Димитрије Миленковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Димитрије Миленковић
Dimitrije Milenkovic 3.jpg
Димитрије Миленковић
Датум рођења(1935-10-26)26. октобар 1935.(83 год.)
Место рођењаНиш
 Краљевина СХС

Димитрије Миленковић (26. октобар 1935) је један од познатијих књижевника из Ниша, и угледно име у савременој српској поезији, који од 1953. објављује поезију приче и есеје у значајнијим часописима. Превођен је на више светских језика и заступљен у бројним антологијама многих земаља Европе .[1][2]

Живот и каријера[уреди]

Димитрије Миленковић рођен је 26. октобра 1935. у Нишу, у породици познатог нишког трговца Драгутина Миленковића. Основно школовање заврио је у школи „Вожд Карађорђе“‚ а средње у гимназији „Стеван Сремац“ у Нишу. На филолошком факултету у Београду дипломирао је југословенску и светску књижевност. По завршетку студија у Београду враћа се у родни Ниш где се бавио културом у широком значењу те речи. Њоме се Миленковић бавио као новинар, као критичар и есејиста, као уредник, као организатор и као функционер. Прво као новинар а од 1960. и као руководилац на дужности главног уредника „Гласа омладине“, уредника културне рубрике „Народних новина“, директора издавачке куће „Градина“ и управник Народног позоришта у Нишу.[3]

Миленковић је све време и активни учесник у многим културним подухватима у Нишу, као председник Одбора за међународну културну, просветну и научну сарадњу Скупштине града Ниша, Секције Удружења књижевника Србије за Нишавски и Јужноморавски регион, уметнички директор Књижевне колоније у Сићеву, дугогодишњи члан Савета и редакције часописа „Градина“. Стални је члан жирија од оснивања Фонда „Дејан Манчић“ 2000. године. „Међутим интимна и трајна, како се сада показује, и истинска његова преокупација била је и остала поезија“.

Живи и ствара у родном Нишу, у срећном браку са супругом Слободанком (Данком) са којом има ћерке Тамару и Биљану.

Књижевно дело[уреди]

Књижевна дела Димитрија Миленковића трају скоро шест деценија, од првих објављених песама 1953. године; „Радост“ „Каскаде“ „Лепота“, „Песма“. Своју прву самосталну збирку песама, бирајући самокритички сам сваку песму, Миленковић је припремао читаву једну деценију. Била је то „Припитомљена светлост“ у издању нишког књижевног друштва „Нестор Жучни“. Од тада кроз преко више од седамнаест објављених књига може да се прати како је стваралачка фигура овог књижевника расла смирено, доследно и естетски осмишљено, све до угледног и савременог представника српске поезије. За собом има и богату библиографију са преко хиљаду библиографских јединица, махом књижевног карактера.[4]

Миленковић располаже изузетним и драгоценим даром за претакање поетских слика у мисао, што је био један од најзначајнијих разлога да његова поезија скоро шест деценија траје не само у српском језику (на коме он ствара) већ и у једанаест светских језика у које је преточена. Његова дела су превођена и објављивана у бројним антологијама у Француској, Италији, Бугарској, Русији, Грчкој, Хрватској и многим другим земљама. У издавачким кућама у Нишу, Београду, Загребу, Барију објављено је и преко петнаест Миленковићевих књига. Аутор је више антологијских избора поезије, коаутор Сабраних дела Бранка Миљковића и књиге његових раних песама „Похвала свету“.[5][6]

Миленковићеву поезију понекад није лако одгонетнути као и тајну његовог сложеног певања, мишљења, вибрације стиха и сложеност стилских фигура што најбоље илуструје италијански критичар Енрико Бањата:

Сви они који више деценија уназад прате литерарна догађања у Србији, могли су да примете да:

Миленковић и у другој деценији 21. века и даље наставља да ради и претаче у тишини родног Ниша, своје вредно поетско здање које ће нас још много година пленити префињеним ткањем мисли, осећања и многобројним визијама.

