Пређи на садржај

Динко Грухоњић

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
Динко Грухоњић
Динко Грухоњић, 2012. године
Лични подаци
Датум рођења(1970-09-15)15. септембар 1970. (54 год.)
Место рођењаБања Лука, СР БиХ, СФР Југославија

Динко Грухоњић (Бања Лука, 15. септембар 1970) јесте српски новинар и универзитетски професор. Предаје на Универзитету у Новом Саду, где сада има звање ванредног професора. Главни и одговорни је уредник Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE), програмски директор и бивши председник Независног друштва новинара Војводине (2006—2014) као и шеф дописништва Новинске агенције Бета за Војводину.[1][2] Добитник је неколико струковних награда.

Поједини критичари сматрају да Грухоњић износи сепаратистичке и екстремистичке ставове и крши новинарски кодекс, док сам Грухоњић тврди да је борац против национализма.[3] Од 2025. године налази се на ПЕН-овој листи најугроженијих новинара и писаца на свету заједно са Марком Видојковићем, који су једини држављани Србије на тој листи.[4]

Биографија

Основну и средњу школу завршио је у родном граду, а потом и Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду 1995. године. Магистрирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 2010. године, а докторат је одбранио 2016. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.[5] Професор Слободан Антонић је анализирао Грухоњићев докторат и он сматра да је његова дисертација научно безвредна.[6]

На Одсеку за медијске студије Филозофског факултета ради од 2005. године, прво као стручни сарадник, па наставник вештина и потом доцент.[7]

Грухоњић се почео бавити новинарством након дипломирања. Новинарску каријеру је започео као дописник часописа Нови прелом из Бање Луке 1996. године. Такође је 1997. био члан прве редакције новосадског Радија 021, коју је напустио с готово целом редакцијом због покушаја цензуре. Био је један од оснивача продукције УрбаНС 1997. године, а те године је почео радити и за Војвођански грађански лист Независни (1997—1999), који је напустио с места одговорног уредника. Године 1997. започео је каријеру у Новинској агенцији Бета, за коју ради и данас, као шеф дописништва за Војводину. Након НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године постао је дописник Радија Слободна Европа и агенције Ројтерс. С Радија Слободна Европа прелази на Дојче веле 2000. године, с којим и даље сарађује. Између осталих, сарађивао је са АФП-ом, Институтом за извештавање о рату и миру (IWPR), РТВ Панчево, РТЦГ, као и са недељницима Репортер и НИН те истраживачким порталом БИРН. Био је продуцент документарних филмова о послератном помирењу и транзиционој правди.[тражи се извор]

Од 2004. изабран је за председника Независног друштва новинара Војводине (НДНВ). У првом мандату, до 2008. године, с колегом Недимом Сејдиновићем и групом млађих чланова ревитализовао је то најстарије независно новинарско удружење на југословенском простору. Грухоњић је био председник НДНВ-а у још два мандата, до 2016. године. Након тога постао је програмски уредник овог удружења, а потом и програмски директор. Главни је уредник Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE) од 2014. године. Грухоњић је такође заменик главне уреднице информативног Портала грађанске Војводине Аутономија. Један је од оснивача коалиције невладиних организација Грађанска Војводина 2006. године. Те године је ова коалиција била један од организатора антиреферендумске кампање против усвајања новог Устава Србије.[тражи се извор]

Члан је регионалне коалиције невладиних организација и појединаца Игманска иницијатива од 2005. године, као и регионалне коалиције РЕKОМ од 2007. године, чији је јавни заговарач од 2012. године. Учествовао је и организовао антифашистичке и грађанске протесте у Новом Саду. Један је од покретача идеје да популарни пролаз у центру Новог Сада добије име по Срђану Алексићу.[тражи се извор]

Грухоњић је учесник, организатор и модератор бројних трибина, округлих столова, панел-дискусија о медијским политикама те грађанском и антифашистичком активизму. Неколико пута је био председник и члан комисија при Министарству културе и информисања Републике Србије и при Покрајинском секретаријату за информације Аутономне покрајине Војводине.[тражи се извор]

