Дејвид Ливингстон

С Википедије, слободне енциклопедије
Дејвид Ливингстон
David Livingstone -1.jpg
Дејвид Ливингстон 1864.
Датум рођења(1813-03-19)19. март 1813.
Место рођењаБлантајер
 Уједињено Краљевство
Датум смрти1. мај 1873.(1873-05-01) (60 год.)
Место смртикод језера Бангвеулу[1]

Дејвид Ливингстон (енгл. David Livingstone; Блантајер, 19. март 1813 — код језера Бангвеулу, 1. мај 1873)[2] је био шкотски лекар, мисионар и истраживач Африке.[3] У периоду 18411873, открио и испитао простране области јужне, источне и средње Африке и највише допринео њеном истраживању. Први истраживао, од 1849, пустињу Калахари и басен реке Замбези и открио Викторијине водопаде 1855. (Мосиоатуња), затим језеро Њасу (Малави) и друга, а од 1867. и извориште реке Конго за које није знао да је Конго него је сматрао да је открио извор Нила.

По њему су названи и Ливингстонови водопади у доњем току реке Конго (брзаци/катаракти), између луке Матади и Киншасе у Источном Конгу. Како се последњих година живота, док је истраживао источну Африку, дуго био изгубио сваки траг његовој експедицији, 1871. је кренула експедиција Хенри Мортон Стенлија, која га је пронашла на источној обали језера Тангањика у граду Уџиџи, на путу ка изворишту Нила.

Умро је 1. маја 1873. у селу црначког поглавице Читамбоа због исцрпљености, маларије и дизентерије. Као највећи британски истраживач сахрањен је у Вестминстерској опатији у Лондону након што су његови вјерни пратиоци Чума и Суси пренели његов балзамовани леш из Африке у Велику Британију.[4][5]

Младост[уреди | уреди извор]

Ливингстоново родно место Блантир
Дејвид Ливингстонива родна кућа, са намештајем његовог времена

Ливингстон је рођен 19. марта 1813. у индустријском месту Блантајер у Шкотској, у стамбеној згради за раднике фабрике памука на обали реке Клајд испод моста који прелази у Ботвел.[6] Он је био друго од седморо деце коју су имали Нил Ливингстон (1788–1856) и његова супруга Агнес (девојачки Хантер; 1782–1865). Дејвид је био запослен од свије десете године у фабрици памука Хенри Монтајт & Ко. у Блантајер Воркс. Он и његов брат Џон радили су дванаестосатне смене као комадари, везујући раскинуте памучне нити на предилицама.

Нил Ливингстон је био учитељ недељне школе и титоталиста који је идући од врата до врата као продавац чаја делио хришћанске трактате. Он је екстензивно читао књиге о теологији, путовањима и мисионарским подухватима. То је оставило утисак на младог Дејвида, који је постао страствени читалац, али је такође волео да прикупља животињске, биљне и геолошке примерке у локалним кречњачким каменоломима. Нил се бојао да научне књиге подривају хришћанство и покушао је да присили свог сина да чита само теологију, али Дејвидово дубоко интересовање за природу и науку га је навело да истражи однос између религије и науке.[7]:6 Године 1832, прочитао је дело Филозофија будуће државе, које је написао је Томас Дик, и пронашао је образложење које му је било потребно да уравнотежи веру и науку и, осим Библије, ова књига је вероватно била његов највећи филозофски утицај.[8]

Други значајни утицаји у његовом раном животу били су Томас Берк, блантајерски еванђелиста, и Дејвид Хог, његов учитељ у недељној школи.[8] У петнаестој години, Дејвид је напустио шкотску цркву и прешао у локалну конгрегациону цркву, под утицајем проповедника попут Ралфа Вардлава, који је негирао предодређивачка ограничења спасења. Под утицајем ревивалистичких учења у Сједињеним Државама, Ливингстон је у потпуности прихватио тврдњу Чарлса Финија, професора теологије на Оберлин колеџу у Охају, да је „Дух Свети отворен свима који га питају“. За Ливингстона је ово значило ослобађање од страха од вечног проклетства.[9]:13 Ливингстоново читање Апела црквама Британије и Америке у име Кине мисионара Карла Гуцлафа омогућило му је да убеди свог оца да медицинске студије могу да унапреде верске циљеве.[10]

