Димитрије Туцовић

Уколико сте тражили југословенску ТВ серију, погледајте чланак Димитрије Туцовић (ТВ серија).

Димитрије Туцовић
Димитрије Туцовић
Лични подаци
Датум рођења	(1881-05-13)13. мај 1881.
Место рођења	Гостиље, код Чајетине, Кнежевина Србија
Датум смрти	20. новембар 1914.(1914-11-20) (33 год.)
Место смрти	Враче брдо, код Лајковца, Краљевина Србија
Професија	правник
Породица	Браћа Туцовић
Политичка каријера
Активни период	1903—1914.
Политичка странка	Српска социјалдемократска партија (ССДП)
Мандати Секретар Главне партијске управе ССДП 28. април 1908 — 30. новембар 1911. Претходник Триша Кацлеровић Наследник Душан Поповић
Војна каријера
Димитрије Туцовић
Служба	Војска Краљевине Србије 1912—1914.
Чин	капетан друге класе у резерви
Учешће у ратовима	Балкански ратови Први светски рат

Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Краљевини Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).

Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.

Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. дипломирао је право на Универзитету у Београду, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.

Почетком 1910. у Београду је организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године покренуо је теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.

Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са ратном политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. био је члан Међународног социјалистичког бироа.

Након избијања Првог светског рата поново је ступио у Српску војску, а као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренети у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.

Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.

Биографија

Рођен је 13. маја 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић водила је порекло из црногорских и херцеговачких крајева. Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца била је да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.

Родна кућа Димитрија Туцовића у Гостиљу, на Златибору

Димитријев отац Јеврем Туцовић веома је млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија изродили су осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица рођена је у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић рано су преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Школовање у Ужицу 1893—1899.

Како би својој деци омогући боље услове за школовање прота Јеврем се 1885. са породицом преселио у Ужице, где је све до 1893. хонорарно радио као вероучитељ у Ужичкој реалци. Овде је 1889. Димитрије пошао у основну школу. Наследивши од свог оца изричиту физичку развијеност, био је скоро за главу виши од својих вршњака. Познат не само по својој висини, него и по природној бистрини, често се дружио са ђацима из старијих разреда, који су му били сличнији и по узрасту и по знању. Септембра 1893. пошао је у први разред Ужичке реалке, а како је од раније имао навику да се дружи са старијим ђацима, овде се 1895. као ученик трећег разреда упознао са три године старијим Радованом Драговићем. Дружећи се са њим, упознао се са разним друштвеним темама, а почео је и да чита књиге, које нису биле у школском програму. Временом је од њега сазнао за социјализам, за социјалистички и раднички покрет и добио на читање прве социјалистичке књиге. Углавном су то биле забрањене књиге Светозара Марковића, Васе Пелагића, Мите Ценића, Николаја Чернишевског и др.

Чланови ђачке дружине Напредак, 1899, у горњем реду слева надесно — Радован Драговић (други), Димитрије Туцовић (трећи) и Стеван Туцовић (трећи)

Идеје о социјалној правди веома брзо су нашле присталице међу ученицима Ужичке реалке, а томе је допринео и одређени број професора, који су овде били премештени по казни, тако да је реалка у то време била испуњена ђацима и професорима, који су били противници ауторитарног режима оца и сина краља Милана и Александра Обреновића. Пропагатори првих социјалистичких идеја у Ужицу били су Миладин Радовић и Драгиша Лапчевић, а преко њих су ученици реалке добијали социјалистичке књиге, листове Социјалдемократ и Занатлијски савез, као и лист Златибор, покренут 1885. године. Како је читање социјалистичких књига постало масовно међу ужичким гимназијалцима, они су уз помоћ Драгише Лапчевића, марта 1891. основали литерарну дружину Напредак, која је имала за циљ „умно и морално усавршавање својих чланова, а поред тога и материјално помагање сиромашних ученика”.

Иако није био одличан ученик, Туцовић је у петом разреду реалке читао немачке класике и теоријски часопис Нова ера (нем. Die Neue Zeit), а у шестом разреду је објавио свој први превод са француског језика. Посебно се истицао на седницама ђачке литерарне дружине, где је предњачио својим теоретским знањем, али и запажањима. Био је страсни дискутант, кога су млађи ученици радо слушали. Након одласка Радована Драговића у Загреб, 1896. Туцовић је постао централна личност ђачке дружине и вођа ученика-социјалиста Ужичке реалне гимназије. Они су одржавали везе са ужичким радницима, а 1897. након оснивања Радничког друштва у Ужицу, ученици су се укључили у припреме за обележавање празника рада. Управа школе је ученицима забранила да учествују у прослави празника рада, а на дан 1. маја колона радника је прошла поред зграде гимназије, када је била поздрављена од стране ученика. Након овога „инцидента”, рад ђачке групе Напредак је био забрањен, а полиција је мотрила на делатност ученика.

Августа 1896, Влада Владана Ђорђевића је на предлог министра просвете и црквених дела Андре Николића у интересу штедње донела одлуку о укидању неколико гимназија у Краљевини Србији, међу којима је била и ужичка реалка. Ова одлука примљена је са великим негодовањем, а посебно у градовима којима су биле укинуте гимназије. Ужички ученици-социјалисти су се у знак револта одлучили на акцију — Димитрије Туцовић, Таса Миливојевић и Сретен Вукашиновић су у току ноћи на крову гимназије окачили велику црвену заставу и протестну паролу. Пошто је Туцовић био познат као вођа ученика-социјалиста, према ранијем договору, он је исте вечери отпутовао у родно Гостиље, како би заварао траг пред полицијом. Залагањем вршиоца дужности директора гимназије Живка Петровића, овај догађај није схваћен превише озбиљно па значајнија истрага није ни вођена, упркос противљењу окружног начелника. Уместо укинуте државне гимназије, у Ужицу је тада основана приватна средња школа „Гимназија Војводе Милана Обреновића”, у којој је завршио шести разред. Како је приватна гимназија имала само шест разреда, морао је отићи из Ужица на даље школовање, остављајући иза себе кружок ученика-социјалиста међу којима су били — Недељко Дивац, Душан Поповић, Живко Топаловић и др.

Активност у Београду 1899—1903.

Пошто је даље школовање морао да настави у неком другом граду, његови родитељи су одлучили да оде у Београд, па је септембра 1899. уписао Трећу београдску гимназију, у којој је завршио седми и осми разред. Остао је упамћен његов сукоб са професором историје, познатим књижевником Стеваном Сремцем, у току осмог разреда марта 1901. године. Сукобили су се приликом предавања лекције о Француској револуцији, јер је Сремац као конзервативан човек осудио борбу француских револуционара, а посебно Робеспјера, као једног од њених идеолога. Неки од матураната нису желели да прихвате негативну оцену француских револуционара, али је једино Туцовић реаговао и супротставио се професору. Као одличан ученик, био је на крају школске године ослобођен полагања усмених испита из свих предмета. Настављајући традицију дружења са старијим друговима, он се по доласку у Београд повезао са групом великошколаца-социјалиста, а исте године је у Београд из Граца дошао његов друг и први социјалистички учитељ Радован Драговић. Марта 1901. учествовао је на састанку београдских социјалиста на коме је донета одлука да се обнови рад Београдског радничког друштва и покрене социјалистички лист Напред. Исте године је написао и објавио свој први чланак „Први мај 1901”, који је објављен у Радничком листу.

Радован Драговић, Туцовићев школски друг и први социјалистички учитељ

Након матуре, јуна 1901, отишао је у Ужице, где се са родитељима договарао око избора факултета који ће уписати. Њихова жеља била је да по узору на свог деду-имењака похађа богословију, али је преовладала његова жеља да студира права, па је септембра исте године уписао Правни факултет на београдској Великој школи. Током боравка у Ужицу, написао је три чланка — Бесплатна радна снага, Ужице јуна 1901 и Босотиња у којима је писао о животу ужичких радника-пролетера. Након повратка у Београд, у току лета, према упутствима Радована Драговића учествовао је у оснивању првих синдикалних савеза, чиме је брзо стекао запажено место у социјалистичком покрету Београда. Недуго потом, дошло је до обнављања студентског социјалистичког покрета, а када је почетком јануара 1902. обновљен рад Клуба социјалиста великошколаца, Туцовић је изабран за секретара Клуба. Како су на Великој школи постојали и други студентски клубови, углавном грађанске оријентације, трудио се да Клуб студената социјалиста очува утицај у раду општестудентског удружења „Побратимство”, основаног још 1867. године. Прва књига објављена у издању Клуба била је његов превод Бебелове књиге Ђаци и социјализам, у чијем је додатку објављен његов рад Ђачки портрети у Србији.

У свом раду, трудио се да дође до јаче сарадње између студената и радничких организација, а пре свега радничке омладине. Пар дана након обнављања рада Клуба студената социјалиста, 18. јануара 1902. дошло је до обнављања раније забрањеног листа Радничке новине, у чијем су се уредништву нашли Радован Драговић, Триша Кацлеровић и Димитрије Туцовић. Десетак дана касније, 27. јануара одржана је Друга скупштина Београдског радничког друштва, на којој је изабран за његовог секретара. На овај начин дошло је до преузимања српског социјалистичког покрета од стране најистакнутијих представника марксистичке струје. У сусрет двадесетседмој годишњици смрти првог српског социјалисте Светозара Марковића, одлучено је да се комеморације одрже у Београду и Јагодини. Истакнута улога у обележавању ове годишњице припала је Туцовићу који је у Београду одржао предавање Светозар Марковић преглед живота и рада, а затим у Јагодини положио венац на његов гроб.

Капетан-Мишино здање

У време Туцовићевих студија, Велика школа се налазила у Капетан-Мишином здању, у коме су такође одржаване седнице Народне скупштине и Сената Краљевине Србије. Непоштовање закона од стране власти, као и ограничавање личних слобода, били су тада општа појава, па је изгласавање Закона о зборовима и удружењима у Сенату, привукао велику пажњу великошколаца, који су водили борбу за остваривање већих слобода у друштву. Пошто је предложени закон обећавао знатно веће слободе од претходног, у јавности се све више говорило да Сенат неће прихватити овај закон. Како би приволели сенаторе да подрже закон, великошколци предвођени Туцовићем организовали су демонстрације у којима су поред студената-социјалиста учествовали и други студенти. Приликом демонстрација, одржаних 24. марта 1902, великошколци су посебан прекор упутили Николи Пашићу, вођи Народне радикалне странке, који је у младости био близак сарадник Светозара Марковића и чији је глас у Сенату био утицајан на доношење одлука. Одмах по избијању демонстрација, дошло је до интервенције жандармерије и полиције који су се сукобили са великошколцима, али су се морали повући из зграде Велике школе, због кршења аутономије. Након сукоба, великошколци су одржали протестни збор и усвојили Резолуцију којом је захтевано да се Капетан-Мишино здање, у складу са жељом завештача, користи само као дом великошколаца. Власти су прихвате ову одлуку и иселиле Сенат из Капетан-Мишиног здања, али ово није прешло без репресалија — око 50 студената, међу којима и Туцовић, кажњено је губитком семестра, а Велика школа је затворена све до јесени.

