Династија Танг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Територије династије Танг око 663. године
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Династија Танг или Династија Тан (кин. 唐朝, 18. јун 6184. јун 907.) је била кинеска царска династија која је наследила династију Суи и након које Кина улази у раздобље Пет династија и десет краљевстава. Основала ју је породица Ли (李), која је дошла на власт током зенита и распада Суи Царства. Династија је делимично била прекинута за време Друге Џоу династије (16. септембар 6903. март 705.) када је царица Ву Цетјен преузела престо, поставши тако једина кинеска царица која је самостално владала.

Династија Танг се сматра врхунцем кинеске цивилизације и златним добом космополитске кинеске културе. Територија Кине је за време династије Танг, у бројним војним походима раних владара, нарасла више него за време династије Хан, а популација је прешла 50 милиона становника.

Династија Танг са својим главним градом у Чангану (данашњем Си'ану), најмногољуднијем граду на свету у то време, је опћеприхваћена као највиша тачка у развоју кинеске цивилизације, једнаке (или чак и веће важности) од раније Династије Хан — златног доба градске културе. Њена територија, прибављена током ратова њених раних владара, је била већи него територија Династије Хан, а била је подједнака с територијем каснијих династија Јуан i Ћинг. У два пописа становништва у 7. и 8. веку Танг записи процењују број становника (према броју забележених домаћинстава) на око 50 милиона људи.[1][2][3]a[›] Чак и кад је средишња власт постепено ослабила током 9. века и није била у могућности да направи тачан попис становништва, ипак су проценили да је број становника до тада нарастао на отприлике 80 милиона људи.[4][5]

Захваљујући тако великом броју становника, династија је могла подизати професионалне и регрутоване војске од стотина хиљада војника да би се надметала с номадским народима за доминацију над средишњом Азијом и уносним трговачким путевима уздуж Пута Свиле. Многе државе и краљевства су плаћале данак Танг двору, а Танг је уједно и покорио неколико покрајина којима је посредно управљано кроз систем протектората. Изузев политичког, Династија Танг је имала и снажан културолошки утицај на суседне државе попут оних на подручију данашње Кореје, Јапана и Вијетнама.

Династија Танг је била раздобље напретка и стабилности, изузев током побуне Ана Лушана и током слабљења средишње власти у каснијој половини династијске власти. Попут претходне Династије Суи, Династија Танг је имала систем државне службе који је запошљавао службенике на основу стандардизираних испита и препорука за службу. Овај друштвени поредак је нарушен јачањем покрајинских војних управитеља званих цзедуши током 9. века. Кинеска култура је цветала и дозревала током владавине Династије Танг, те се то раздобље сматра највећим у кинеској поезији.[6] Два најпознатија кинеска песника: Ду Фу и Ли Бај су припадали овом раздобљу као и многи познати сликари попут: Хан Гана, Чжан Суана и Чжоу Фана. Многа књижевна и научна дела, енциклопедије и атласи настали током Династије Танг заузимају важно место у развоју кинеске књижевности.[7]

Многи важни изуми су из раздобља Династије Танг укључујући и развој дрвеног штампања. Будизам има значајан утицај на кинеску културу тог раздобља и разне кинеске секте добијају на важности. Будисти ће касније бити прогоњени од стране државе и тај утицај ће бити знатно умањен. Иако су династија и средишња власт слабили током 9. века, уметност и култура су и даље цветали. Ослабљена средишња власт се углавном повукла из управљања економијом, али упркос томе трговина и производња су углавном остали нетакнути и чак напредовали.

Успон династије Танг[уреди]

Династију Танг је основала породица Ли, која је преузела власт за време распада династије Суи, која је пропала делимично због терета наметнутих јавним радовима, као што је Велики канал, а делимично због скупих покушаја да се освоји територија данашње Северне Кореје.

Династија Танг је на почетку, у том времену многобројних побуна, успела са створи снажно централизирано царство са делотворним системом управљања. Њену владавину подржавао је Царски испитни систем, чији задатак је био избор образованих грађана који ће служити царству. Систем се одржао све до почетка 20. века.