Ливингстонова искуства у фабрици памука Х. Монтајт у Блантајеру такође су била важна од његове десете до двадест шесте године, где је радио прво као комадар, а касније као предиличар. Овој монотони рад био је неопходан за издржавање његове осиромашене породице, али га је научило истрајности, издржљивости и природној емпатији за све који раде, што се изражавало редовима из егалитарне песме Раби Берна: „When man to man, the world o'er/Shall brothers be for a' that”, које је понекад певушио.[а]

Образовање[уреди | уреди извор]

Лингвингтон је похађао сеоску школу у Блантајеру, заједно са неколицином друге млинске деце која су то издржала упркос 14-сатном радном дану (6:00 - 20:00). Утицај породице са снажном, сталном посвећеношћу студирању ојачао је његово образовање. Прочитавши Гуцлафов апел за медицинске мисионаре у Кини 1834. године, почео је да штеди новац за упис на Андерсонов универзитет у Глазгову 1836. године (данас Универзитет Стратклајда), као и да похађа грчка и теолошка предавања на Универзитету у Глазгову.[11]

Да би уписао медицинску школу, било му је потребно познавање латинског језика. Подучавао га је локални римокатолик, Даниел Галагер. Касније у животу, Галагер је постао свештеник и основао трећу најстарију католичку цркву у Глазгову: Ст Симонс, Партик. У кафеу те цркве виси слика Галагера и Ливингстона, аутора Роја Петрија.[12] Упоредо са другим студијама, он је похађао божанска предавања Вардлава, вође у ово време снажне кампање у граду против ропства.