Добитник је више новинарских признања, као што су Награда за новинарску етику и храброст „Душан Богавац”, коју додељује Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Новинар године агенције Бета. Добитник је и признања из области грађанског активизма, попут признања Коалиције против дискриминације, као и признање Амбасадор толеранције, за промовисање толеранције, под покровитељством Скупштине и Извршног већа Аутономне покрајине Војводине.[8]

Крајем 2024. године добио је Вајмарску награду за људска права и борбу за слободу медија.[9]

Ставови и критике

Због својих ставова више пута је био изложен вербалним нападима и претњама смрћу.[10][11] Зграда у којој станује била је вандализована графитима.[12]

Српски социолог и професор универзитета Слободан Антонић сматра да Грухоњић износи екстремистичке ставове и да заговара „одвајање Војводине од Србије”.[13] Он наводи да је Грухоњићева организација од 2012. до 2014. године добила 242.000 долара, између осталог и од фондације из САД (НЕД).[13]

Грухоњић у једној објави наводи: „Да се не заваравамо: већинска Србија је масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска”. Професор Слободан Антонић окарактерисао је његову изјаву као клевету и лупетање.[14]

О својим идеолошким противницима изјавио је: „Не вриједи се тим будалама на задатку правдати па препуштам њима да ме сврстају, пошто су свакако квалификовани за излијевање српства у мозак”.[15]

У тексту Србија и Бајден - доследно против разума и цивилизације он износи став да је Србија „једна од оних шљива-држава, чија је, неодољив је утисак, већина становништва потуљено као укакани голубови, дочекала пораз своје узданице, свога узора, махнитог, поквареног, похлепног, популистичког, расистичког, профашистичког и уопште, у сваком хуманом и естетском смислу — одвратног Доналда Трампа”.[16] У том тексту наводи: „Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако – Тај смрад мора престати”.[16] Писац Маринко М. Вучинић коментаришући Грухоњићев текст наводи да је „суштинско питање да ли за све људе који учествују у јавном и медијском животу заиста важе иста правила поштовања новинарског кодекса и аргументованог изношења ставова”.[16]

Говорећи о Србији 2008. изјавио је новинарки Сандеј Трибуна Џастин Мекарти да је „тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору”.[17] О друштву Србије је коментарисао: Напољу само нацизам и беда. Никад се нисам вратио расположен из шетње. Само пун беса и мржње. Тужни драп сиви људи се вуку и чекају да умру а са зидова смрде четници и остали фашисти” – није ни чудо да пожелите да потегнете атомску бомбу.[18]

Екипа Војса објавила је чланак Нови Сад - националшовинистичка паланка која слави геноцид?[15][19]

Митрополита Амфилохија у својој колумни означио је као злог брадатог врача. Он сматра да осмовековна Српска православна црква распирује мржњу, промоцију некрофилије и хајку против маргинализованих мањинских група.[20] Био је део групе јавних делатника који су захтевали да се претходно заказано устоличење митрополита Српске православне цркве Јоаникија откаже и обави на неком другом месту, објашњавајући свој захтев тврдњом да је мир у Црној Гори драматично угрожен.[21]

Он сматра да је Република Српска „ништа друго до некаква постмодерна НДХ јер је из исте врсте коријена зла изникла”.[15] Републику Српску етикетира као геноцидну творевину и предвиђа јој лош завршетак. На његове изјаве дате за Н1 оштро је реаговало Републичка организација породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила.[22]

Коментари о имену

На Фестивалу „Робеда” у Дубровнику, Грухоњић је изјавио да нема потребе да му се измишљају лажна имена, када[23] има „лепо име за измишљање, као Динко Шакић.” Грухоњић је на фестивалу коментарисао оспоравање његовог порекла додавањем имена Сабахудин, које није његово. Поводом тога, он је рекао иронично рекао да не морају да му додају и смишљају пејоративна имена када већ има једно лепо име које дели с Динком Шакићем, командантом логора Јасеновац.[11][4]