Туцовић је тада отишао код родитеља у Ужице, али је у неколико наврата долазио у Београд, где је маја 1902. постао члан Централног одбора, највишег руководећег форума радничког покрета Србије, чији је задатак био да ради на припреми за стварање партије. Заједно са Драговићем, који је био главни организатор радничког покрета, Кацлеровић и Туцовић су представљали најборбенији део Централног одбора, у коме су се налазиле и присталице других струја, од којих је најјача била група реформиста, међу којима су били Драгиша Лапчевић, Јован Скерлић, Љуба Јовчић, Коста Јовановић и др. У току лета, Туцовић се у Ужицу упознао са Филипом Филиповићем, који је овде по повратку из Русије проводио распуст, јер му је отац био директор ужичке гимназије. У јесен 1902. вратио се у Београд и наставио са студијама, али и са радом у радничком покрету у коме је почетком фебруара 1903. на седници Београдског радничког друштва изабран за секретара.

Мартовске демонстрације и емиграција

Владавина краља Александра Обреновића била је обележена бројним незаконитим потезима и прогонима политичких противника, па су пред забране социјалистичких листова били забрањени и други опозициони листови попут Одјека и Дневног листа. Марта 1903, у тренутку када се краљ припремао да изврши државни удар и суспендује Устав из 1901, великошколци су почели да намећу дискусију о потреби већих политичких и јавних слобода. Договором клубова студената социјалиста и студената националиста, које су предводили Триша Кацлеровић и Димитрије Туцовић, с једне и Љуба Јовановић Чупа, с друге стране, одлучено је да се у недељу 23. марта 1903. узме учешће на већ заказаном збору трговачких помоћника и чланова студентског друштва „Побратимство”.

Александар Обреновић, марта 1903.

Међу говорницима на великим мартовским демонстрацијама, у којима је учествовало око 5.000 људи — радника, ђака и студената, били су Кацлеровић, Јовановић и Туцовић. Како је током збора на Теразијама дошло до сукоба са жандармеријом, демонстранти су извршили напад на редакције прорежимских листова Мале новине и Вечерње новости, након чега је колона демонстраната пошла према Калемегдану, где је Туцовић окупљенима одржао говор. Као један од најкорпулентнијих демонстраната, био је лако уочљив полицајцима. Пошто су у току демонстрација пале жртве — погинуло је шесторо, а рањено 23 лица (7 демонстраната и 18 жандара) и ухапшено 123 демонстраната, одлучено је да се демонстрације прекину. Исте вечери, у Туцовићевом стану су се ради договора и оцене догађаја окупили Триша Кацлеровић, Таса Миливојевић и Недељко Дивац. Знајући да полиција трага за вођама демонстрација одлучили су да се Туцовић и Миливојевић исте ноћи пребаце преко Саве у Аустроугарску, што су и учинили. Они су се у Земуну сусрели са Љубом Чупом и након два дана заједно отишли за Пешту, а потом за Беч. Рачунали су на помоћ аустријских социјалдемократа и били разочарани јер им они нису пружили ни помоћ ни разумевање за ситуацију у којој се налазе. Потом су отишли у Цирих, али се овде нису дуго задржали јер су им швајцарске власти ускратиле гостопримство. Након тога су се поново вратили у Беч, а одатле у Пешту, где је Туцовић крајем маја присуствовао конгресу Мађарске социјалдемократске партије. Овде их је прихватило Југословенско радничко друштво, чији су чланови прикупили средства како би им обезбедили минимум животних потреба.

У току боравка у емиграцији, истражни судија Управе града Београда издао је потернице за коловођама демонстрација, док је државни тужилац Првостепеном суду за град Београд доставио списак од 27 најистакнутијих демонстраната, међу којима је Туцовић био први на листи оптужених. Како је положај Миливојевића и Јовановића био нешто лакши, они су се крајем маја 1903, непосредно пред династички преврат, вратили у Краљевину Србију. После мартовских демонстрација, краљ Александар наставио је са аутократском политиком, па је само дан касније у ноћи 24/25. марта извео државни удар током кога је суспендовао Устав, распустио Народну скупштину и Сенат, поставио нове председнике и судије свих судова и укинуо неколико закона, међу којима је био и Закон о штампи, након чега је поново вратио Устав. Овакви катастрофални политички потези, били су додатно оправдање официрима-завереницима да што пре изврше свој раније припремљени план о убиству краљевског пара. У ноћи 28/29. маја 1903. група официра, предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом, упала је у двор и убила краља Александра и краљицу Драгу, чиме је окончана владавина династије Обреновић.

Династичком сменом, сви оптужени за организовање мартовских демонстрација били су ослобођени, па се Туцовић крајем јуна 1903, након три месеца проведена у емиграцији, вратио у Србију и одмах отишао у Ужице, где је обишао родитеље. Његови другови Радован Драговић и Драгиша Лапчевић налазили су се тада у Београду и заједно са другим социјалистима и социјалдемократима, користећи нову политичку климу насталу након промене режима, активно радили на организовању нових радничких организација.

Оснивање Социјалдемократске странке

Током боравка у Ужицу, активно је радио на организовању нових радничких организација, па су његовом заслугом 19. јула 1903. основане Радничке читаонице у Ужицу и Ивањици. Чланови ових читаоница изабрали су своје делегате за Оснивачки конгрес Социјалдемократске партије, а међу њима је био и Туцовић. Ипак услед физичке изнуреност, због тромесечног гладовања у емиграцији, али и финансијских потешкоћа, он није присуствовао Оснивачком конгресу Српске социјалдемократске странке (ССДС) одржаном 2. августа 1903. у Београду. Ипак, био је у сталној вези са Радованом Драговићем и Драгишом Лапчевићем и са њима се договарао око непосредних припрема за одржавање Оснивачког конгреса ССДС, на коме су Лапчевић и Драговић изабрани за председника и секретара странке.

Зграда биоскопа „Балкан” у којој је одржан Оснивачки конгрес ССДС августа 1903.

До половине септембра 1903, до када је боравио у Ужицу, активно је учествовао у ширењу социјалистичких идеја. Говорио је на радничким зборовима у Ужицу и Чачку, а Радничка читаоница у Ужицу нарасла је на преко 100 чланова чиме се ширење социјалистичких идеја из ужичке реалке пренело у радничке редове, који су активније почели да долазе на политичке зборове и да читају социјалистичке листове и књиге. Убрзо по формирању социјалдемократске странке, у Краљевини Србији су одржани парламентарни избори, на које је руководство странке одлучило да изађе. На Туцовићев предлог у Ужицу је за народног посланика кандидован Драгиша Лапчевић, а у ужичком округу — Драгиша Лапчевић, Јевто Бонџулић, Марко Јосиповић, као и професор Љубо Јовчић и доцент Недељко Кошанин. Услед неравноправне агитационе борбе, током предизборне кампање, Српска социјалдемократска странак је у Ужицу добила свега 22, а у ужичком округу 602 гласа, док је на државном нивоу добила укупно 2.627 гласова и освојила једно посланичко место — др Михаило Илић изабран у Крагујевцу. Појављивање прве радничке странке на парламентарним изборима био је значајан потез за одвикавање радника од навике да гласају за већ постојеће грађанске и националне странке. Такође, велику сметњу остваривању бољег изборног резултата социјалиста представљала је чињеница да су према тада важећем изборном закону право гласа имала само она лица која су плаћала одређену висину пореза, као и да је међу радницима било доста неписмених. Уочавајући ове проблеме, ужичка радничка читаоница покренула је иницијативу за описмењавање радника сматрајући да је писменост основни корак на путу до политичке акције међу радницима.

Половином септембра Туцовић је дошао у Београд, где је наставио са студијама права, али и са партијским радом. Убрзо по доласку, од руководства странке задужен је да припреми Раднички календар за 1904, који је требало да представља приручник за раднике. Прилог за календар, тражио је од Карла Кауцког, тада водећег немачког социјалдемократе, а читав посао завршио је крајем новембра. Такође, у јесен исте године био је један од предавача на првој синдикалној школи, коју је формирао Радован Драговић. Недуго потом, покренут је партијски часопис Живот, у чијој се редакцији такође нашао. Почетком 1904. задужен је за припрему Мајског списа, друге публикације које је издала ССДС, а почетком априла је био међу говорницима на скупу поводом годишњице мартовских демонстрација. Истог месеца, као делегат Чачанског радничког друштва учествовао је на Другом конгресу Радничког савеза, као и Другог конгреса ССДС, на коме је између осталог изабрана и нова редакција Радничких новина, коју су чинили — Радован Драговић, уредник; Драгиша Лапчевић и Димитрије Туцовић.

Партијски рад 1904—1907.

Туцовић је временом све више био ангажован у синдикалном и партијском раду — радио је на организацији првомајских прослава и сарадњи са бугарским студентима социјалдемократама, учествовао је на радничким зборовима у Београду, Ужицу, Пожаревцу и др, а октобра 1904. изабран је у Суд части при Социјалдемократској странци. Посебно признање за свој рад, добио је новембра исте године када је постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке, чиме је и званично постао један од челних људи радничког покрета Србије. Како се у то време разболео уредник Радничких новина Радован Драговић, Димитрије је заједно са Драгишом Лапчевићем преузео све обавезе око уредништва листа. Поред политичких догађаја у Србији, пратио је и дешавања у свету, па је јануара 1905. велику пажњу посветио Револуцији у Русији. Приликом радничког збора одржаног крајем истог месеца у кафани „Коларац”, током кога су о предложеном Закону о радњама говорили Илија Милкић и Драгиша Лапчевић, Туцовић је београдским радницима говорио о борби руског пролетаријата против царизма, као и о Крвавој недељи.

Душан Поповић и Димитрије Туцовић са студентском делегацијом у Софији, 1904.

Почетком 1905. радио је на уређивању Мајског списа и припремио предлог Правила Радничког савеза за предстојећи Трећи конгрес, одржан у Крагујевцу 18. и 19. јуна 1905. године. На овом Конгресу је дошло до жучне расправе о јединству радничког покрета, током кога су марксисти, којима је припадао Туцовић, истакли потребу јединства политичке и економске борбе радничке класе, који су били у складу са предлозима усвојеним на међународним социјалистичким конгресима. Са развојем болести Радована Драговића, његовог школског друга и првог социјалистичког учитеља, све више је преузимао његове обавезе у Српској социјалдемократској странци, Београдском радничком друштву и редакцији Радничких новина, где је након његове преране смрти 7. јануара 1906. преузео дужност уредника. Недуго потом, позван је на одслужење војног рока у Војску Краљевину Србије, који је у периоду јануар—децембар 1906. одслужио у Београду, Ваљеву и Ужицу. Током војног рока, завршио је Школу резервних официра и стекао чин потпоручника. Служење војске му је дало више времена да се посвети полагању испита на Правном факултету, па је октобра 1906. дипломирао.

За време Туцовићевог боравка у војсци, априла 1906. одржан је Четврти конгрес ССДС, а новоизабрана Главна партијска управа рачунала је на њега као на главног партијског „агитатора и организатора” чији ће задатак бити да обилази партијске организације по Србији и помаже им у њиховом организационом и политичком јачању. Непосредно пред повратак из војске, редакција Радничких новина га је половином новембра укључила у свој састав, у коме су се тада налазили Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић. Њима тројици поверена је дужност да изврше припреме за покретање Социјалистичке библиотеке, што је значило почетак планског објављивања марксистичке литературе. Већ половином децембра у Београду је говорио на неколико радничких зборова, као и на концерту радничке уметничке групе „Абрашевић”. Као делегат ССДС од 23. до 26. децембра 1906. у Осијеку је присуствовао Четвртом конгресу Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније, а од 2. до 4. фебруара 1907. у Трсту Шестом конгресу Југословенске социјалдемократске странке. У повратку из Трста, свратио је у Сарајево, где је посетио Главни раднички савез Босне и Херцеговине и Милана Драговића, рођеног брата Радована Драговића.