Након неколико година унутрашњег јачања, династија Танг је започела ширење ван својих граница. До 660-их војска династије Танг интервенисала је у Индији, заузела Тарим и Џунгарију и накратко успоставила протекторате у Тухаристану, Согдијани и Фергани. Око 660. године Кинеско царство је имало највећу површину све до 18. века. Кинеска култура и систем управљања ширили су се паралелно са војним освајањима па су успоставили кинеско културно јединство на Далеком истоку, које се одржало и дуго након пропасти династије Танг.

Врхунац Царства[уреди]

Царство је било повезано мрежом поштанских путева, док је превоз између подручја у долини реке Јангце, која су се брзо развијала, и севера био омогућен делотворним системом канала и пловних путева. Путна мрежа је била оријентисана према престолници, Чангану, који је остао политичко и стратешко средиште царства. Ипак, привредни центри су се налазили у северној равници око доњег тока Јангцеа. Већину трговине на Путу свиле водили су Кинези и номадски народи средишње Азије.

У 8. веку, као последица привредног развоја, дошло је и до знатног повећања броја становништва.

Верска и филозофска идеологија будизма је постала саставни део кинеске културе, али никада није потиснула изворна кинеска веровања, па ће у 9. веку власт прогнати будизам и његов утицај ће ослабити. Упркос силазној путањи династије Танг, уметност и култура ће наставити да се развијају. Два најславнија кинеска песника потичу из овог доба, Ду Фу и Ли Бај, као и многи други уметници.

Такође је цветало писање дела из историје, али настају и енциклопедије и књиге о географији и медицини. Јавили су се и многи проналасци, попут дрвореза, сатних механизама, унапређења картографије, па чак и примена хидраулике код покретања вентилатора.

Пропаст династије Танг[уреди]

Граничарски генерал Ан Лушан дигао је 755. године буну која је знатно ослабила династију Танг. У бурним годинама које су уследиле, Кина се повукла из средишње Азије и постала затворенија, деломично и због ширења ислама који је до 8. века дошао до Фергане а потом постао доминантан и у Туркестану. На унутрашњем плану царска је власт ослабила, моћ је прешла на провинције, а многи главни градови су прерасли у велике и богате метрополе. Истовремено долази до великих премештања становништва према долини реке Јангце, где су се користиле нове пољопривредне методе. Трговина је цветала, а мрежа малих трговачких градова је расла.

Крајем 9. века велики сељачки устанак је готово уништио средишњу власт династије Танг. Кина је подељена на 10 држава са малим остатком царства којим је владало пет династија у низу (тзв. Период пет династија и десет краљевстава). Тек 960. године долази до поновног уједињења земље под династијом Сонг.

Трговина и ширење културе[уреди]

Украшена-сребрна тегла из Танг периода, обликована у стилу северњачке номадске кожне торбе[8] украшена са коњима који се играју с винском чашом у устима, попут коња цара Суан-цзуна који су били тренирани да то чине.[8]

Путем копнене трговине дуж пута свиле и поморске трговине прекоморским једрењем, Танг династија је била у могућности да стекне мноштво нових технологија, културних обичаја, ретких луксуза, и савремених предмета. Од Блиског Истока, Индије, Персије, и централне Азије, династија је стекла нове идеје у моди, нове врсте керамике и побољшано ковање сребра.[9] Кинези су такође постепено усвојили страни концепт хоклице и столице за седење, док су раније увек седели на простиркама простртим по поду.[10] На Блиском Истоку, исламски свет је ценио и куповао знатне количине кинеских добара као што је свила, лакирано и порцеланско посуђе.[11] Песме, игре и музички инструменти из страних региона су постали популарни у Кини током Танг династије.[12][13] Ти инструменти су обухватали oboe, флауте, и мале лакиране бубњеве из Куче у Таримској котлини, и удараљке из Индије, као што су чинеле.[12] На двору је било девет музичких ансамбала (проширено са седам током Суи династије) који су представљали музику из целе Азије.[14]

Постојао је знатан контакт и интерес у Индији као центару будистичког знања, са познатим путницима и истраживачима, као што је Суанцан (умро 664.) који је посетио Јужноазијски потконтинент. Након седамнаестогодишњег путовања, Суанцан је успео да донесе назад вредне санскритске текстове за превод на Кинески. Исто тако је постојао туркијско–кинески речник за озбиљне научнике и студенте, док су туркијске народне песме послужиле као инспирација за део кинеске поезије.[15][16] У унутарашњости Кине, трговину је олакшавао Велики канал и рационализација Танг влада великог система канала, чиме су се смањивали трошкови транспорта житарица и друге робе.[17] Држава је такође управљала са око 32.100 km (19.900 mi) дугим рутама поштанске службе коњима или бродом.[18]