Објављене књиге[уреди]

Од 1964. до 2008. Миленковић је објавио следеће гњиге песама;

Део књига из опуса Димитрија Миленковића
  • „Припитомљена светлост“ (1964)
  • „Копна“ (1972)
  • „Глас пријатеља“ (1974)
  • „Сонети о Наиси“ (1977)
  • „Осмех је најдражи гост“ (1980)
  • „Срце спавача“ (1985)
  • „Потоп и небеса“ (1988)
  • „Без ноја“ (1990)
  • „Senza Noė“ Bari, Italia (1990)
  • „Повратак у Наису“ (1991)
  • „Сићевачке визије“ (1995)
  • „Језгра“ (1995)
  • „Таложење смисла“ (1999)
  • „Усхит и сан“ (2003)
  • „Из дубоког света“ (2008

Миленковић је објавио и следеће антологије;

  • „Песме са крила ноге“ (1978)
  • „Крилата звезда“ (1981)
  • „Љубавни позив непостојања“ ()
  • „Сабрана дела Бранка Миљковића” (у сарадњи), „Градина”, Ниш, 1972;
  • „Песме са крила зоре”, „Народне новине”, Ниш, 1979,
  • Чекам своју звезду, „Стеван Сремац”, Ниш, 1996, (антологија дечије поезије);
  • „Похвала свету”, „Градина”, Ниш, 1994, (избор раних песама Бранка Миљковића),
  • „Све што цвета”, „Просвета”, Ниш 1996, (антологија поезије за децу);
  • „Светлост узнесења”, Фонд „Дејан Манчић”, Ниш, 2008, (антологија светске и српске духовне поезије).
  • „Стеван Сремац и стари Ниш”, Народна библиотека „Стеван Сремац”, Ниш 2017.[7]

Преведене књиге[уреди]

  • „Крилата звезда,” „Братство”, Ниш, 1971;
  • „Антологија српске дечије поезије” на бугарском језику,
  • „Senza Noe”, Бари, „La Vallisa”, 1990, (изабране песме на италијанском језику),
  • „Таложење на смислата”, „Менора”, Скопље, 2005

Награде и признања[уреди]

Миленковић је добитник бројних награда и признања од којих су најзначајнија;

  • Награда Београдског универзитета за поезију (1958)
  • Октобарска награда града Ниша (1973)
  • Две награде за културни догађај године
  • Златни знак КПЗ Србије
  • Награда за поезију Фонда „Драгојло Дудић“
  • Специјалне плакета за значајно књижевно стваралаштво италијанских писаца (1989)
  • Сребрна плакета Савеза новинара Југославије
  • Златна медаља Европске академије уметности (2004)
  • Стални члан жирија од оснивања Фонда „Дејан Манчић“ (2000)
  • Јубиларна медаља „Цар Иван Страцимир” Општинског народног савета града Видина.

Извори[уреди]

  1. ^ Књижевно и драмско стваралаштво, у Историја Ниша - трећа књига, Градина и Просвета Ниш, Ниш, 1986. pp. 426-428
  2. ^ Ко је ко у Србији, 1991. pp. 287.
  3. ^ Књижевно и драмско стваралаштво, у Историја Ниша - трећа књига, Градина и Просвета Ниш, Ниш, 1986. pp. 426-428
  4. ^ Мирјана Михајловић, Узбудљиви поетски свет Димитрија Миленковића, Поговор у књизи Усхит и сан Димитрија Миленковића, Зограф, 2003 pp. 107-116
  5. ^ Сава Пенчић, Над поезијом Димитрија Миленковића Предговор у књизи Димитрија Миленковића „Таложење смисла“, Просвета, Ниш, 1998 pp. 7-18
  6. ^ Ђани Салустио, Поново измишљен свет, Поводом књиге „Без Ноја“ Димитрија Миленковића, „Ла Вилиса“ Бари 1991
  7. ^ Димитрије Миленковић, (2017) Стеван Сремац и стари Ниш. Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, 2017.

Литература[уреди]

  • Јелена В Цветковић, Предео изједначавања јаве, Предговор у књизи Димитрије Миленковић; „Језгро“ Просвета, Београд 1995
  • Светомир Ђуровић, Наиса или корен смисла, Предговор у књизи Димитрије Миленковић „Повратак у Наису“, Градина 3-4, Ниш, 1992.
  • Лексикон писаца Југославије
  • Senza Noė, Prefazione di Enrico Bagnato, Traduzione in italiano di Dragan Mraović, Tipolito vitetum Bitteto-Bari, 1990
  • Градина“, Часопис за књижевност уметност и културу, бр. 3,4,5, 1992, Издавач „Градина“ Ниш pp. 5-38
  • Европски одјек наше интиме. Сусрет с поводом: Дуимитрије Миленковић. Политака бр.32603 од 13.августа 2004. pp. 17, Београд