Насловна страна Радничких новина из 1897.

Упркос напорном раду у редакцији Радничких новина, као и приправничком послу код адвоката Животе Ђурковића, средином фебруара 1907. предао је у штампу превод Марксовог дела Најамни рад и капитал, који је одлуком Главне партијске управе штампан у 5.000 примерака. Од половине фебруара до половине марта 1907. у Београду, на Чукарици текао је штрајк радника у фабрикама шећера, коже и обуће. Централни органи радничког покрета пружили су им подршку, а преко 500 штрајкача поставило је страже око фабрике шећера. Како би по сваку цену угушиле штрајк, власти су 14. марта на штрајкаче послале одред од 300 жандарма. У сукобу жандара и штрајкача погинула су четворица, а рањена петорица радника. У знак протеста против полицијске тортуре, сутрадан је одржан велики раднички збор на коме су говорили Лапчевић и Туцовић. Овај трагичан догађај помињао је и у каснијим приликама и наводио га као разлог заоштравања класних односа. На Четвртом конгресу Главног радничког савеза, одржаном од 5. до 7. маја, одржао је реферат о штрајковима, а на Петом конгресу ССДС, одржаном од 23. до 25. јуна 1907. одржао је реферат о радничкој штампи. Кацлеровић је у току припрема Конгреса предлагао Туцовића за секретара партије, али он то није прихватио из разлога јер је планирао да оде на усавршавање у иностранство. Половином јула је од Главне партијске управе затражио оставку на место редактора Радничких новина, али пошто се разболео морао је да одложи пут, због чега је наставио са радом. Током боловања, писао је чланке на новине, као и брошуру Законско осигурање радника у болестима, инвалидству и старости, несретним случајевима у којој се залагао за нека основна права радника из области осигурања и здравствене заштите. Након оздрављења, почетком септембра, напустио је редакцију Радничких новина, где су га заменили Таса Милојевић и Душан Поповић.

Боравак у Берлину 1907—1908.

Половином октобра 1907. отишао је у Берлин, на усавршавање са намером да припреми и одбрани докторат из правних наука. Пре тога, он је у Ужицу посетио родитеље и са њима се договорио око одласка у иностранство. Поред напорног рада на припремању доктората, по претходном договору са руководством Српске социјалдемократске странке радио је на упознавању радничког покрета Немачке. Већ од почетка новембра, руководство партије му је поштом слало домаће новине, како би могао да прати развој догађаја у земљи, а он је редакцији Радничких новина слао своје текстове. Упоредо је одржавао сталну преписку са својим партијским друговима и пријатељима — Драгишом Лапчевићем, Душаном Поповићем, Драгишом Ђурићем, Тасом Миливојевићем, Недељком Дивцем и др. Упознавао се са истакнутим личностима немачке социјалдемократије и радничког покрета, као и са методама њихове борбе за остваривање радничких права. Са многима од њих, одржавао је везу још док је био у Београду, одакле је слао прилоге за немачки лист Ново време (нем. Die neue Zeit), у којима је писао о стању радничког покрета у Србији и другим јужнословенским територијама. Поред српских социјалиста, одржавао је везу и са социјалистима Босне и Херцеговине, којима је послао прилог за њихов Мајски спис. Посебан доживљај током боравка у Берлину, на Туцовића оставило је присуство Марксовој вечери, марта 1908, коју је организовао Клуб Југословена „Будућност”.

За време његовог боравка у иностранству, Српска социјалдемократска странка је као брошуру објавила његов рад Закон о радњама и социјална демократија, који је штампан у 4.000 примерака. Ипак, пратећи српску радничку штампу, али и одржавајући сталну преписку са Душаном Поповићем, Миланом Стојановићем и др, осетио је одређени застој у борби радничког покрета, као и то да се његово руководство није активно бавило главним питањима борбе, а посебно синдикалним облицима борбе. Незадовољан вестима о стању у радничком покрету, одлучио је да напусти студије и стави се на располагање Српској социјалдемократској странци и Радничком савезу. Руководство ССДС му је након тога једногласно упутило позив да се врати у Србију, што је он и учинио средином априла 1908. године. Одлазак из Берлина, није само прекинуо његове докторске студије, већ и планове о одласку у Америку и упознавање са њиховим радничким покретом.

Секретар Социјалдемократске странке 1908—1909.

Убрзо након повратка у Србију, Туцовић је на Шестом конгресу ССДС, одржаном од 26. до 28. априла 1908, заједно са графичким радником Николом Николићем, изабран за секретара ССДС, док су за председнике Главне партијске управе изабрани Недељко Кошанин и Никола Величковић. Убрзо потом, поверена му је и дужност главног уредника Радничких новина. Како би формирао редакцију листа, позвао је у Београд Драгишу Лапчевића, који се тада налазио у Нишу и Душана Поповића, који се налазио у Ужицу. Пошто се Поповић није одазвао позиву, Туцовић је отпутовао у Ужице у посету родитељима и да Душана лично позове у Београд. Поред Лапчевића и Поповића, у редакцији му је помагао и Илија Милкић. Недуго потом, објављена је његова брошура Закон о радњама и социјална демократија. Током маја 1908. учествовао је на предизборним скуповима ССДС у Нишу, Лесковцу, Врању, Пироту, Београду и Крагујевцу. На парламентарним изборима одржаним 31. маја 1908. Српска социјалдемократска странка освојила је један мандат избором Трише Кацлеровића за народног посланика у Крагујевцу. Након избора, средином године, одлучио је да поново оживи партијске организације и оспособи што већи број агитатора и организатора радничког покрета, борећи се за увођење општег права гласа у Краљевини Србији. У овом периоду, на његову иницијативу су штампане дописнице са ликом Радована Драговића и др Михаила Илића, како би се њихови ликови што дуже одржали у сећању радника и других присталица социјалистичког и радничког покрета.

Делегати Седмог конгреса ССДС у Београду 1909. (Туцовић и Поповић скроз десно у првом реду)

Октобра 1908. Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине, што је довело до Анексионе кризе и додатног нарушавања српско-аустроугарских односа. Руководство ССДС је тада заузело антиратни став и осудило не само званичну политику Аустроугарске, већ и ставове аустријских социјалдемократа, који су правдали потезе своје владе. Своје протесте српски социјалдемократи упутили су Међународном социјалистичком бироу, што им је донело одређени углед и признање код социјалистичких и социјалдемократских вођа, који су такође заузимали антиратни став и осуђивали империјалистичку политику Аустроугарске. Поводом анексије, у Београду је 11. октобра 1908. одржан масован раднички збор на коме је говорио Туцовић. Крајем 1908. и почетком 1909. бавио се завођењем реда у вођењу администрације и књиговодства ССДС, као и набавком социјалистичке литературе на немачком и француском језику. Обилазио је партијске организације у Чачку, Параћину, Младеновцу, Смедеревској Паланци, Свилајнцу и другим градовима. Упркос заузетости, сарађивао је у страним социјалистичким листовима како би истина о радничком покрету у Србији стигла до што већег броја социјалиста у Европи. Марта 1909. заједно са Недељком Кошанином, изабран је за члана Међународног социјалистичког бироа. На Петом конгресу Главног радничког савеза, одржаном априла 1909. у Београду, поднео је Реферат о једној централној инстанци за све опште, класне акције покрета у коме је указао на потребе за обједињавања интереса класне борбе. Тада је заједно са Душаном Поповићем завршио превод књиге Жена и социјализам немачког социјалисте Августа Бебела.

На Седмом конгресу ССДС, одржаном од 30. маја до 1. јуна 1909. поднео је реферат и био поново изабран за секретара странке, док је за председника изабран Драгиша Лапчевић. На овом Конгресу усвојен је нови Статут по коме је Српска социјалдемократска странка (ССДС) променила назив у Српска социјалдемократска партија (ССДП). Поред Лапчевића и Туцовића, у Главној партијској управи су се нашли — Недељко Кошанин, Аца Павловић, Благоје Брачинац и Душан Поповић. Уређивање Радничких новина и даље је било поверено Туцовићу, Лапчевићу и Поповићу. Новембра 1909. у Љубљани је присуствовао Југословенској социјалдемократској конференцији, на којој је поздравио идеју идеју зближавања и сарадње међу радничким покретима у југословенским земљама, али се и критички осврнуо на аустроугарске ставове о националном питању. Након Конференције, отишао је у Софију, где је са представницима Бугарске социјалдемократске радничке партије разговарао о сазиву Прве балканске социјалистичке конференције, која је одржана од 7. до 9. јануара 1910. у Београду. Конференција је представљала покушај да се малим балканским народима пружи могућност за уједињење и оснаживање како би се борили против освајачке политике великих европских држава, а присуствовала су јој 34 делегата — 12 из Србије, 10 из Бугарске, 5 из Турске, 3 из Хрватске, 2 из Словеније и по један из Босне и Херцеговине и Румуније. Туцовић је на Конференцији поднео главни реферат Балканско питање и социјална демократија и био један од главних састављача Резолуције којом је балканским народима указана потреба стварања савеза слободних балканских народа путем класне борбе.

Секретар Социјалдемократске партије током 1910.

Значај штампе за раднички покрет био је велики, што показује и чињеница да су Радничке новине покренуте још 1897, односно шест година пре формирања Српске социјалдемократске странке (1903). Њен задатак био је да радницима, али и другим грађанима, тумачи основе програма партије која се борила — за политичке слободе, опште право гласа, тајно гласање, народну војску, увођење самоуправе, одвајање цркве од државе, бесплатно правосуђе и правну помоћ, здравствено осигурање, као и заштиту радника ограничењем радног времена на осам часова, забрану рада деце млађе од 14 година и др. Како би се што боље тумачили програмски циљеви партије, на Туцовићев предлог је 14. јануара 1910. покренут полумесечни часопис Борба. Главни уредник листа био је Туцовић, који се већ налазио у редакцији Радничких новина, а како се он старао о садржају свих бројева листа, лист је прозван Туцовићева борба. Овај лист одиграо је значајну улогу у организовању радничке класе, односно у теоријској изградњи руководилаца радничког покрета. У листу су објављивани преводи дела из марксизма, пре свега Карла Маркса и Фридриха Енгелса, као и преводи дела истакнутих теоретичара Друге интернационале — Куцког, Лафарга, Благоева, Бауера, Адлера, Вендела и др. Од домаћих социјалистичких теоретичара, поред уредника Туцовића и Поповића, били су затупљени — Драгиша Лапчевић, Филип Филиповић, Здравко Тодоровић, Недељко Кошанин и др. До јула 1914, када је због почетка Првог светског рата лист престао да излази, изашло је укупно 85 бројева.

