Дикроцелиоза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дикроцелиоза
Dicrocoelium dendriticum2.jpg
Дикроцелијум дендритикум
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностИнфектологија
ICD-10B66.2
ICD-9-CM121.8

Дикроцелиоза или метиљавост проузрокована малим метиљем је пашна хелминтоза већег броја врста домаћих и дивљих животиња узрокована – Дикроцелиумом дендритикумом (лат. Dicrocoelium dendriticum, син. D. lanceolatum), мада осим њега узрочници могу бити и Дикроцелиум хоспес (лат. Dicrocoelium hospes), Дикроцелијум шиненси (лат. Dicrocoelium chinensis), Дикроцелиум супперери (лат. Dicrocoelium suppereri). Дицроцоелиум паразитира у жучним каналима и у жучној кеси више врста сисара, првенствено код: оваца, коза, говеда, јеленова, муфлона, зечева, као и код свиња, коња, паса, глодара и људи; индивидуални налази су нађени код магарца, јака, мачке и птица.[1]

Болест је веома раширена у свету, али нема велики економски значај за сточарство као што то има фасциолоза, са којом је понекад удружена.[2]

Епидемиологија[уреди]

Дикроцелиоза је присутна широм света, али је најчешћа у Европи (углавном у Алпима,[3] Медитерану и Скандинавији), затим Азији, Северној Африци и Америци. Заправо она се јавља претежно у оним подручјима света која су најповољнији за развој сувоземних пужева и мрава који служе као прелазни домаћини малог метиља.[4]

Етиологија[уреди]

Узрочник дикроцелиозе је Дикроцелиум дендритикум (лат. Dicrocoelium dendriticum), пљоснати црв издуженог облика, дужине 5-15 mm, и ширине 1,5-3 mm. Паразитира у жучним каналима и жучној кеси. Жучоводом јаја паразита доспевајуу у танко црево домаћина, одакле се у спољну средину избацују изметом.

Јаја су величине 35-45 микрометара и асиметрична (једна страна је испупчена, а друга више равна), мрке боје, са дебелом опном и поклопац на једном полу. У моменту полагања у јајима се већ налази образован мирацидијум.

У сопљној средини, заједно са изметом животиње, јаја поједу прелазни домаћини – више врста сувоземних пужића. У њима се путем партеногенезе, која траје 3-5 месеци образује неколоко стотина церкарија, које се, слепљене слузавом материјом, у гомилицама избацују у спољну средину. Одређене врсте мрава када поједу церкарије у свом организму, као другом прелазном (допунском) домаћину, образују метацеркарије. У мравима процес пареногенезе траје 1-2 месеца.[5]

Патогенеза[уреди]

Под утицајем дуоденалних ензима мрав се у дванаестопалачном цреву распада и метацеркарије мигрирају кроз жучовод у јетру. Могућа је и миграција преко порталног крвотока. После миграције, паразити се смештају у жучне канале.

Промене се највише уочавају на жучним каналима и интерстицијум јетре, у виду катаралне и пролиферативне упала са хиперплазијом епитела и субепителијалног везивног ткива жучних канала. У хроничној упали заступљена је пролиферација везивног ткива око жучних канала, лумен је проширен, зидови су чвршћи, а мукоза показује знаке десквамација.

Епизоотиологија[уреди]

Дикроцоелиум полаже јаја у жучним каналима заражене животиње, одакле преко столице доспевају у спољну средину. За даљи развој потребна су два прелазна домаћина: сувоземни пуж и мрав.

Прво сувоземном пужићи прогутају јаја с мирацидиј из фецеса, затим мирацидијумом који мигрира до јетре и панкреса пужа где се преко два реда спороциста трансформише у церкарију. За овај процес је потребно 3-4 месеца (у зависости од температуре). Потом се церкарија излучују у мукозним лоптицама пречника око 2 mm. Ове лоптице садрже до 400 (нађено је и до 5.000) церкарија које могу у излучевинанам преживети само пар дана.

Други прелазни домаћини су мрави из рода Формика (Formica), који конзумирају церкарије. Оне се у мраву за 1-2 месеца развију у метацеркарије (којих може бити око 100 у једном мраву). Церкарија утичу на субезофагеални ганглион мрава тако да мрав остаје на влатима траве, али само ако је температура нижа од 15 °C, а ако је већа мрав силази са траве.

Коначни домаћин се инфестирају на паши ако конзумира заражене мраве и то најчешће у пролеће и јесен. Животиње се најчешће инфицирају већ првих дана по изласку на пашу, када са травом у организам унесу и презимеле инфициране мраве у којима се налази велики број метацеркарија.

У цревима животиња ослобађају се млади метиљи, који жучоводом доспевају у жучне канале и жучну бешику, где сазревају и за око два месеца почињу да полажу јаја.

Животиње (коначни домаћини) најчешће се инфицирају већ првих дана по изласку на пашу у пролеће, када са травом у организам унесу и презимеле инфициране мраве у којима се налази велики број метацеркарија.

