Melodrama: A Reading of the Novels. Lawrence, Kansas: University of Kansas.
Часописи
- Bottum, Joseph (1995). „The Gentleman's True Name: David Copperfield and the Philosophy of Naming”. Nineteenth-Century Literature. 49 (4): 435—455. ISSN 0891-9356. JSTOR 2933728. doi:10.2307/2933728.
- Cordery, Gareth (пролеће 1998). „Foucault, Dickens, and David Copperfield”. Victorian Literature and Culture. 26 (1): 71—85. ISSN 1060-1503. S2CID 162740342. doi:10.1017/S106015030000228X.
- Hager, Kelly (1996). „Estranging David Copperfield: Reading the Novel of Divorce”. ELH. 63 (4): 989—1019. ISSN 1080-6547. S2CID 161104289. doi:10.1353/elh.1996.0032.
- Kearney, Anthony (јануар 1978). „The Storm Scene in David Copperfield”. Ariel, A Review of International English Literature. Johns Hopkins University Press. 9.
- Kincaid, James R. (лето 1969). „Symbol and subversion in David Copperfield”. Studies in the Novel. 1.
- Levin, Harry (јесен 1970). „Charles Dickens (1812–1870)”. The American Scholar. 39.
- Meckler, Jerome (1975). „Some Household Words”. The Dickensian. London.
- Plung, Daniel L (1. 12. 2000). „Environed by wild beasts: Animal imagery in Dickens's David Copperfield”. Dickens Quarterly. 17.
- Saville, Julia F (2002). „Eccentricity as Englishness in David Copperfield”. SEL: Studies in English Literature 1500–1900. 42 (4): 781—797. ISSN 1522-9270. S2CID 143602239. doi:10.1353/sel.2002.0041.
- Takei, Akiko (лето 2005). „Benevolence or Manipulation? The Treatment of Mr Dick”. The Dickensian. London. 101.
Писма која је написао Чарлс Дикенс
- House, Madeline; Storey, Graham; Tillotson, Kathleen; Burgis, Nina (ур.). The Letters of Charles Dickens (The Pilgrim изд.). Oxford University Press.
Спољни линкови
[уреди | уреди извор]
- David Copperfield read online at Bookwise
- Дејвид Коперфилд на сајту Standard Ebooks
- David Copperfield at Internet Archive. Edition by Chapman & Hall with preface by the author, and 40 illustrations by Phiz.
- Dickens, Charles (1911) [1850]. The Personal History of David Copperfield (Illustrated in colour by Frank Reynolds изд.). Hodder and Stoughton.
- David Copperfield at Project Gutenberg.
- David Copperfield – The original manuscript of the novel, held by the Victoria and Albert Museum (requires Adobe Flash).
- David Copperfield, at Bartleby.com (HTML w/ additional commentary)
David Copperfield public domain audiobook at LibriVox- List of over 50 characters.
- 2022 Demon Copperhead a loose American modern adaptation of the novel, set in Appalachia, by Barbara Kingsolver
- 1950 Theatre Guild on the Air radio adaptation at Internet Archive
- 1947 Favourite Story radio adaptation at YouTube
[[Категорија:Странице са непрегледаним преводима]]