Убрзо након тога, пријавио се за чланство у Лондонском мисионарском друштву (енгл. London Missionary Society, LMS) и примљен је на мисионарску обуку. Он је био студент Медицинске школе болнице Черинг Крос 1838–40, где је настава покривали медицинску праксу, акушерство и ботанику. Током овог периода такође је провео време на мисионарској обуци у Лондону у Онгару, Есекс, да би постао министар у оквиру Конгрегацијске уније која је служила под ЛМС-ом. Током обуке у оквиру ЛМС-а, свештеник Ричард Сесил је њега и друге студенте подучавао грчком, латинском, хебрејском и теологији.[9] Упркос његове импресивне личности, он је био обичан проповедник, којег је Сесил описао као „достојног, али далеко од брилијантног“,[9] а ЛМС би га одбио да му директор није пружио другу прилику да положи курс.[8] Он се квалификовао за диплому факултета (данас краљевског колеџа) за лекаре и хирурге у Глазгову 16. новембра 1840, а касније је постао почасни сарадник факултета, 5. јануара 1857.[13]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ово осећање данас би било изражено на следећи начин: „сви људи широм света су браћа и сестре, упркос свему“.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „David Livingstone (1813–1873)”. BBC - History - Historic Figures. 2014. Приступљено 2018-07-12. 
  2. ^ „BBC - History - Historic Figures: David Livingstone (1813 - 1873)”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-17. 
  3. ^ „Why don't many British tourists visit Victoria Falls?”. BBC News (на језику: енглески). 2017-09-03. Приступљено 2021-01-17. 
  4. ^ „Cigar Aficionado | Archives | British Style”. web.archive.org. 2010-08-17. Приступљено 2021-01-17. 
  5. ^ pixeltocode.uk, PixelToCode. „David Livingstone”. Westminster Abbey (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-17. 
  6. ^ „David Livingstone Centre: Birthplace Of Famous Scot”. Архивирано из оригинала на датум 12. 2. 2007. Приступљено 12. 7. 2018. 
  7. ^ Ross, Andrew C. (2006). David Livingstone: Mission and Empire. A&C Black. ISBN 978-1-85285-565-9. 
  8. ^ а б в г Blaikie, William Garden (1880). The Personal Life of David Livingstone... Chiefly from His Unpublished Journals and Correspondence in the Possession of His Family. London: John Murray — преко Project Gutenberg. 
  9. ^ а б в Jeal, Tim (2013). Livingstone: Revised and Expanded Edition. Yale University Press. ISBN 978-0-300-19100-4. 
  10. ^  Vetch, Robert Hamilton (1893). „Livingstone, David”. Ур.: Lee, Sidney. Речник националне биографије. 33. London: Smith, Elder & Co. 
  11. ^ „The University of Glasgow Story : David Livingstone”. University of Glasgow. n.d. Приступљено 2018-07-12. 
  12. ^ „David Livingstone a brief history”. hamiltonurc.org.uk. Приступљено 30. 10. 2019. 
  13. ^ Duncan, Alexander (1896). Memorials of the Faculty of Physicians and Surgeons of Glasgow, 1599–1850. Glasgow: MacLehose. стр. 100, 293. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Austin, Alvyn. "Discovering Livingstone" Christian History (1997) 16#4 pp 10–19.
  • Holmes, Timothy (1993). Journey to Livingstone: Exploration of an Imperial Myth. Edinburgh: Canongate Press. ISBN 978-0-86241-402-3; scholarly biography
  • Jeal, Tim (1973). Livingstone. London, UK: Heinemann. ISBN 978-0-434-37208-9. , scholarly biography
  • Jeal, Tim (1973b). Livingstone. New York: G. P. Putnum's Sons. ISBN 9780399112157. LCCN 73-82030. , first American edition
  • Livingstone, David (1905) [1857]. Journeys in South Africa, or Travels and Researches in South Africa. London, UK: The Amalgamated Press Ltd. 
  • Livingstone, David and James I. Macnair (eds) (1954). Livingstone's Travels. London, UK: J.M. Dent.
  • Livingstone, David (1999) [1875]. Dernier Journal. Paris: Arléa; ISBN 2-86959-215-9
  • Maclachlan, T. Banks. David Livingstone, Edinburgh: Oliphant, Anderson and Ferrier, 1901, ("Famous Scots Series").
  • Martelli, George (1970). Livingstone's River: A History of the Zambezi Expedition, 1858–1864. London: Chatto & Windus. ISBN 978-0-7011-1527-2
  • Milbrandt, Jay (2014). The Daring Heart of David Livingstone: Exile, African Slavery, and the Publicity Stunt that Saved Millions. Nashville, TN: Thomas Nelson. ISBN 978-1-59555-592-2.  scholarly biography
  • Mathews, Basil Joseph, Livingstone, the Pathfinder, illustrated by Ernest Prater (Oxford and London: Henry Frowde Oxford University Press, 1913)
  • Morrill, Leslie, and Madge Haines (1959). Livingstone, Trail Blazer for God. Mountain View: Pacific Press Publication Association.
  • Philip, M. NourbeSe (1991). Looking for Livingstone: An Odyssey of Silence. Stratford: The Mercury Press; ISBN 978-0-920544-88-4
  • Rea, W. F. "Livingstone's Rhodesian Legacy." History Today (Sept 1973), Vol. 23 Issue 9, pp 633–639 online.
  • Ross, Andrew C. (2002). David Livingstone: Mission and Empire. London and New York: Hambledon and London; ISBN 978-1-85285-285-6
  • Seaver, George. David Livingston: His Life and Letters (1957), a standard biography
  • Shepperson, George. "David Livingstone 1813-1873: a centenary assessment." Geographical Journal (1973): 205-219. DOI: 10.2307/1796089 online
  • Stuart, John. "David Livingstone, British Protestant missions, memory and empire." in Dominik Geppert, ed., Sites of imperial memory (Manchester University Press, 2016).
  • Waters, John (1996). David Livingstone: Trail Blazer. Leicester: Inter-Varsity; ISBN 978-0-85111-170-4
  • Wisnicki, Adrian S. (2009). "Interstitial Cartographer: David Livingstone and the Invention of South Central Africa". Victorian Literature and Culture 37.1 (Mar.): 255–71.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]