Диана Арбус
| Диана Арбус | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 14.03.1923. |
| Место рођења | Њујорк САД |
| Датум смрти | 26.07.1971. |
| Место смрти | Њујорк САД |
| Занимање | Фотограф |
| Супружник | Ален Арбус |
Диана Арбус (diːˈæn ˈɑːrbəs/; 14. марта 1923 - 26. јула 1971)[1] била је америчка фотографкиња.[2][3] Арбус је радила на нормализацији маргинализованих група и нагласила важност правилног представљања свих људи. Радила је са широким спектром субјеката, укључујући; стриптизете, извођаче карневала, нудисте, патуљци, деца, мајке, парови, старији људи и породице средње класе.[4]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је као Диана Немеров (Диана Немеров), 14. марта 1923. у Њујорку, у имућној јеврејској породици која ју је потицала да постане сликарка. Међутим, након средње школе одустала је од сликарства зато што су јој говорили да је одлична у томе, а она је мислила “ако сам толико добра, није вредно труда.” У једном интервјуу касније је признала да јој се "породично богатство одувек чинило понижавајућим. Било је то као да сам принцеза у неком одвратном филму чија је радња смештена у некој трансилванијски опскурној средњоевропској земљи.”
У доби од 14 година заљубила се у пет година старијег Алена Арбуса, за којег се и удала четири године касније. Прву кћерку, Дун, добили су 1945. (која ће постати списатељица), а другу, Ејми, 1954. (која ће постати фотографкиња). За време Другог светског рата, Ален је радио као војни фотограф, а након рата су заједно отворили студио и започели каријеру комерцијалних фотографа, при чему је Ален фотографирао, а Диана радила као стилисткиња. Но, неколико година касније схватила је да жели бити уметница, док се Ален желио опробати као глумац.[5]
Рад[уреди | уреди извор]
Године 1956, Диана је напустила студио и три године касније растала се од Алена. Потражила је менторство фотографкиње Лизете Модел и почела радити за часописе попут Есквајера и Базара. Током ’60-их добила је две стипендије Гугенхајм и пребацила се с Никонове 35-милиметарске на Ролејфлеxову камеру с два објектива, која даје оштрије фотографије средњег формата по којима ће остати запамћена. Године 1967. имала је прву велику изложбу, насловљену New Documents, у МоМА-и коју је курирао Џон Шарковски.
Диана је једном приликом рекла:
| „ | Увек сам замишљала фотографију као нешто непристојно – то ми је била једна од најдражих ствари код ње, и када сам се тиме почела бавити, осећала сам се јако перверзно. | ” |
Њена метода укључивала је успостављање личне везе са субјектима, а желела је ухватити “простор између онога што људи јесу и онога што мисле да јесу.” За њу неки кажу да, с једне стране, показује или чак слави оно што ‘нормални’ гледаоац не примећује, док други пак кажу како њени субјекти привлаче пажњу управо зато што уносе немир у уметничко и друштвено поље “нормалних” људских субјеката.
Међу најпознатије њене фотографије убрајају се Младић с увијачима код куће на West 20th Street (1966.), Идентичне близнакиње (1967.), Млади патриота са заставом (1967.), Голи мушкарац као жена (1968.) и Јеврејски див код куће с родитељима у Бронксу (1970.).
О својим необичним субјектима је говорила:
| „ | Пуно сам фотографисала наказе. Била је то једна од првих ствари које сам фотографисала … Обожавала сам их… Не желим рећи да су ми најбољи пријатељи, али према њима сам осећала мешавину срама и дивљења… Већина људи иде кроз живот страхујући да ће доживети нешто трауматично. Наказе су рођене с траумом. Оне су већ прошле свој тест у животу. Оне су аристократе. | ” |
Занимали су је непознати људи, успостављала је комуникацију, одлазила у њихове домове, посећивала нудистичке кампове, циркусе, лутала градом, верујући како нико не би видио те ствари да их она није фотографисала.
Међутим, нису сви одобравали њен рад и методе – сматрали су фотографије узнемирујућим и одбојним, а њен приступ експлоататорским, без емпатије. Сузен Сонтег је у тексту America, Seen Through Photographs, Darkly те портрете назвала анти-хуманистичкима.
| „ | Арбус показује људе који су патетични, бедни, као и одбојни, али слике не побуђују осећаје саосећања … њен ракурс темељи се на дистанци, на привилегији. | ” |
Фотографкиња се, сматра Сузен, понаша попут неке врсте “супертуриста” који само посећује свет чудног и не покушава га сместити у контекст.
Сличан став дели феминисткиња Џерман Грир, која је и сама позирала за Арбус ’70-их.
| „ | Оно што се види на већини тих лица су благо чуђење и тиха љутња. Субјекти немају имена зато што Арбус није знала, нити је марила ко су… Редуковала их је на генеричке појаве према именима која је за њих одабрала: Јеврејски пар, Порториканска домаћица, Албино гутачица мачева. Моје искуство резултирало је фотографијом наслова Феминисткиња у хотелској соби. | ” |
Можда најгрубљи био је писац Нормал Мејлер, који је изјавио да је “дати камеру Диани Арбус исто што и дати ручну гранату детету”; међутим, неки кажу да је Мејлер то рекао зато што је био незадовољан тиме како га је Арбус приказала на фотографији – заваљеног у наслон, раскречених ногу.
За последњу серију коју је направила (постухумно насловљену Untitled), Арбус је добила допуштење да фотографише у институцији за ментално болесне у Њу Џерзију. Фотографије откривају отклон од њене пређашње технике: комбинујући непредвидивост флеша с дневним светлом те хватајући субјекте у покрету, Арбус је пригрлила случајност и мањак контроле. Бившем супругу Алену написала је да су фотографије “врло мутне и промењиве, али неке су предивне. Рекла је:"напокон оно што сам тражила, и чини се да сам открила сунчево светло, светло касног зимског поподнева.”
Међутим, Дианине депресивне епизоде и промене расположења постајале су све учесталије.
| „ | Стално идем горе и доле. Енергија, нека посебна врста енергије једноставно истиче из мене и немам самопоуздања чак ни за прећи улицу. | ” |
Смрт и наслеђе[уреди | уреди извор]
У јулу 1971, у доби од 48 година, прогутала је таблете барбитурата, легла у каду и пререзала вене.
Годину дана након самоубиства, Арбус је постала прва фотографкиња чији су радови изложени на Венецијанском бијеналу, а исте године одржана је и велика ретроспективна изложба у МоМА-и која је касније обишла целу САД и Канаду.
Њена млађа кћи Дун и пријатељ Марвин Израел уредили су књигу Diane Arbus: an Aperture Monograph која се данас сматра једном од најважнијих фото-књига у историји.[5]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Документарац о њеном животу и делу
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Bosworth, Patricia (1984-05-13). „DIANE ARBUS, HER VISION, LIFE, AND DEATH”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24.
- ^ Estrin, James (2018-03-08). „Diane Arbus Called Her Portraits ‘A Secret About a Secret’”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24.
- ^ Lubow, Arthur (2003-09-14). „Arbus Reconsidered”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-24.
- ^ Lubow, Arthur (2016). Diane Arbus : portrait of a photographer (First edition изд.). New York, NY. ISBN 978-0-06-223432-2. OCLC 950881745.
- ^ а б „Dajen Arbus - Fotografkinja nakaza”. Lola (на језику: босански). 2018-04-29. Приступљено 2021-07-24.