Годину дана после тог коментара, неколико таблоида објавило је исечак са поменутог гостовања.[11] После објаве таблоида, његов коментар је изазвао бурне реакције јавности.[11] Тада је против Грухоњића поднета кривична пријава, студентски парламент факултета не којем предаје је осудио његове коментаре као говор мржње.[24][25][26][27] Њему је потом прећено, што су осудила одређена новинарска удружења.[28] Портал Раскрикавање оценио је хајку на њега као спин и манипулисање чињеницама.[11] Део студената и предавача Филозофског факултета одржао је протест подршке Грухоњићу 27. марта,[29] док су 28. марта студенти предвођени студентом проректором и председником студентског парламента ФФ блокирали рад факултета и затражили отказ Грухоњићу због ширења мржње.[30] Ректор Универзитета у Новом Саду Дејан Мадић осудио је Грухоњићеве коментаре као недопустиви говор мржње и бројање хромозома и крвних зрнаца колега.[31]

Приватни живот

Ожењен је Александром Ђурђев Грухоњић, са којом има сина Давида и кћерку Дуњу.[32]

Дела

  • Дискурс агенцијског новинарства (2011)[33]
  • Ничим изазвана збирка: новински есеји (2012)[34]
  • Хибридни новинарски жанрови (2021)[35]

