Димитрије Сабов
Димитрије Анастасијевић Сабов | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1724. |
| Место рођења | Македонски Негуш Отоманско царство |
| Датум смрти | 1803. (78/79 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци Хабзбуршко царство |
| Потпис | |
 | |
Димитрије Анастасијевић Сабов (Негуш 1724. или 1726. - Сремски Карловци 1803) био је српски добротвор и оснивач Карловачке гимназије, најстарије гимназије у српству.
Биографија[уреди | уреди извор]
Димитрије Сабов пореклом је био из „турских предела“, највероватније из македонског Негуша.[1] По историчару Душану Поповићу (али и другима, попут Прибислава Маринковића, Борислава Михајловића Михиза...) Димитрије је био цинцарског рода.[2]. По другим изворима, рођен је 1724. године у породици македонских Словена, односно Срба из Македоније. Средње презиме је узео по оцу Анастасу. Око 1732-1733. године као дете од шест година[3] је дошао са трговцима у Земун. Убрзо је прешао у Нови Сад, где је изучавао занат сабовски (простог кројача). За време док је био абаџијски калфа Сабов је прошао много места тадашње Угарске, обилазећи вашаре. Он је и капамаџија и арендатор (на пример "батаљонских бара"),[4] али најбоље је профитирао са циглама.
Сабов се у Сремским Карловцима настанио 1748-1750. као занатлија. У то време дошло је до процвата Сремских Карловаца као насеља као новог средишта панонских Срба. Током следећих деценија Димитрије Сабов је као врстан занатлија и трговац стекао велико богатство. Био је стасит, одмерен, доброг укуса и срца, одевао лепо. Но, Сабов није имао среће у породичном животу, будући да су му сва деца поумирала. Посинио је у старости Матију, младића који је живео у Пешти.
Због тога не чуди што је Димитрије Сабов значајно суделовао у унапређењу прилика Карловачке Митрополије, пре свега помажући успостављање и битисање њених установа и изградњу зграда за те потребе. Добио је од цара Леополда II 1791. године због заслуга за просвету тј. за овако учињено бгагодејаније обшћему Славено-Сербском народу нашем, угарско племство.[5]
Димитрије Сабов умро је 1803. године у Сремским Карловцима, и сахрањен на доњем гробљу. У Карловцима је 1. новембра 1903. године поменом од стране гимназије, свечаним програмом обележена годишњица века од смрти.[6]
Заслуге[уреди | уреди извор]
Личност Димитрија Сабова, кроз његово деловање и сталну помоћ Карловачкој Митрополији, има немерљив значај за српску културу и просвету. За потребу отварања српске гимназије у Сремским Карловцима, он је на молбу митрополита Стратимировића[7] приложио тада огромну своту од 20 хиљада форинти. Аустријски цар Леополд II је 30. септембра 1791. године потврдио основно писмо своје задужбине.[8] Пола износа за градњу гимназије (10.000 ф.) дао је Димитрије за живота, а остатак, другу половину његов посинак Матија, по жељи поочима, након смрти.[9]
Димитрије Сабов имао је значајну улогу и у битисању Аустријског царства; Цару Јосифу II позајмио је крајем 18. века 30 хиљада форинти, што у то време била огромна свота новца.[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „SCD Lunjina[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 10. 08. 2014. г. Приступљено 21. 07. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ Душан Поповић: "О Цинцарима", Београд 1998.
- ^ Симон Симоновић-Монка: "Печалбарство и неимарство црнотравског краја", Црна Трава 1983.
- ^ Прибислав В. Маринковић: "Великани: знамените личности цинцарског порекла у историји Срба", Београд 2005.
- ^ "Дело", Београд 1. април 1912.
- ^ "Нова искра", Београд 1.новембар 1903.
- ^ "Браник", Нови Сад 1892.
- ^ "Мале новине", Београд 28. август 1890.
- ^ "Српски сион", Карловци 15. новембар 1903.
- ^ Dimitrije Anastasijević Sabov - zaboravljen pod jasenom | Reportaže | Novosti.rs