Животни циклус Дикроцелиума дендритикума

Клиничка слика[уреди]

Болест се карактерише слабо израженом клиничком сликом, тако да доста често пролази неприметно јер је без икаквих симптома. Код јаких инфекција (претежно оваца) симптоми су у облику анемије, жутице, едема, губљења тежине и смањене репродукције.

Дијагноза[уреди]

Дикроцелиоза се дијагностикује налазом јаја у столици. На обдукцији јетра је делимично или у целини увећана и ако је јача инфестирана примећују се чврсте сивожућкасте формације сличне чворовима. У циљу потврде дикроцелиозе може се применити ЕЛИСА тест који ради на принципу имуноелектрофореза тако што детектује специфична антитела.

Терапија[уреди]

Третман оболелих са дикроцелиозе првенствено са спроводи антхелминтским средствима. Лечи се триклабендазолом (Fasinex), кад је он доступан, или битионолом у дози од 10 mg на kg телесне тежине, у једној дози на сваки други дан до укупно 10 до 15 доза. За лечење се може применити и пиразиноизокинолин, халогени салициланилид и диамфенетидин, мада понекад и неуспешно.

Од симптоматске терапије корисате се антихистаминици, аналгетици, антиспазмодици, мултивитамински препарати.

Мере заштите[уреди]

Мере заштите против дикроцелиозе практично је немогуће спровести, иако је болест добро позната, због великог броја врста правих домаћина и велике раширености прелазних домаћина.[6]

У главне профилактичке мере спадају:

  • Дехелминтизација стоке, првенствено током зиме и у рано пролеће.
  • Сузбијање популације сувоземних пужева и мрава.[7]

Извори[уреди]

  1. ^ Zuko Almedina., Jažić A., Omeragić J.: Praktikum iz Veterinarske parazitologije. Bemust d.o.o. Sarajevo, 2009.
  2. ^ Таршис & Черкасский 1997, стр. 63—64.
  3. ^ Bouchet F 1994. Analyse parasitologique des Logis de la Cour des Suisses. Archéologia: Les Dossiers d'Archéologie 190: 87 and 92-93.
  4. ^ Bouchet F.,Harter S.,Le Bailly M.: The state of the art of paleoparasitological research in the old world. Mem. Inst. Oswaldo Cruz vol.98 suppl.1 Rio de Janeiro Jan. 2003.
  5. ^ Jažić A., Zuko Almedina : Parazitologija i invazione bolesti domaćih životinja sa praktikumom. OKO, Sarajevo. Sarajevo. 1997.
  6. ^ Fejzić N., Alagić D., Čobanov D., Šerić Haračić Sabina, Jažić A., Mehmedbašić Zorana, Omeragić J., Tanković S. : Nacrt nacionalne strategije za zdravlje akvatičnih životinja u Bosni i Herecegovini. Rome, FAO, FAO TCP/BiH/3101. Sarajevo. 2009.
  7. ^ Šibalić S., Cvetković Lj. (1996): Parazitske bolesti domaćih životinja. Katedra za parazitologiju, Fakultet veterinarske medicine Univeriteta u Beogradu.

Литература[уреди]

  • Таршис, М. Г.; Черкасский, Б. Л. (1997). Болезни животных, опасные для человека. Москва: Колос. ISBN 978-5-10-003333-2. 
  • Озерецковская Н. Н., Зальнова Н. С. и Тумольская Н. И. Клиника и лечение гельминтозов, Л., 1984.
  • Руководство по тропическим болезням, под ред. А. Я. Лысенко. с. 183, М., 1983.
  • Тропические болезни, под ред. Е. П. Шуваловой, с. 370, М., 1974.
  • Zeynep Taş Cengiz,a Hasan Yilmaz, Ahmet Cumhur Dülger, and Mutalip Çiçek Human infection with Dicrocoelium dendriticum in Turkey, Ann Saudi Med. 2010 Mar-Apr; 30(2): 159–161.
  • El-Shiekh Mohamed AR, Mummery V. Human dicrocoeliasis: Report on 208 cases from Saudi Arabia. Trop Geogr Med. — 1990;42:1-7.
  • Wolfe MS. Dicrocoelium dendriticum or Dicrocoelium hospes. Clin Infect Dis. 2007 Jun 1;44(11):1522.
  • Mahmoodi M, Ramazani AR, Izadi S, Najafian J. Dicrocoeliiasis with signs of chronic diarrhea. Acta Med Iran. 2010 May-Jun;48(3):198-9.
  • Sing A, Tybus K, Fackler I. Acute urticaria associated with Dicrocoelium dendriticum infestation. Indian J Med Microbiol. 2008 Jan-Mar;26(1):97-8.
  • Rack J, Adusu E, Jelinek T. Human infection with Dicrocoelium dendriticum. Dtsch Med Wochenschr. 2004 Nov 19;129(47):2538-40

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).