Пут свиле[уреди]

Мада је пут свиле од Кине до Запада иницијално формулисан током владавине цара Ву (141–87 п. н. е.) током династије Хан, био је поновно отворен у време Танг династије године 639. кад је Хоу Ђуњи (умро 643.) освојио Запад, и оставио пут отворен током скоро четири деценије. Пут је затворен након што су Тибетанци заузели територију 678, али је 699, током периода цара Ву, пут свиле поновно отворен кад је Танг династија освојила четири гарнизоан Анксија оригинално успостављена 640.,[19] јео једном повезујући Кину директно са Западом путем копнене трговине.[20]

Тробојна глазирана фигура коња из доба Танг династије

Династија Танг је заузела виталну руту кроз Гилгит долину од Тибета 722. године. Тибетанци су је повратили 737, а кинези поново преузели контролу под командом Гогурјео-Кореан генерала Гао Цјанџи.[21] Кад је побуна Ана Лушана окончана 763, Танг империја је још једном изгубила контролу над својим западним земљама, попто је Тибетанска империја у знатној мери одсекла кинески директни приступ путу свиле.[22] Једна унутрашња побуна 848. године је збацила тибетанског владара, и Танг Кина је повратила своје северозападне префектуре од Тибета 851. године. Те области су садржале кључне испашне области и пашњаке за узгој коња који су били од изузетне важности за Танг династију.[22][23]

Упркос тога што су многи западни путници долазили у Кину да живе и тргују, многи путници, који су углавном религиозни монаси, оставили су записе о строгим граничним законима које су кинези спроводили.[11] Као што је монах Сјуенцанг и многи други монаси осведочили, постојало је мноштво кинеских граничних прелаза дуж пута свиле на којима су провераване путне исправе за улаз у Танг империју.[11] Осим тога, одметништво је представљало проблем дуж прелаза и оазних насеља, као што је Сјуенцанг такође забележио, његову су групу путника више пута напали бандити.[11]

Пут свиле је исто тако утицао на уметност Танг династије. Коњи су постали значајан симбол просперитета и моћи као и инструмент војне и дипломатске политике. Коњи су такође поштовани као сродници змајева.[24]

Напомене[уреди]

^ a: Током владавине Династије Танг број становника света је нарастао с отприлике 190 милиона на отприлике 240 милиона, што представља раст од 50 милиона становника. Такође погледајте чланак средњовековна демографија.

Референце[уреди]

  1. Ebrey, Walthall & Palais (2006). стр. 91.
  2. Ebrey (1999). стр. 111.
  3. Ebrey (1999). стр. 141.
  4. Du (1998). стр. 37.
  5. Fairbank & Goldman (2006). стр. 106.
  6. Yu (1998). стр. 73–87.
  7. Skaff, Jonathan Karam (6. 07. 2012). Sui-Tang China and Its Turko-Mongol Neighbors: Culture, Power, and Connections, 580-800. Oxford University Press. стр. 127—. ISBN 978-0-19-987590-0. 
  8. 8,0 8,1 Ebrey (1999). стр. 127.
  9. Ebrey (1999). стр. 118–119.
  10. Ebrey (1999). стр. 119.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Ebrey, Walthall & Palais (2006). стр. 112.
  12. 12,0 12,1 Ebrey, Walthall & Palais (2006). стр. 114.
  13. Whitfield (2004). стр. 255.
  14. Benn (2002). стр. 134.
  15. Schafer (1985). стр. 28.
  16. Eberhard (2005). стр. 182.
  17. Benn (2002). стр. 7.
  18. Adshead (2004). стр. 90.
  19. Twitchett (2000). стр. 118.
  20. Eberhard (2005). стр. 179.
  21. Sen (2003). стр. 30–32.
  22. 22,0 22,1 Benn (2002). стр. 11.
  23. Whitfield (2004). стр. 57, 228.
  24. Birmingham Museum of Art (2010). Birmingham Museum of Art : guide to the collection. [Birmingham, Ala]: Birmingham Museum of Art. стр. 25. ISBN 978-1-904832-77-5. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]