Динко Грухоњић

С Википедије, слободне енциклопедије
Динко Грухоњић
Лични подаци
Датум рођења(1970-09-15)15. септембар 1970. (53 год.)
Место рођењаБања Лука, СФРЈ

Динко Грухоњић (Бања Лука, 15. септембар 1970) јесте српски новинар и универзитетски предавач. Доцент је на Универзитету у Новом Саду, главни и одговорни уредник Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE), програмски директор и бивши председник Независног друштва новинара Војводине (2006—2014) као и шеф дописништва Новинске агенције Бета за Војводину.[1][2] Добитник је неколико струковних награда. Поједини критичари су приметили да Грухоњић износи сепаратистичке и екстремистичке ставове и крши новинарски кодекс.

Биографија[уреди | уреди извор]

Основну и средњу школу завршио је у родном граду, а потом и Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду 1995. године. Магистрирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 2010. године, а докторат је одбранио 2016. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.[тражи се извор]

На Одсеку за медијске студије Филозофског факултета ради од 2005. године, прво као стручни сарадник, па наставник вештина и потом доцент.[3]

Грухоњић се почео бавити новинарством након дипломирања. Новинарску каријеру је започео као дописник часописа Нови прелом из Бање Луке 1996. године. Такође је 1997. био члан прве редакције новосадског Радија 021, коју је напустио с готово целом редакцијом због покушаја цензуре. Био је један од оснивача продукције УрбаНС 1997. године, а те године је почео радити и за Војвођански грађански лист Независни (1997—1999), који је напустио с места одговорног уредника. Године 1997. започео је каријеру у Новинској агенцији Бета, за коју ради и данас, као шеф дописништва за Војводину. Након НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године постао је дописник Радија Слободна Европа и агенције Ројтерс. С Радија Слободна Европа прелази на Дојче веле 2000. године, с којим и даље сарађује. Између осталих, сарађивао је са АФП-ом, Институтом за извештавање о рату и миру (IWPR), РТВ Панчево, РТЦГ, као и са недељницима Репортер и НИН те истраживачким порталом БИРН. Био је продуцент документарних филмова о послератном помирењу и транзиционој правди.[тражи се извор]

Од 2004. изабран је за председника Независног друштва новинара Војводине (НДНВ). У првом мандату, до 2008. године, с колегом Недимом Сејдиновићем и групом млађих чланова ревитализовао је то најстарије независно новинарско удружење на југословенском простору. Грухоњић је био председник НДНВ-а у још два мандата, до 2016. године. Након тога постао је програмски уредник овог удружења, а потом и програмски директор. Главни је уредник Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE) од 2014. године. Грухоњић је такође заменик главне уреднице информативног Портала грађанске Војводине Аутономија. Један је од оснивача коалиције невладиних организација Грађанска Војводина 2006. године. Те године је ова коалиција била један од организатора антиреферендумске кампање против усвајања новог Устава Србије.[тражи се извор]

Члан је регионалне коалиције невладиних организација и појединаца Игманска иницијатива од 2005. године, као и регионалне коалиције РЕKОМ од 2007. године, чији је јавни заговарач од 2012. године. Учествовао је и организовао антифашистичке и грађанске протесте у Новом Саду. Један је од покретача идеје да популарни пролаз у центру Новог Сада добије име по Срђану Алексићу.[тражи се извор]

Грухоњић је учесник, организатор и модератор бројних трибина, округлих столова, панел-дискусија о медијским политикама те грађанском и антифашистичком активизму. Неколико пута је био председник и члан комисија при Министарству културе и информисања Републике Србије и при Покрајинском секретаријату за информације Аутономне покрајине Војводине.[тражи се извор]

Ставови и критике[уреди | уреди извор]

Због својих ставова више пута је био изложен вербалним нападима и претњама смрћу.[4] Зграда у којој станује била је вандализована графитима.[5]

Српски политиколог Слободан Антонић сматра да Грухоњић износи екстремистичке ставове и да заговара „одвајање Војводине од Србије”.[6] Он наводи да је Грухоњићева организација од 2012. до 2014. године добила 242.000 долара, између осталог и од фондације из САД (НЕД).[6]

Грухоњић сматра да је Република Српска „ништа друго до некаква постмодерна НДХ јер је из исте врсте коријена зла изникла”.[7]

О својим идеолошким противницима изјавио је: „Не вриједи се тим будалама на задатку правдати па препуштам њима да ме сврстају, пошто су свакако квалификовани за излијевање српства у мозак”.[7]

У тексту Србија и Бајден - доследно против разума и цивилизације он износи став да је Србија „једна од оних шљива-држава, чија је, неодољив је утисак, већина становништва потуљено као укакани голубови, дочекала пораз своје узданице, свога узора, махнитог, поквареног, похлепног, популистичког, расистичког, профашистичког и уопште, у сваком хуманом и естетском смислу — одвратног Доналда Трампа”.[8] У том тексту наводи: „Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако – Тај смрад мора престати”.[8] Писац Маринко М. Вучинић коментаришући Грухоњићев текст наводи да је „суштинско питање да ли за све људе који учествују у јавном и медијском животу заиста важе иста правила поштовања новинарског кодекса и аргументованог изношења ставова”.[8]