Туцовићеви сарадници Триша Кацлеровић и Душан Поповић

У току марта и почетком априла 1910. ССДП је одржала неколико предизборних зборова, од којих је највећи био у Београду, на коме је учествовало 4.000 радника. На овом, али и осталим зборовима тражено је опште право гласа. Једном од зборова, одржаном половином марта у Београду, присуствовао је и представник бугарских социјалдемократа Васил Коларов, који је заједно са Туцовићем био говорник. Општински избори одржани су 10. априла 1910. и на њима је ССДП освојила 20 одборничких места у осам општина. На општинским изборима у Београду, кандидат ССДП био је Туцовић, док му је главни против каднидат био Љуба Давидовић, кадидат коалиције самосталних и народних радикала. Давидовић, који је био професор и политичар, имао је 18 година више од Туцовића и пре тога је био народни посланик, министар просвете и председник Народне скупштине, што је представљало велику предност у агитацији међу бирачима. Отежавајућа околност за ССДП била је и то што већина радника није имала право гласа, па је на изборима коалиција радикала освојила 30, коалиција напредњака и народњака 9, а социјалдемократе 6 одборника у Општинском одбору Београда. Након избора, одржан је од 19. до 21. јуна 1910. Осми конгрес ССДП на коме је Туцовић поднео извештај о раду Главне партијске управе и реферат Једна централна инстанца за све опште акције покрета. Убрзо након Конгреса основана је Радничка комора која се бавила питањима заштите радника од претеране експлоатације. За њеног председник изабран је Лука Павићевић, а за секретара Туцовић. После Конгреса, заједно са Драгишом Лапчевићем, отпутовао је у Софију, где је присуствовао Седамнаестом конгресу Бугарске социјалдемократске радничке партије. Приликом повратка у Србију, посетио је Ниш, а потом и Скопље, где је обишао тамошње социјалдемократе. Крајем јула у Београду је присуствовао радничком збору на коме је говорио о балканском питању и социјалној демократији. Поред њега, на збору су говорили — Лав Троцки о руској револуцији и балканским народима, Бохумил Шмерал о аустријском империјализму и балканским народима и В. Левински о неословенству и потиштеним народима.

Средином августа 1910, заједно са Илијом Милкићем, отпутовао је у Загреб, где је присуствовао Шестом конгресу Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније, након чега су преко Беча, Прага и Берлина, стигли у Копенхаген, где су од 28. августа до 3. септембра присуствовали Осмом конгресу Друге интернационале. Током Конгреса, Туцовић је као цењени социјалиста биран у свих пет конгресних комисија, а учествовао је и у основању Међународне централе социјалистичких новина. На Конгресу је говорио О питању рата и мира, а у свом говору је упутио критику аустријским социјалдемократама због њихове подршке империјалистичкој политици Аустроугарске и анексије Босне и Херцеговине. Његов говор добро је примљен, али је изазвао велико изненађење јер аустријски социјалдемократи никада и ни од кога нису били овако критиковани. Октобра 1910. ССДП и Главни раднички савез успели су да купе зграду на Славији, коју је претворила у свој дом, који је добио назив Социјалистички народни дом. Зграда дома отворена је 20. новембра 1910, а на свечаном отварању говорио је Туцовић. Одушевљење социјалиста било је велико јер су ССДП и Главни раднички савез престали да буду „бескућници”, а поред њих у дому су смештени — Раднички савез Београда, редакције листа Радничке новине и часописа Борба, као и Социјалистичка књижара и штампарија. Након тога, појачан је рад на припремању нових агитатора социјалистичких идеја, па је у партијској школи Туцовић водио посебан курс за млађе и новије чланове партије и синдиката. Предавања је држао недељом поподне, јер радници нису могли да присуствују радним данима. Било је укупно 14 предавања, у времену од 27. новембра 1910. до 26. фебруара 1911, која су потом штампана у посебној књизи Социјалдемократски агитатор, која је била први приручник за рад партијских и синдикалних активиста.

Зграда Социјалистичког народног дома (лево) на Славији, око 1904.

У Социјалистичком народном дому одржан је 18. децембра 1910. збор чланова партијских и синдикалних организација на коме је поднео реферат Какви су реални услови за нашу политичку акцију и каква она треба да буде, који су учесници збора једногласно прихватили. Потом је одлучено да партијско руководство припреми посебан документ (меморандум) са радничким захтевима (поштовање елементарних права радника, увођење општег права гласа, повлачење пројекта закона о штампи, укидање посредних пореза, замена стајаће војске народном војском и др) који би био упућен Народној скупштини. Руководство је позвало раднике да се 25. децембра 1910. сакупе пред зградом Народне скупштине и изразе протест, управо у време када пет овлашћених представника организованих радника буду предавали меморандум Андри Николићу, председнику Народне скупштине. Одређеног дана, пред зградом Народне скупштине окупило се око 12.000 демонстраната, што је изазвало велико изненађење органа власти. Туцовић је краћим говором поздравио окупљене демонстранте, одавши им признање за оданост социјалистичким идејама и решеност да се боре за своја права. Иако није интервенисала у току скупа, полиција је одмах након његовог завршетка почела потеру за његовим организаторима, са намером да их све казни због ремећења реда и мира у граду. Међу првим именима на листи оптужених, налазио се Туцовић, који је полицији био добро познат као бунтовник и предводник радничких маса. Овај потез Управе града Београда наишао је на оштру осуду радника, који су приредили нов протестни збор, захтевајући да се нико од оптужених не прогласи кривим. Првостепени суд у Београду спровео је истрагу саслушањем организатора демонстрације, али је касније донео пресуду којом се сви ослобађају оптужбе.

Секретар Социјалдемократске партије током 1911.

Развоју радничког покрета у Београду и Србији допринела је Радничка комора, прва установа ове врсте у Краљевини Србији. Делегати ове коморе одржавали су сталне везе са низом институција и организација, уз чију помоћ је остварено једно по једно право радника — скраћивање радног времена, одређену заштиту на раду и друге захтеве радника. На седници Радничке коморе одржане 22. јануара 1911. извршена је анализа тих резултата, па је на предлог Димитрија Туцовића, секретара коморе, одлучено да се за прве почасне чланове Радничке коморе прогласе — Драгиша Лапчевић, Аца Павловић и Никола Марчетић, у знак признање онима најактивнијима, који су уложили знајан труд да се Радничка комора оснује, прихвати и призна као институција која заступа захтеве радничких организација. На истој седници, за стручне секретаре Радничке коморе предложени су Туцовић и Павловић, а ово је убрзо потврдило Министарство народне привреде, као надлежни орган. Овиме је Туцовић постао стално плаћени секретар Радничке коморе. Поред заузетости пословима у ССДП и Радничкој комори, стизао да помаже раду многих партијских и синдикалних организације, не само у Београду, већ и у читавој Србији. Одлазио је на зборове, састанке, договоре, држао предавања и у партијској школи и на зборовима. Писао текстове за Радничке новине и Борбу, али и за стране социјалдемократске листове и часописе, чим је активно доприносио јачању радничког покрета.

Драгиша Лапчевић, уз Туцовића један од првака ССДП

Када се у партијским и синдикалним организацијама појавио већи број жена, Туцовић је одмах схвати од колог је то значаја за раднички покрет, па је помагао оснивање Секретаријата жена социјалдемократа, који је формиран 10. јуна 1911. и покретање њиховог листа Једнакост, у коме је објављивао чланке. На Деветом конгресу ССДП, одржаном од 11. до 13. јуна 1911, говорио је о два актуелна питања — о раду партије на селу и о изборној борби, пошто је поред резултата у градовима, ССДП добијала све више присталица из редова сиромашних сељака, у чему су највећу улогу одиграли учитељи социјалдемократе. Стицајем околности, ССДП није благовремено схватила значај ни села, ни учитеља који су радили у сеоским школама, па је требало поново указати на потребу јединства и људи у покрету, о чему је поднео реферат на Шестом конгресу Главног радничког савеза, одржаном од 13. до 15. јуна. Како би проучио искуства других земаља, од 23. до 27. јуна 1911. отпутовао је у Беч и тамо прикупљао податке о начину оснивања земaљских савеза задруга за помагање радника у болести и неспособности за рад. У Социјалистичком народном дому одржана је заједничка конференција управних и надзорних одбора свих партијских и синдикалних организација у Београду, на којој је говорио о припремама за спровођење Закона о радњама, који је ступио на снагу 14. јула 1911. године. Упркос томе што су ССДП, Главни раднички савез и Радничка комора уложили велики труд да се овај закон у Србији припреми и прихвати, настале су тешкоће у његовој примени, па је одлучено да министра народне привреде Милана Капетановића посете чланови управе ССДП и Радничке коморе. У овој делегацији налазио се и Туцовић, чије је документовано излагање оставило утисак на присутне, а од представницика министарства затражено је да предузму енергичније мере за поштовање закона, које је Народна скупштина прихватила и објавила. Спровођење закона ишло је тешко из разлога што је радницима пружао извесну заштиту, што је послодавцима тешко падало. Како би се лично уверио у спровођење Закона о радњама, Туцовић је у првој половини септембра 1911. посетио петнаест фабрика у Нишу, Лесковцу, Грделици и Параћину и на лицу места установио многе неправилности у раду на штету радника. О чему је објавио читав низ чланака у Радничким новинама, као и богату документацију коју је изложио званичним представницима Министарства народне привреде. Половином октобра 1911. Народној скупштини поднет је званични меморандум Главне партијске управе ССДП, у коме су изнети захтеви за стриктније спровођење Закона о радњама, а носилац целе акције око припреме и доношења закона о радњама као и његовог спровођења у живот био је Димитрије Туцовић, јер је као правник умео најбоље да искаже мисли и акције радничког покрета.

Роза Луксембург, немачка теоретичарка марсизма и демократског социјализма, са којом је Туцовић неколико година водио коренсподенцију и која је значајно утицала на развој његових теорија

На иницијативу ССДП 22. јула 1911. основан је Општи борбени фонд социјалне демократије, са циљем прикупљања средстава веће акције радничког покрета, као и за помоћ онима који су у току ових акција остали без материјалних услова за живот и рад. Међу првим дародавцима средстава за овај фонд био је Туцовић, који је желео да својим примером послужи другима. Заједно са Лапчевићем, био је делегат ССДП на Међународној синдикалној конференцији, одржаној од 9. до 11. августа 1911. у Будимпешти, на којој су остварили близак контакт са Георги Димитровом, вођом делегације Бугарске социјалдемократске радничке партије (тесни социјалисти). Потом је у Цириху 23. септембра 1911. присуствовао седници Међународног социјалистичког бироа којој су присутвовали најзначајнији представници социјалдемократије многих европских земаља, међу којима су били Владимир Лењин, Аугуст Бебел, Виктор Адлер, Роза Луксембург, Геогриј Плеханов и други. Његов сусрет са водећим личностима радничког покрета Европе искоришћен је да им што верније прикаже борбу социјалне демократије у Србији. У Београду је 18. октобра 1911. одржан састанак представника социјалдемократских странака из Румуније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије, као и социјалистичке федерације из Солуна, који су учествовали на Првој социјалдемократској балканској конференција (1910), пошто се због сукоба унутар Бугарске СДПР није могла сазвати Друга конференција. Српска СДП је преузела иницијативу и нагласила потребу сазивања Друге конференције, која би требала да буде манифестација солидарности на основама постављеним у резолуцији Прве конференције, као и прилика да се расправља о политичкој сутуацији на Балкану и учвршћивању узајамних веза између радничких покрет балканских народа.

Оставка и даља активност у ССДП 1911—1912.

Проблеми међу члановима руководства Српске СДП и радничког покрета доводили су до несугласица, повремених расправа, па и затезања односа међу људима, али о томе није било никаквих наговештаја на седницама Главне партијске управе или Главног радничког савеза. Туцовићева одлука да крајем октобра 1911. поднесе оставку на положај секретара Главне партијске управе ССДП била је велико изненађење за чланство, посебно јер није навео разлог због оставке. Урзо потом, отишао је на војну вежбу, на којој боравио од 28. октобра до 14. новембра 1911. на Топчидерском брду у Београду. Покушавајући да му се освете због организовања разних радничких демонстрација, агенти Управе града Београда упутили су писмо војном министру Степи Степановићу, у коме су оптужили Туцовића да је у официрској униформи присуствовао социјалистичком збору одржаном 5. новембра 1911. на Славији, што је било строго кажњиво. У одговору на тужбу, Туцовић је навео имена преко 100 резервних официра који су тог дана заједно са њим били на обуци и који су били спремни да сведоче у његову корсит, јер није могао истовремено да буде на два места, односно да није био на месту које је наведено у тужби против њега. Одбрана је прихваћена, па је овај покушај Управе града Београда да му нашкоди пропао. Убрзо након Туцовића, 2. новембра 1911. оставку на чланство у Главној партијској управи подено је Душан Поповић, па се руководство ССДП нашло у незгодној ситуацији. Поповићева оставка је одмах одбијена, јер требао да настави своје дужности у партији, без обзира на даљи ток догађаја, док је о Туцовићевој оставци одлучено да се накнадно расправља.

