Диоклецијанови прогони

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Последња молитва хришћанских мученика, Жан-Леон Жером (1883)

Диоклецијанови прогони, ређе Велики прогони, назив је за последње и највеће прогоне хришћана од стране власти Римског царства који су избили почетком 4. века.[1]

Диоклецијанови прогони су добили име по цару Диоклецијану, једном од владара тадашње тетрархије, који је 303. године, заједно са Максимијаном, Галеријем и Констанцијем I Хлором издао низ едиката којима се, под претњом строгих казни, захтева од хришћанских верника да практикују традиционалне римске обреде. Каснији су едикти, пак, били усмерени против хришћанског свештенства па и довели до конфискације црквене имовине и спаљивања црквених књига и текстова.

Прогони су били различити по свом интензитету у различитим деловима царства — на западу, у Британији и Галији су били најслабији, а у источним провинцијама најжешћи.

У неколико наврата су едикти поништавани, да би их формално укинуо тек Милански едикт, кога су 313. донели цареви Константин Велики и Лициније.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gaddis, 29.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]