Референце

  1. ^ „Динко Грухоњић - Филозофски факултет”. ff.unc.ac.rs. 5. 8. 2017. Архивирано из оригинала 23. 06. 2016. г. Приступљено 7. 5. 2016. 
  2. ^ „Основни подаци о кандидату и дисертацији - Факултет политичких наука у Београду” (PDF). nardus.mpn.gov.rs. 5. 8. 2017. Приступљено 7. 5. 2016. 
  3. ^ Srbija, Euronews (2024-03-22). „Slučaj Dinko Gruhonjić: Kako je montirani video doveo profesora pred etičku komisiju”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-25. 
  4. ^ а б „Dinko GRUHONJIĆ”. PEN International | Promoting Literature & Defending Freedom of Expression Worldwide (на језику: енглески). Приступљено 2025-03-24. 
  5. ^ Gruhonjić, Dinko A. (2015-09-29). Odnos novinarskih žanrova na tradicionalnom radiju i radiju na internetu (Теза) (на језику: српски). Univerzitet u Beogradu - Fakultet političkih nauka. 
  6. ^ Антонић, Слободан (2021). Шљукић, Срђан; Владушић, Слободан, ур. КОМПРАДОРСКА ЕЛИТА ПРЕУЗИМА СРПСКО ОБРАЗОВАЊЕ. Нови Сад: Матица српска. стр. 41—42. „... Карактеристичан случај је докторат Динка Грухоњића, на Факултету политичких наука у Београду (ментор Раде Вељановски). Рад се зове: „Однос новинарских жанрова на традиционалном радију и радију на интернету" (2015). Он истражује колико су на ова два типа радија различито заступљени новинарски жанрови. Прво, у науци постоји јасна хијерархија тема - једно је тема за семинарски рад, а нешто сасвим друго је тема за докторат. Како утврђивање разлике у жанровима уопште може бити тема за дисертацију? Друго, у извештају комисије стоји да је пошто је докторат рађен „по старом" Грухо- њићева теза „научни рад који даје велики допринос науци Велики допринос науци? Ко год погледа Грухоњићев докторат видеће да у њему има тек ефемерних дескрипција и тривијалија. Наиме, Грухоњићеве „научне” хипотезе, које је наводно доказао у свом раду, или уопште нису научне, или су једноставно тривијалне - њихова гносеолошка и хеуристичка вредност тежи нули.” 
  7. ^ https://www.juznevesti.com. „Dinko Gruhonjić”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  8. ^ „Imidž dunavskog regiona - imidž moje regije”. TopSrbija.com. 29. 7. 2013. Архивирано из оригинала 1. 12. 2023. г. Приступљено 2. 12. 2024. 
  9. ^ „Dinko Gruhonjić: Glas protiv nacionalizma i korupcije – DW – 7. 12. 2024.”. dw.com (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08. 
  10. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „УНС: Хитно утврдити ко угрожава безбедност Динка Грухоњића”. www.rts.rs. Приступљено 2022-04-27. 
  11. ^ а б в г д Kosanović, Stefan (2024-03-15). „Obmanujuće isečen video kao dokaz da jedan Dinko veliča drugog |”. Raskrikavanje. Приступљено 2024-03-22. 
  12. ^ „NDNV: Nastavljaju se napadi na Gruhonjića”. Cenzolovka (на језику: српски). 2021-03-10. Приступљено 2021-06-28. 
  13. ^ а б „Слободан Антонић: Индустрија окупације”. Стање ствари (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2021-06-28. 
  14. ^ „Култура лупетања Динка Грухоњића и Сергеја Трифуновића | Седма Сила”. www.sedmasila.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  15. ^ а б в „Dinko Gruhonjić za PROMETEJ.BA: Nije getoiziranje nacija počelo samo od sebe, već su ga šovinisti planski proizvodili i vodili”. Mreža za izgradnju mira (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-28. 
  16. ^ а б в Вучинић, Маринко М. „Маринко М. Вучинић: Динко Грухоњић и границе слободе мишљења”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  17. ^ vidovdaN (2020-11-20). „ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЉУБВЕОБИЛНИ ДИНКО ГРУХОЊИЋ ПОД ЗИДИНАМА АНДРИЋГРАДА”. Видовдан | Српска традиција и национални интерес (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  18. ^ Антонић, Слободан (2023-09-22). „Slobodan Antonić: Naopakost autošovinizma - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2023-10-15. 
  19. ^ Gruhonjić, Dinko (2020-11-14). „Novi Sad – nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid? (FOTO i VIDEO)”. Vojvođanski istraživačko-analitički centar "VOICE" (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-28. 
  20. ^ Lupiga. „PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 2022-04-19. 
  21. ^ „Латинка Перовић, Вељко Булајић, Соња Бисерко траже да Јоаникије откаже устоличење”. Politika Online. Приступљено 2021-08-27. 
  22. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Граорац оштро одговорила Грухоњићу: Не дозвољавамо да се Српска назива геноцидном, јер она то није”. Politika Online. Приступљено 2023-07-16. 
  23. ^ Janjić, Stefan (2024-03-29). „Blokada Filozofskog: Da li ste pogledali ceo snimak? „Ispratio sam lično, delimično“”. FakeNews Tragač (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-02. 
  24. ^ „VELIČAO USTAŠKOG KOLJAČA IZ JASENOVCA: Studenti traže sankcionisanje Dinka Gruhonjića zbog govora mržnje (VIDEO)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  25. ^ „Građanin Novog Sada podneo krivične prijave protiv Gruhonjića i Lalić: Smatram da u tim govorima postoje elementi krivičnog dela izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje po kojim bi Tužilaštvo trebalo da postupa (FOTO/VIDEO) |”. NS Uživo (на језику: српски). 2024-03-18. Приступљено 2024-03-21. 
  26. ^ Panić, Dejan (2024-03-20). „Студенти траже санкционисање Динка Грухоњића због говора мржње”. Кикиндски портал (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  27. ^ Антонић, Слободан (2024-03-20). „Slobodan Antonić: „Velikosrpski fašisti” protiv „prof. Gruhonjića” - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  28. ^ FoNet. „Nezavisno društvo novinara Vojvodine: Hitno procesuirati odgovorne za pretnje ubistvom Dinku Gruhonjiću”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  29. ^ „Skup podrške profesora Filozofskog fakulteta Dinku Gruhonjiću: Ovde smo jer branimo pravo čoveka na stav”. Danas (на језику: српски). 2024-03-27. Приступљено 2024-03-28. 
  30. ^ „Blokiran Filozofski fakultet u Novom Sadu”. beta.rs (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-28. 
  31. ^ „Привремено обустављена блокада Филозофског факултета”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2024-04-02. 
  32. ^ „Dinko Gruhonjić”. Sloboda narodu (на језику: енглески). 2021-06-01. Приступљено 2021-11-11. 
  33. ^ „doc. dr Dinko Gruhonjić | FF”. www.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  34. ^ „Knjiga: NIČIM IZAZVANA ZBIRKA - Dinko Gruhonjić | Internet knjižara | Drugačiji od drugih”. www.makart.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  35. ^ Gruhonjić, Dinko (2021). „HIBRIDNI NOVINARSKI ŽANROVI”. digitalna.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-08-02. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Динко_Грухоњић&oldid=29683968”