Филип Филиповић, Туцовићев сарадник и касији секретар КПЈ

За чланове руководства ССДП и синдиката било је важно да сазнају шта се разглог да две најистакнутије личности из највишег руководства поднесу оставке, иако је у то време раднички покрет стално јачао и примао међународна признања за свој рад. Недуго потом, 30. новембра 1911. одржана је заједничка седница Главне партијске управе и Главног радничког савеза, на чијем се дневном реду нашла и тачка о оставкама, не само Туцовића већ и Драгише Лапчевића, секретара Главног радничког савеза. Како су обојица присуствовала састанку, многи су очекивали да ће осути речи паљбе један против другог. Туцовић је у свом излагању био кратак и рекао „да му је у последње време онемогућено да са успехом врши дужност секретара партије”, док је Лапчевић као разлог оставке поновио своју ранију жељу да буде ван управе. Упркос њиховим изјавама, могло се назрети да је кључ проблема у поремећеном односу између њих двојице иако се знало да постоје извесне разлике у њиховим гледањима на неке акције у покрету, а пре свега у — односу партије према селу и односу партије и синдиката. Многи су безуспешно покушали да их убеде да се помире и повуку оставке, како не би трпео рад у покрету, али пошто до тога није дошло, оставке су прихваћене. На место секретара ССДП уместо Туцовића, на његов предлог, изабран је Душан Поповић, а на место секретара ГРС, уместо Лапчевића, изабран је Павле Павловић. Убрзо потом, Туцовић је 5. децембра 1911. дао оставку и на положај секретара Радничке коморе, што је још више збунило његове сараднике. Пар дана касније, 10. децембра 1911. одржан је раднички збор на Славији, на коме су на позив Главне партијске управе говорили Лапчевић и Туцовић, први пут након поднетих оставки. Њихово заједничко иступање представљало је велико олакшање за руководство радничког покрета, јер су се плашили могућег расцепа. Како не би трпели послови које је обављао, Туцовић је предложио да за новог секретара Радничке коморе буде изабран Филип Филиповић, који је тада живео у Русији. Са овим предлогом сложили су се и други, па му је из Ужица, где је отишао у посету родитељима, 21. децембра 1911. написао писмо и предложио да се што пре врати у Србију, како би преузео послове у партији и радничком покрету. Боравак у Ужицу искористио је и као прилику да говори на радничком збору одржаном 24. децембра 1911. године.

Очекујући Филиповићев долазак из Русије, почео је да прави планове о свом одалску у Америку, о чему је размишљао још 1908. токо боравка у Берлину. Како би остварио ову замисао, 27. децембра 1911. писао је Секретаријату Социјалистичке партије Америке у Чикагу, у коме је навео своју спремност да им се стави на располагање, посебно на раду са југословенским исељеницима. Његово писмо створило је забуну у руководству ове партије, па су га упутили Главном одбору Југословенског социјалистичког савеза у Америци, тражећи од њих да они донесу одлуку о евентуалном Туцовићевом доласку. Функционери Југословенског социјалистичког савеза плашили су се његовог доласка, јер су сматрали да би их својим радом потиснуо са положаја на којима су се налазили, сматрајући да би спроводио реорганизацију, за коју они нису били спремни, а говорило се и да је превише „црвен” за Америку. У очекивању повратног става из Америке, стигло му је приватно писмо у коме је наведено да би га радо видели у својој средини, али да правила њиховог савеза онемогућавају прихватање предлога, а истакнуте су и тешкоће у обезбеђењу финансијских средстава за далеки пут, као и посебно за издржавање у Америци.

Крагујевчка партијска организација, која је била једна од најбројнијих организација ССДП, у оставкама Лапчевића и Туцовића видела је опасност за раднички покрет, па је предложила да се овим поводом одржи ванредни партијски конгрес. Главна партијска управа обавила је све потребне припреме и припремила ванредни конгрес, који је одржан од 11. до 13. фебруара 1912. у Београду. На овај Конгрес Туцовић је дошао као делегат партијске организације Врачара у Београду. О оставкама је било доста говора на Конгресу, а њима се бавила и посебна Комисија, од 30 чланова. Многи делегати су на ванредни конгрес дошли са интересовањем да ли ће се они помирити и да ли ће се њиховим даљим разилажењем радничким покрет поцепати, што би био увод у његово уништење. Сви су знали да су они из истог краја и да су велики труд уложили у развој радничког покрета, коме су посветили најлепше године својих живота. Заслугом делегата, као и Комисије, дошло је до помирења Лапчевића и Туцовића, па је дато званично саопштење да више не постоји никакав сукоб међу члановима централне инстанце радничког покрета. Из саопштења је било јасно да неспоразуми нису били само између њих двојице, већ и између других чланова у руководству. У току Конгреса Туцовић је поднео реферат Нови Закон о штампи, а учествовао је у дискусији. Приликом избора нове управе поново је добио је највећи број гласова — 137, док је Лапчевић имао 136, Душан Поповић 135 итд, али је за секретара ССДП изабран Поповић.

Димитрије Туцовић

На седници Радничке коморе, одржаној 14. фебруара 1912, за новог почасног члана, четвртог по реду, изабран је Димитрије Туцовић, што је био симболичан вид признања за његов рад у овој установи, која је много учинила у борби за радничка права. Крајем фебруара 1912. почело је истицање кандидата за народне посланике за парламентарне изборе, који су одржани 1. априла 1912. године. Социјалисти Београда одлучили да носилац њихове листе и кандидат за посланика буде Туцовић. Убрзо потом објављена је његова брошура У изборну борбу, која је допринела да се агитација на терену одвија у жељеном правцу. По задатку Главне партијске управе ССДП говорио је на неколико предизборних зборова у Неготину, Зајечару, Књажевцу и Бољевцу. Био је кандидат у Тимочком округу, где је добио 2.748 и у Београду, где је добио 1.131 глас. Након првомајске прославе дошло је до инцидента на радничком збору, који је одржан 5. маја 1912. у Социјалистичком дому на Славији. Збор је сазван у знак протеста против тираније у Хрватској и Турској, о чему је у оно време писала европска штампа. Српски социјалдемократи желели су да овим скупом пруже подршку својим друговима у овим земљама, а на скупу је поред Лапчевића и Трише Кацлеровића, говорио и Јурај Деметеровић, представник радничког покрета Хрватске. На овом скупу, као и многим претходним, присуствовали су и полицијски доушници, које су београдски социјалисти лако препознавали. Неки од њих су чак тражили да добију реч на скупа, али се томе први успортивио Туцовић, кога је због свог енергичног става, полиција касније прогласила кривим за „прављење нереда”, па је осуђен на новчану казну.

Балкански ратови 1912—1913.

Током лета 1912. у својству званичног представника ССДП присуствовао је у Сарајеву Четвртом конгресу Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине, на коме је говорио о положају Југословена и балканских народа и ставу социјалне демократије, а потом је у Букурешту учествовао у раду конгреса Социјалдемократске партије Румуније. Захваљујући његовом залагању, српски социјалдемократи успоставили су и одржавали добре односе са другим социјалдемократским партијама и радничким покретима других југословенских народа и суседних балканских земаља, али и других држава. Ово је било у интересу покрета који је у свом програму имао уједињење свих снага одлучних за борбу против класног непријатеља, оличеног у пролетерском интернационализму. Такође, развој политичких догађаја у Европи, захтевао је брзе потезе социјалидемократских партија, а ССДП је међу њима била позната као једна од најпринципијелнијих.

Отоманска империја се почеком 20. века налазила у фази дубоке територијалне, политичке, војне и друштвене кризе. Етничке тензије биле су најјаче на Балкану, јер су многи народи настојали да се ослободе вишевековне османске власти. Лоша финансијска ситуација изазивала је унутрашње политичке нестабилности, праћене корупцијом и борбом између разних фракција, које су слабиле утицај централизоване власти. Суседне државе и велике силе гледале су да искористе ове слабости за своје територијалне претензије. Турско-италијански рат, вођен у периоду од септембра 1911. до октобра 1912. на простору Либије и острва у Егејском мору, као и Албански устанак, који се одвијао у периоду јануар—август 1912, дали су подстрек балканским државама да 1912. формирају Балкански савез. Пошто је ситуација на Балкану интересовала и друге европске државе, Аустроугарска је настојала да се умеша у ове догађаје, са жељом да све остане по старом. Како су нови политички догађаји запретили пре свега малим народима Главна партијска управа ССДП одлучила је да 8. септембра 1912. одржи збор у Социјалистичком дому на Славији и јавно изнесе свој став о овој актуелној теми под називом „Заплети на Балкану и социјална демократија”. Говорници на скупу били су Лапчевић и Туцовић, који су у својим говорима изразили протест против ратне политике великих сила, па и самих балканских држава и нагласили потребу и значај стварања Балканске федерације, као најбољег бедема против освајачких планова моћних.

Заплењени турски топови након Кумановске битке 1912.

Сматрајући да Турска неће моћи да се успешно брани на два фронта, четири балканске државе одлучиле су да започну рат, који би довео до ослобођења преосталих области од османске власти. У том циљу вршене су убрзане припреме за рат, а објавом рата Турској прва се 8. октобра 1912. огласила Краљевина Црна Гора. Преостале чланице Балканског савеза — Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка и Краљевина Србија убрзо су се придружиле Црној Гори објавом рата Турској. Пре избијања ратних дејстава, Главна партијска управа ССДП одржала је седницу на којој је о новим догађајима на Балкану говорио Туцовић. Та седница одржана је 30. септембра 1912, на сам дан мобилизације у Србији, па је истовремено била и последња седница Главне партијске управе у дотадашњем саставу. У новим готово ратним условима за социјалдемократе се поставило питање какав став заузети према рату, у ситуацији када отаџбина мора да ратује. Иако су ставови српских социјалдемократа били антивоjни и антиратни, што су доказали у Народној скупштини, када су њихови посланици гласали против ратних кредита, али пошто је отаџбина водила ослободилачки рат, онда је и њихово место било на фронту, јер су истовремено били одговорни пред својим народом и својом радничком класом. Како је око 90% чланова ССДП мобилисано у војску, већина радничких организација престала је са радом, а управе ССДП и ГРС су своју активност свеле на минимум, настојећи да осигурају редовно излажење листа Радничке новине. Као резервног потпоручника мобилизација је захватила и Туцовића, који је 2. октобра 1912. из Београда отпутовао у Врање на зборно место Првог пешадијског пука „Књаз Милош Велики” Моравске дивизије првог позива, која се налазила у саставу Друге армије. Истог дана, када је постао војник, почео је да води свој ратни дневник.