Грухоњић у једној објави наводи: „Да се не заваравамо: већинска Србија је масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска”. Професор Слободан Антонић окарактерисао је његову изјаву као клевету и лупетање.[9]

Говорећи о Србији 2008. изјавио је новинарки Сандеј Трибуна Џастин Мекарти да је „тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору”.[10]

Екипа Војса објавила је чланак Нови Сад - националшовинистичка паланка која слави геноцид?[7][11]

Митрополита Амфилохија у својој колумни етикетирао је као злог брадатог врача. Он сматра да осмовековна Српска православна црква распирује мржњу, промоцију некрофилије и хајку против маргинализованих мањинских група.[12]

Био је део групе јавних делатника који су захтевали да се претходно заказано устоличење митрополита Српске православне цркве Јоаникија откаже и обави на неком другом месту, објашњавајући свој захтев тврдњом да је мир у Црној Гори драматично угрожен.[13]

Републику Српску етикетира као геноцидну творевину и предвиђа јој лош завршетак. На његове изјаве дате за Н1 оштро је реаговало Републичка организација породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила.[14]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Ожењен је Александром Ђурђев Грухоњић, с којом има сина Давида и кћерку Дуњу.[15]

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је више новинарских признања, као што су Награда за новинарску етику и храброст „Душан Богавац”, коју додељује Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Новинар године агенције Бета. Добитник је и признања из области грађанског активизма, попут признања Коалиције против дискриминације, као и признање Амбасадор толеранције, за промовисање толеранције, под покровитељством Скупштине и Извршног већа Аутономне покрајине Војводине.[тражи се извор]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Дискурс агенцијског новинарства (2011)[16]
  • Ничим изазвана збирка: новински есеји (2012)[17]
  • Хибридни новинарски жанрови (2021)[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Динко Грухоњић - Филозофски факултет”. ff.unc.ac.rs. 5. 8. 2017. Архивирано из оригинала 23. 06. 2016. г. Приступљено 7. 5. 2016. 
  2. ^ „Основни подаци о кандидату и дисертацији - Факултет политичких наука у Београду” (PDF). nardus.mpn.gov.rs. 5. 8. 2017. Приступљено 7. 5. 2016. 
  3. ^ https://www.juznevesti.com. „Dinko Gruhonjić”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  4. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „УНС: Хитно утврдити ко угрожава безбедност Динка Грухоњића”. www.rts.rs. Приступљено 2022-04-27. 
  5. ^ „NDNV: Nastavljaju se napadi na Gruhonjića”. Cenzolovka (на језику: српски). 2021-03-10. Приступљено 2021-06-28. 
  6. ^ а б „Слободан Антонић: Индустрија окупације”. Стање ствари (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2021-06-28. 
  7. ^ а б в „Dinko Gruhonjić za PROMETEJ.BA: Nije getoiziranje nacija počelo samo od sebe, već su ga šovinisti planski proizvodili i vodili”. Mreža za izgradnju mira (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-28. 
  8. ^ а б в Вучинић, Маринко М. „Маринко М. Вучинић: Динко Грухоњић и границе слободе мишљења”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  9. ^ „Култура лупетања Динка Грухоњића и Сергеја Трифуновића | Седма Сила”. www.sedmasila.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  10. ^ vidovdaN (2020-11-20). „ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЉУБВЕОБИЛНИ ДИНКО ГРУХОЊИЋ ПОД ЗИДИНАМА АНДРИЋГРАДА”. Видовдан | Српска традиција и национални интерес (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  11. ^ „Novi Sad – nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid? (FOTO i VIDEO)”. Vojvođanski istraživačko-analitički centar "VOICE" (на језику: енглески). 2020-11-14. Приступљено 2021-06-28. 
  12. ^ Lupiga. „PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 2022-04-19. 
  13. ^ „Латинка Перовић, Вељко Булајић, Соња Бисерко траже да Јоаникије откаже устоличење”. Politika Online. Приступљено 2021-08-27. 
  14. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Граорац оштро одговорила Грухоњићу: Не дозвољавамо да се Српска назива геноцидном, јер она то није”. Politika Online. Приступљено 2023-07-16. 
  15. ^ „Dinko Gruhonjić”. Sloboda narodu (на језику: енглески). 2021-06-01. Приступљено 2021-11-11. 
  16. ^ „doc. dr Dinko Gruhonjić | FF”. www.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  17. ^ „Knjiga: NIČIM IZAZVANA ZBIRKA - Dinko Gruhonjić | Internet knjižara | Drugačiji od drugih”. www.makart.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  18. ^ Gruhonjić, Dinko (2021). „HIBRIDNI NOVINARSKI ŽANROVI”. digitalna.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-08-02. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Динко_Грухоњић&oldid=26026060”