На свом ратном путу Моравска дивизија је у Првом балканском рату током 1912. водила борбе — код Мердара (15—12. октобар), код Куманова (23—24. октобар), код Прилепа (3—6. новембра) и код Битоља (16—19. новембар). Туцовић је учествовао у свим овим биткама, у којим се истицао храброшћу заједно са својим војницима. Виша команда била је обавештена о његовој храбрости, па је одлучила да га одликује тада установљеном златном Медаљом за храброст, али је он то одбио, сматрајући да само врши своју дужност и да то признање припада свима који су се храбро борили, не желећи да се истиче од својих ратних другова. У току рата био је у сталном контакту са Драгишом Лапчевићем, од кога је, као и од свог оца Јеврема, тражио да му на фронт пошаљу литературу из које би се боље упознао са крајевима кроз које је пролазио. Тражио је књиге Јована Цвијића о пореклу становништва, али и друге научне радове. Из Ресена, у Македонији, Моравска дивизија је преко Охрида и Струге форсираним маршем дошла до Елбасана, у средишњој Албанији. Преговори о примирју, започели су у Лондону децембра 1912, а након дипломатских захтева великих сила, посебно Аустроугарске и Италије, јединице српске војске приморане су да напусте албанску територију. Моравска дивизија повукла се из околоне Елбасана крајем марта и почетком априла 1913. и вратиле у Ресен. Овде је 1. маја 1913. Туцовић добио поздравни телеграм београдских радника, који си скупом у Кошутањку обележили међународни празник рада.

Завршетак Првог балканског рата, закључењем мира на Лондонској конференцији, маја 1913. није у потпуности задовољио чланице Балканског савеза, а пре свега Бугарску и Србију, које су спориле око поделе западног дела Вардарске Македоније. Сматрајући да Србија није испоштовала споразум, Бугарска је почела да концентрише војску на граници и да прети оружјем, а у ноћи између 29/30. јуна 1913. њене трупе су напале српске и грчке положаје на линији Брегалница—Струмица—Солун, што је означило почетак Другог балканског рата. Туцовићева јединица тада је пребачена најпре у Прилеп, потом у Велес и на крају у Овче поље, где је од 30. јуна до 9. јула 1913. учествовала у Брегалничкој бици. Буграски пораз, као у улазаку Румуније и Турске у рат, убрзале су окончање овог рата 10. августа 1913. потписивањем мира у Букурешту. У току рата Туцовић је био у сталном контакту са друговима из руководства радничког покрета, а највише са Лапчевићем, који га је обавештавао о многим новостима које му као војном лицу нису могле бити доступне, али су га интересовале. У свој ратни дневник бележио је податке о борбама, болестима, ратним поприштима и др. Како је харала опасна болест колера, Туцовићу је претила опасност да и сам постане жртва болести или да погине на фронту, па је 13. децембра 1913. писао Главној партијској управи и дао упутства за штампање његовог ратног дневника, у случају његове смрти или погибије. Након једанаест месеци проведених у униформи, демобилисан је почетком септембра 1913, након чега је дошао у Београд.

Политичка активност током 1913—1914.

Након скоро годину дана ратног стања у Београду је 7. септембра 1913. одржана прва седница Главне партијске управе ССДП у пуном предратном саставу. Поред задовољства, јер се виде после дуго времена, људи су били забринути, због невоља које је донео рат, јер су људске жртве и материјална штета биле велике. Три дана касније одржана је заједничка седница руководства ССДП и Главног радничког савеза на којој је Туцовић говорио управо о ратним жртвама, а посебну пажњу посветио је положају народа у јужним, тек ослобођеним крајевима — Косова, Метохије и Македоније, што је делом и сам видео током рата, као и продору социјалистичких идеја у ове крајеве. Пошто су другови из руковоства приметили да се из рата вратио доста исцрпљен, саветовали су му да мало више пажње посети здрављу. На њихов наговор отишао у Врњачку Бању, али је тамо остао свега пар дана, након чега је посетио родитеље у Ужицу. Овде се такође кратко задржао, јер се убрзо вратио у Београд. Поред обнове партијских и синдикалних организација, у јесен 1913. обновљена је и радничка уметничка група „Абрашевић”, којој је Туцовић придавао велики значај, па је 27. септембра 1913. присуствовао њиховом концерту у Београду. У току кадровске обнове организација ССДП, партијска организација Врачара замолила га је да се прихвати чланства у њеној управи, како би што брже наставила са радом, што је прихватио. На општинским изборима у Београду, одржаним 1. фебруара 1914, Туцовић је по други пут био кандидат за председника општине, али је као и на претходним изборима, ССДП освојила 6 одборничких мандата. На Чукарици, која се издвојила у засебну општину, ССДП је постигла велики успех и добила 65%, док су грађанске партије имале 53% гласова. Овим је Чукарица постала прва социјалистичка општина у Београду. Изборни успех социјалдемократа засметаo је владајућем режиму, па је Државни савет 13. фебруара 1914. поништио ову изборну победу, а на поновљеним изборима одржаним 16. марта 1914. победиле су грађанске странке.

Књига Србија и Арбанија, репринт из 1974.

Почетком фебруара 1914. објављена је Туцовићева књига Србија и Арбанија. Један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, која је узбуркала интелектуалне, али пре свега политичке духове у Србији. Након што је добро проучио тада актуелно „албанско питање”, у књизи је на основу свог личног увида и истраживања узео у заштиту права албанског народа и изнео критику на рачун освајачке политике Краљевине Србије, која је по сваку цену желела за изађе на Јадранско море. Такође, критички се осврнуо на став владајућег режима, који је био у сталном понижавању Албанаца и негирању њиховог права на слободу и развој као нације, као и злочинима српске војске почињеним на албанским становништво. Док је социјалдемократска и радничка штампа препоручивала његово најновије дело, критичари из других кругова су га нападали. Напади националних теоретичара почели су још 1910, када је у Борби објавио прилог „Албанско питање”, који није прошао незапажено. Туцовић је део Првог балканског рата, који је вођен за ослобођење од вишевековног османског ропства сматрао праведним и ослободилачким, док је улазак српске војске у Албанију сматрао империјалистичким, поредећи га са праксом империјалних земаља. Сматрао је да његов став треба да буде принципијелан — ако је империјалне тежње замерао аустроугарским освајачима, зашто то не би учинио и са свима другима, па и са сопственом државом када сматра да њени представници греше.

У Београду је од 12. до 14. фебруара 1914. одржан Десети конгрес ССДП, на коме је говорио о ратовима вођеним у претходне две године, о општем праву гласа и милитаризму. У нову Главну партијску управи и овог пута је изабран са највећим бројем гласова. Након Конгреса отишао је у Ужице, да посети родитеље, а истовремено је говорио је на радничким зборовима у Ужицу и Чачку. Након повратка у Београд 14. марта 1914. ухапшен је од стране војних власти и затворен у војном затвору на Калемегдану. Разлог хапшења били су чланци објављени у Радничким новинама, за време боравка српске војске у Албанији. Око овога се подила велика узбуна, јер војне власти нису могле да поверују да се у редовима официра могао наћи неко ко ће на тај начин јавно говори, па су сматрали да заслужује оштру казну. Након хапшења, за њега су се код власти заузели народни посланици ССДП Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић, као и његов старији брат Владимир Туцовић, који је био активни официр и сраадник Драгутина Димитријевића Аписа, па је убрзо пуштен из затвора.

Почетком априла 1914. отпутовао је у Загреб, где је одржао два предавања — прво о привредним и политичким приликама у Србији и друго о Балканским ратовима — којима су хрватски социјалдемократи могли из прве руке да добију обавештења о овим догађајима. У Загребу је остао неколико дана, па је 14. априла 1914. присуствовао Конгресу радничких и струковних организација (синдиката) Хрватске и Славоније. Након повратка у Београд, био је предовдник прославе 1. маја међународног празника рада. Током маја отишао је на путовање по Србији и обишао Лесковац, Књажевац, Ужице и друга места. Присуствовао је Седмом конгресу Главног радничког савеза, одржаном од 7. до 9. јуна 1914. у Београду, на коме је говорио о примени Закона о радњама и потреби организовања синдикалног рада у новоослобођеним крајевима. У току истог месеца социјалдемократе Београда су на скупу чланова месне организације ССДП за Београд изабрале нову управу, а Туцовића за њеног председника. Како су приближавали парламентарни избори, који су требали да се одрже августа 1914, београдска партијска организација поново је одлучила да буде њен кандидат за народног посланика. Истовремено, био је предвиђен и за кандидата у тимочком и пожаревачком округу. У току припремама за ове изборе, на Позоришном тргу у Београду 10. јула 1914. одржан је митинг на коме су говорили најистакнутији руководиоци покрета у Србији. Туцовић се тада нашао у првим редовима дуге колоне, која је са трга кренуле према Теразијама и Славији до Социјалистичког дома, манифестујући успут своју подршку програму социјалдемократије. Захваљујући њему, али и Драгиши Лапчевићу, Милошу Требињцу, Илији Милкићу и другима, раднички покрет брзо се опоравио од ратног застоја и убрзо постао једна од најорганизованијих политичких снага у Србији.

Велики рат и погибија 1914.

Након атентата у Сарајеву, у коме је 28. јуна 1914. Гаврило Принцип, припадник Младе Босне, убио аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, Аустроугарска је оптужила Краљевину Србију за његову организацију, па је 23. јула 1914. упутила ултиматум, који је био неприхватљив. Односи између Србије и Аустроугарске у том тренутку били су заоштрени до врхунца, па је било питање времена када ће све да почне нови рат. Два дана после ултиматума, Главна партијска управа ССДП одржала је хитну седницу на којој је једино било речи о спољнополитичкој ситуацији и ставу Српске социјалдемократске партије према овом питању. Сви чланови Главне партијске управе били су свесни озбиљности тренутка, али су заузели јасан и принципијелан став — одлучно против рата, а за разумне преговоре и договоре о свим спорним питањима. Туцовић је предложио да се у оквиру Народне скупштине, у којој су била два социјалистичка посланика — Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић, предузму све мере да разум надвлада над страстима. Договорено је и да се истог дана поподне одржи протестни збор радника, али је отказан због објављене мобилизације.

Димитрије Туцовић у униформи капетана Српске војске 1914.

Након вести о општој мобилизацији, Туцовић је 26. јула 1914. отпутовао из Београда за Врање, где се ставио на располагање у Први пешадијски пук „Књаз Милош Велики” Моравске дивизије првог позива. Примио је дужност командира Првог вода Прве чете Четвртог батаљона. Командант Четвртог батаљона био је мајор Живан Грбић, командант пука пуковник Милорад Марковић, а командант дивизије генерал Илија Гојковић. Дивизија се налазила у саставу Друге армије, под командом генерала Степе Степановића. Путовао је заједно са Лапчевићем, који је као народни посланик путовао на заседање Народне скупштине, која је евакуисана у Ниш. Била је то једна од последњих прилика да разговарају и измене мисли о разним заједничким питањима, темама и дилемама. Артиљеријским нападом аустријске дунавске флотиле на Београд 28. јула 1914. почео је рат Аустроугарске и Србије, који се потом претворио у Први светски рат. У ишчекивању општег напада аустријских снага, 31. јула почело је пребацивање Првог пешадијског пука на простор северно од Аранђеловца. Пут је водио преко Ниша, где је транспорт дуго чекао на железничкој станици, па је Туцовић ово искористио да се нађе са Лапчевићем и са њим поразговара о новонасталој ситуацији, пошто је он као посланик располагао са доста нових информација. Био је ово њихов последњи сусрет. Још пре одласка из Београда, посланици ССДП Лапчевић и Триша Кацлеровић посетили су Врховну команду и тражили да се Туцовић из првих борбених линија прекомандује у неки Штаб, како би му се сачувао живот, посебно јер су у рату, као активи официри, била двојица његове браће — Владимир и Стеван Туцовић. Понуду партијских другова није желео да прихвати, рекавиш да за себе није ни тражио, ни очекивао никакво лакше место, никакву привилегију, већ само са народом. Неки другови одлазили су у Ужице, код проте Јеврема Туцовића и предлагали му да се он заузме за Димитрија и склони га са фронта, али је знао да он то неће прихватити.

Маневар српских трупа 1914.

На брду, у околини Орашца, његов пук је остао до почетка аустроугарске офанзиве, 12. августа када је извршен напад преко Дрине. Сутрадан, у саставу Моравске дивизије, Први пешадијски пук отпочео је покрет према Церу. Заједно са Комбинованом дивизијом, Моравска дивизија чинила је Церску ударну групу, чији је задатак био да нападне леви бок аустроугарских снага, које су долином Јадра продирале ка Ваљеву. У Великом Бошњаку дивизија је добила наређење да изврши усиљени марш према Текеришу, где је у ноћи 15/16. августа 1914. имала прве сукобе са претходницом аустроугарске војске, чиме је отпочела Церска битка. На Иверку, војници Првог и Другог пука Моравске дивизије водили су вишедневне блиске борбе против аустроугарских војника, а последњег дана битке, 19. августа, Први пук је уз велике људске губитке, успео да овлада Иверком. Овиме су јединице Моравске дивизије успеле да изврше стратегијски пробој и раздвоје непријатељске снаге у долини Лешнице од оних у долини Јадра, након чега је почело њихово гоњење према Дрини. Након победе на Церу, главнина снага српске војске је почетком септембра 1914. образовала фронт према Аустроугарској. Моравска дивизија тада је заузела десну обалу Дрине, а Први и Други пешадијски пук држали су леви пододсек. Напад на јединице Првог пука извршен је 14. септембра, а Туцовићева чета је у овој борби преполовљена јаком пешадијском ватром. Надоласком реке, као и њеним изливањем, онемогућене су даље борбе што је изазвало принудно примирје. Нови напад на јединице Првог пука извршен је 22. октобра јаком артиљеријском ватром. После одступања са Дрине, борбе су настављене нешо слабијим интензитетом у Мачви, а највећа борба одиграла су у Липолисту, 7. новембра 1914. када су аустроугарске трупе извршиле напад на село. У овој борби учествовала су два батаљона Првог пука, која су претрпела тешке губитке.

Након двомесечне битке на Дрини, почело је под сталном борбом, повлачење главнине снаге српске војске према Ваљеву, а у току аустроугарске новембарске офанзиве 1914. српске снаге су принуђене на повлачење на десну обалу Колубаре и Љига, где су услови за одбрану били повољнији. До половине новембра, јединице су запоселе одбрамбену линију која се протезала десном обалом Колубаре и Љига, преко Лазаревца, Сувобора, Маљена и Кадињаче до Ужица. Моравска дивизија првог позива повлачила се са Цера преко Непричаве и Лајковца, где је прешла надошлу Колубару. Свакодневно повлачење условило је нагли пад морала, код војника, који више нису веровали у успех, а настављањем повлачења, поколебаност се ширила и на друге војнике. Старешине су покушале да војницима објасне разлоге повлачења, али је на морал доста утицала несташица артиљеријске муниције, што се у почетку крило. О овоме је Туцовић веома детаљно писао у свом дневнику. Тада је дошло и до болести генерала Гојковића, па је команду над Моравском дивизијом преузео пуковник Милан Туцаковић.

Мапа позиције ровова Српске војске на Враче брду, током Колубарске битке

На почетку Колубарске битке, Моравска дивизија је до 15. новембра 1914. запосела положаје од реке Љиг до потока који је пролазио кроз село Стубицу, повијајући своје лево крило дуж десне обале Љига до састава са Трећом армијом, која се налазила на левој обали реке Грабовице. Средњи одсек, на територији западне стране узвишења Враче брдо, изнад села Ћелије, у непосредној близини Лазаревца, запосео је Први пешадијски пук. Пук је био ојачан са две пољске и једним водом хаубичке батерије, али је проблем био у недостатку артиљеријске муниције. На снаге Моравске дивизије нападале су аустроугарске јединице из састава 9. пешадијске и 21. ландвер дивизије, које су биле знатно бројније па су на српски Први и Други пешадијски пук нападала четири аустроугарска пука. Упркос бројности непријатеља, српски војници су пружали јак отпор, па је услед немогућности да се овлада овим положајима 20. новембра 1914. извршено њихово гранатирање на свим секторима, у коме је аустроугарска артиљерија разорила Враче брдо. У овим борбама на положајима на Враче брду 20. децембра 1914. погинуо је Димитрије Туцовић, кога је непријатељски метак погодио у срце, претходно простреливши његов ратни дневник.

Као и за време балканских ратова, од одласка у рат, водио је ратни дневник. Стицајем разних околности, пре свега ратних, прве свеске овог дневника нестале су одмах након његове погибије, тако да је јавности остала доступна само друга свеска, са чијих страница се могу видети многи драматични тренутци Колубарске битке. Један од последњих дневничких записа, од 12. новембра 1914. приказује тешко стања духова у Српској војсци, непосредно пред његову погибију, али и пре доношења кључне одлуке генерала Живојина Мишића, да изморене трупе повуче на одмор и изврши њихову прегрупацију, након које је извео контраофанзиву у којој је победоносно истерао аустроугарске јединице са територије Краљевине Србије.

Кроз масе војника проносе се муњевитом брзином тачне и нетачне, али увек само неповољне вести. Говори се о убиству Пашића, о паду владе, о паду Ужица, Београда итд. О држању црногорске војске ништа не чујемо, али постоји један глас, да се сита ратовања вратила кућама. Једном речју, све што чујемо не ваља. Може се онда мислити како нагло пада морал трупа и како се и ове наше трупе, које су и према Аустријанцима имале само успеха, срозавају неком невидљивом силом на степен тучених, разбијених трупа. А што је најгоре, војници се већ почињу смејати нашим топовима, јер су сазнали да муниције за њих нема. Нама нарочито пада у очи да је сваколика власт оставила овај народ својој судбини у најтежим тренуцима, ни државних, ни општинских, ни војних власти, као да је земља обезглављена, као да више не постоји...

— Запис из ратног дневника 12. новембар 1914.

Синоћ смо смењени са предстражe. Војници прокисли до голе коже. Од зиме се руке укочиле... Напад који су, уз пратњу силне артиљеријске ватре, почели још јутрос настављају с истом упорношћу. Већ је 12 сати преовладало, борба не престаје. Ако сломе први борбени ред, ми ћемо напред, под врло тешким околностима, али и ради важног задатка: да се одбрани овај положај који затвара десну обалу Колубаре...

— Последњи запис у ратном дневнику од 19. новембра 1914.

Шест сахрана

Спомен-црква у Лазаревцу

Мртвог Туцовића пронашао је његов друг Живко Топаловић, тада ађутант команданта Првог пука Моравске дивизије, који је одмах послао коморџију са коњем да његово тело склони са прве линије и потом сахрани. За сахрану је одређено неколико војника — четни болничари Адам Читаковић, Адам Чолић, Благоје Савић и неки Јевто, а са њима су била још тројица војника Живојин Ћосић, Миљко Милосављевић и Новица Поповић. Штаб Четвртог пешадијског пука пустио је војника Влајка Мартиновића, који је био познат као социјалиста, да сахрани Туцовића, па се и он прикључио овој групи. Сахрана је обављена у подножју Враче брда, испод једног великог храста, поред пута који од Лазаревца води ка Руднику, а њом је руководио пуковски лекар Драгутин Владисављевић, такође социјалиста. Након сахране, они су на храсту урезали натпис — Овде почива Димитрије Туцовић социјалистички борац за народна дела. Након сазнања за Туцовићеву смрт и сахрану, столар из Лазаревца Миленко Марковић направио је сандук и уз помоћ мештана Шушњара, његово тело сахранио на сеоском гробљу. Наредбом аустроугарских окупационих власти сви погинули војници у Колубарској бици, сахрањени су у заједничкој гробници на војничком гробљу у Лазаревцу. У одвојеним сандуцима, са именима погинулих, сахрањено је тридесет погинулих официра, међу којима је био и Туцовић, чији је пренос посмртних остатака са гробља у Шушњару извршен 1916. године.

Године 1938. почела је у Лазаревцу градња Храма Светог Димитрија, спомен-цркве у коју су пренети посмртни остаци српских и аустроугарских војника са старог војничког гробља. Ексхумација и пренос посмртних остатака почео је јула 1939. године. Туцовићеви посмртни остаци, тада су смештени у специјални метални сандук број три, док су његове личне ствари стављене у посебан сандук и похрањене у крипти спомен-цркве. Обележавајући тридесетпету годишњицу његове смрти, нова комунистичка власт је новембра 1949. организовала пренос његових посмртних остатака из лазаревачке спомен-цркве у Београд, где су сахрањене на тргу Славија, који је 1951. преименован у Трг Димитрија Туцовића.

Споменик Димитрију Туцовићу, рад Стевана Боднарова, на тргу Славија, након премештања са кружног тока

Одлуку о преносу Туцовићевих посмртних остатака на Славију донела је Влада Народне Републике Србије, а сам чин преноса одиграо се од 18. до 20. новембра 1949. године. Најпре је у петак 18. новембра у Лазаревцу организован испраћај посмртних остатака, током кога је ковчег са посмртним остацима изложен у Дому културе, где су му грађани Лазаревца и мештани околних села одавали почаст. У пратњи државно-партијских руководилаца Драгог Стаменковића, Мите Миљковића, Живадина Симића и др, посмртни остаци су у суботу 19. новембра аутомобилом, преко Аранђеловца и Младеновца, пренети у Београд, где их је испред зграде Савеза синдиката Југославије сачекала маса грађана и група високих државно-партијских руководилаца међу којима су били — Ђуро Салај, Вељко Влаховић, Душан Петровић Шане, Митра Митровић, Чедомир Миндеровић и др. Исте вечери, на Коларчевом народном универзитету одржана је свечана академија посвећена Димитрију Туцовићу, на којој је револуционар Моша Пијаде одржао реферат о његовом животу и раду. Свечаној академији је присуствовао председник Владе ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито, у пратњи Александра Ранковића, Бориса Кидрича и Франца Лескошека.

У недељу 20. новембра извршена је сахрана Туцовићевих посмртних остатака, који су из зграде синдиката, у пратњи Слободана Пенезића Крцуна, Ратка Дугоњића, Грге Јанкеса и Десимира Јововића, пренети на Славију. У погребној поворци, поред чланова породице Туцовић, налазили су се и високи државно-партијски функционери Србије и Југославије — чланови Политбироа ЦК КПЈ Моша Пијаде и Благоје Нешковић; секретар Политбироа ЦК КПС Петар Стамболић; председник Савеза синдиката Југославије Ђуро Салај; чланови ЦК КПЈ и Владе ФНРЈ Родољуб Чолаковић, Добривоје Радосављевић, Осман Карабеговић и Божидар Масларић; начелник Генералштаба ЈНА генерал-пуковник Коча Поповић; председница АФЖ Вида Томшич, секретар ЦК Народне омладине Југославије Милијан Неоричић и други представници масовних организација. Погребну поворку је на Славији, дочекала велика маса света, као и председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ Иван Рибар, са потпредседницима Владом Зечевићем, Јаковом Блажевићем и Станојем Симићем.

Споменик на гробу Димитрија Туцовића у Алеји великана на Новом гробљу у Београду (реплика споменика на Славији)

На тргу је тада постављена спомен-биста, рад вајара Стевана Боднарова. Одлуком Скупштине града Београда, у периоду од 2004. враћени су стари предратни називи многим улицама, па је и Тргу Димитрија Туцовића враћен претходни назив Трг Славија. Дана 13. новембра 2016. почела је реконструкција трга, па је донета одлука да се његови посмртни остаци преместе у Алеју великана на Новом гробљу, што је и учињено 15. децембра 2016. уз државне и војне почасти. Ово је била његова шеста сахрана.

Наслеђе

Након завршетка Првог светског рата и формирања прве југословенске државе, руководства Српске социјалдемократске партије и Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине су јануара 1919. позвале на уједињење југословенског радничког покрета и формирање јединствене социјалдемократске партије. Овом позиву одазвале су се разне комунистичке групе и социјалистичке организације, као и део чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Конгрес уједињења одржан је 20—22. априла 1919. у Београду и на њему је формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), а упоредо са њим, одржан је и Конгрес синдикалног уједињења на коме је формирано Централно радничко синдикално веће Југославије. Водећу улогу у новој партији имали су Туцовићеви другови и сарадници из Српске социјалдемократске партије, а за прве секретаре партије изабрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић. Туцовићев дугогодишњи сарадник, али и чести политички опонент, Драгиша Лапчевић невољно је прихватио стварање нове партије, али није желео да уђе у њено руководство.

Oко тактике и стратегије Партије, у руководству СРПЈ(к) вођена је стална борба између — реформиста-центрумаша, који су се залагали за сарадњу са буржоаским-грађанским партијама и револуционара-комуниста, који су се под утицајем Октобарске револуције у Русији, залагали за социјалистичку револуцију. До кулминације сукоба дошло је на Другом конгресу, одржаном 20—24. јуна 1920. у Вуковару, када је превласт однела револуционарно-комунистичка група услед чега је партија променила назив у Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Незадовољна овим стањем, реформистичко-центрумашка група је средином октобра исте године објавила Манифест опозиције КПЈ, након чега је део центрумаша сам напустио Партију, док је други део искључен одлуком руководства. Међу вођама и једне и друге групе, налазили су се Туцовићеви другови и сарадници. У револуционарној су били Филип Филиповић, Триша Кацлеровић, Павле Павловић, Коста Новаковић, Живко Јовановић, Илија Милкић и др, док су се у реформистичкој налазили Живко Топаловић, Драгиша Лапчевић, Лука Павићевић и др. Недуго након партијског расцепа, Комунистичкој партији је најпре доношењем Обзнане 29. децембра 1920. привремено суспендован рад, а потом је доношењем Закона о заштите државе 1. августа 1921. дефинитивно забрањен даљи рад. Реформистичка група је прво 27. марта 1921. формирала Социјалистичку радничку партију Југославије (центрумаша), а потом се 18. децембра 1921. ујединила са Југословенском социјалдемократском странком када је настала Социјалистичка партија Југославије.

Делегати Конгреса уједињења, априла 1919. на Славији у Београду

Комунистичка партија Југославије, која је Народноослободилачком борбом у току Другог светског рата 1941—1945. успела да дође на власт и изведе социјалистичку револуцију у Југославији, након политичког сукоба са Информбироом и Совјетским Савезом, 1948. почела је да се одриче совјетског бољшевичког утицаја и да све више истиче своју аутономност, кроз величање личности и догађаја из историје јужнословенског радничког покрета. Уз Светозара Марковића, чију су стогодишњица рођења комунисти свечано обележили 1946, Туцовић је слављен као један од најзначајнијих личности радничког и социјалистичког покрета у Србији и Југославији и утемељивач КПЈ. У току Народноослободилачког рата његово име је јула 1941. понео Ужички партизански одред, а после рата многе улице, школе, предузећа, омладинске радне бригаде и др. Поводом тридесет и пете годишњице његове погибије, новембра 1949. организован је пренос његових посмртних остатака на трг Славију у Београду, који је у годинама пред Први светски рат био познат као „раднички крај”, с обзиром да се овде налазио Социјалистички народни дом, у коме су се окупљали радници, партијски и синдикални функционери, као и одржавани раднички зборови и демонстрације.

Његова родна кућа у Гостиљу, код Чајетине преуређена је у спомен-музеј. Године 1983. проглашена је за споменик културе од изузетног значаја, а испред куће му је подигнута спомен-биста. У Малом парку у Ужицу, заједно са бистама његових другова Радована Драговића и Душана Поповића, налази се спомен-биста Димитрија Туцовића постављена априла 1957. године. Поред ове, у Ужицу се испред зграде истоимене штампарије налази Туцовићева биста постављена септембра 1976. године. Три његове бисте постављене су у Београду. На платоу испред Народне банке Србије, на тргу Славија, налази се спомен-биста Димитрија Туцовића, рад вајара Стевана Боднарова, која се првобитно од 1949. до 2016. налазила на кружном току у центру трга. Копија ове бисте је 2016. постављена на гробу Димитрија Туцовића у Алеји великана на Новом гробљу. Трећа биста постављена је 1952. у кругу Прве српске фабрике шећера, која је од 1948. носила назив Индустрија шећера и врења „Димитрије Туцовић”. Ова биста је касније украдена.

Туцовићево име носи библиотека у Лазаревцу, као и три школe — основна школа у Јабучју, код Лајковца; основна школа у Краљеву, која његово име носи од оснивања 1958, и основна школа у Чајетини, која његово име носи од 1974. године. Испред школа у Чајетини и Краљеву постављене су му спомен-бисте. Културно-уметничко друштво из Београда носи његово име од 1978. године. Учитељска школа у Призрену, која је 1994. прерасла у Учитељски факултет, носила је такође његово име.

Преко сто улица на територији Републике Србије носи његово име, међу којима су улице у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Лесковцу, Нишу, Новом Саду, Суботици и др. Један је од ретких Срба, али и неалбанаца, чије име данас носе улице у Приштини и Липљану.

Поводом шездесете годишњице Туцовићеве погибије, Телевизија Београд је 1974. по сценарију Милована Витезовића снимила тв серију Димитрије Туцовић. Серију од осам епизода, режирао је Едуард Галић, а поред лика Димитрија Туцовића, кога је тумачио Љубиша Самарџић, у њој се појавио читав низ личности из његовог живота — отац Јеврем (Љуба Тадић), мајка Јефимија (Љиљана Крстић), брат Владимир (Марко Тодоровић), као и његови другови и сарадници: Радован Драговић (Миша Јанкетић), Душан Поповић (Петар Божовић), Драгиша Лапчевић (Бата Стојковић), Илија Милкић (Жарко Радић), Триша Кацлеровић (Иван Јагодић), Лука Павићевић (Столе Аранђеловић) и др.

Одабрана дела

Димитрије Туцовић објавио је преко 600 чланака у домаћим и страним листовима, а поред тога објавио је и неколико брошура:

• Борба државног и револуционарног социјализма у Француској (1902)
• Синдикалне организације (1904)
• Синдикати партија (1904)
• Законско осигурање радника (1907)
• Закон о радњама и социјална демократија (1908)
• За социјалну политику (1909)
• Социјал-демократски агитатор (1911)
• У изборну борбу! (1912)
• Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије (1912)
• Србија и Арбанија: један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије (1914)
• Са пута (говори о положају индустријског пролетаријата у Србији) (1914)
• Јединство покрета (1914)

Преводио је дела Карла Маркса, Августа Бебела, Бенедикта Кауцког и др. Сарађивао је у страним листовима Vorwärts (прев. Напред) и Arbeiter Zeitung (прев. Радничке новине), као и у часописима Der Kampf (прев. Борба) и Dei neue Zeit (прев. Ново време). Институт за историју радничког покрета Србије, из Београда, у периоду од 1975. до 1981. објавио је Сабрана дела Димитрија Туцовића у десет томова.

Галерија

• 
  Споменик на тргу Славија, пре уклањања 2016.
• 
  Споменик на Славији, након реконструкције
• 
  Спомен-биста испред основне школе у Краљеву
• 
  Спомен-биста испред родне куће у Гостиљу
• 
  Улица Димитрија Туцовића у Београду
• 
  Гробу у Алеји великана
• 
  Део Алеје великана на Новом гробљу, где се налази његов гроб
• 
  Спомен-обележје на месту погибије на Враче брду
• 
  Спомен-обележје на месту погибије на Враче брду
• 
  Враче брдо у близини села Ћелије, код Лајковца, место смрти Туцовића

Види још

• Светозар Марковић
• Радован Драговић
• Драгиша Лапчевић
• Српска социјалдемократска партија
• Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа 1900—1904.
• Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа 1905—1909.
• Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа 1910—1918.

Литература

• Туцовић, Димитрије (1914). Србија и Арбанија — један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије (PDF). Београд: Социјалистичка књижара.  COBISS.SR 262736903
• Поповић, Никола М. (1934). Димитрије Туцовић — његов живот и рад (PDF). Београд: Скерлић.  COBISS.SR 17145351
• Топаловић, Миленко (1967). „Српска социјалдемократска партија на општинским изборима (1903—1914)” (PDF). Токови револуције. 2/1967: 309—167. 
• Ђенић, Љубиша Р. (1969). Димитрије Туцовић — прилог грађи за биографију. Чајетине: Народна библиотека „Димитрије Туцовић”.  COBISS.SR 15518215
• Савићевић, Десанка (1970). Димитрије Туцовић и Душан Поповић у развитку социјалистичке мисли Србије. САНУ, Одељење друштвених наука.  COBISS.SR 181099020
• Дубовац, Јован (1970). Димитрије Туцовић и II интернационала. Београд: САНУ, Одељење друштвених наука.  COBISS.SR 180273164
• Хадри, Али (1970). Димитрије Туцовић о албанском питању. Београд: САНУ, Одељење друштвених наука.  COBISS.SR 181110284
• Мала енциклопедија Просвета том III. Београд: Просвета. 1978.  COBISS.SR 446215
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
• Ђоковић, Милојко П. (1981). Димитрије Туцовић — животни пут великана нашег и међународног радничког покрета. Горњи Милановац: Дечје новине.  COBISS.SR 17822727
• Марковић, Живота Р. (1981). Димитрије Туцовић. Титово Ужице: Народни музеј.  COBISS.SR 19522055
• Митровић, Ђорђе; Лукић, Марија; Констатиновић, Љиљана (1981). Димитрије Туцовић и социјалистички покрет у Србији 1881—1914. Београд: Историјски музеј Србије.  COBISS.SR 17715975
• Динчић, Александар (2018). Моравска дивизија у Првом светском рату 1914—1918 (PDF). Лесковац: Народни музеј.  COBISS.SR 265239308

Спољашње везе

• „Dimitrije Tucović: Srbija i Arbanija — Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije” (PDF). rwfund.org. n.d. 
• „Tekstovi Dimitrija Tucovića protiv militarizma i nacionalizma” (PDF). rwfund.org. n.d. 
• „Није се склањао од судбине свог народа”. politika.rs. 20. 11. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Рат и мир браће Туцовић”. politikin-zabavnik.rs. c. 2016. 
• „Dimitrije, sin popa Tucovića”. uzicanstveno.rs. 5. 11. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Туцовић опет на Славији”. politika.rs. 15. 10. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Dimitrije Tucović – socijalista koji je branio Albance, prkosio imperijalizmu i ratovao za Srbiju”. b92.net. 13. 5. 2021.