Диоскор Александријски

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Диоскор Александријски
Датум смрти септембар 454.
Народност Египћанин
Понтификат 444септембар 454.
Претходник Кирил Александријски
Наследник Протерије Александријски

Патријарх Диоскор био је оснивач и први патријарх одељене Коптске оријентално-православне цркве у Александрији. Претходно је био законити александријски патријарх, али је због разних преступа свргнут на Четвртом васељенском сабору 451. године. Његове присталице нису признале свргавање и тако је настала посебна Коптска монофизитска црква која је признавала Диоскора за патријарха све до његове смрти. Преминуо је на острву Чангрин, Пафлагонија, септембра 454.[1] Поштован је као светац од стране Коптске цркве и осталих оријентално-православних цркава.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Патријарх Диоскор био је декан катехистичке школе у Александрији, и био је лични секретар Кирила Александријског, којег је пратио на Трећи васељенски сабор 431. године. Напредовао је до архиђакона.[2]

Противљење Несторију[уреди | уреди извор]

У својој борби против Несторија, Кирил је објаснио везу између божанске и људске природе Христа као „унутрашњу и реалну без икакве поделе, промене или конфузије.“ Он је одбацио Антиохијску теорију „пребивања“, или „заједно“ или „блиског учешћа“, као недовољне. Тако је Александријска формула усвојиена од стране Кирила и Диоскора биола „једна природа оваплоћеног Бога“, што се преводи на грчки mia physis tou theou logou sesarkomene, где је према Кирилу „једна природа“ - да је Христ у исто време и Бог и човек. С друге стране, Антиохијска формула била је „две природе након заједнице“ или „у две природе“, која се преводи на грчки dyo physis. Ова формула објашњава да Христ постоји у две природе, Бог и човек.

Несторије је осуђен и свргнут од стране Трећег васељенског сабора, који је одобрио Другу Кирилову посланицу за Несторија.

Диоскор је наследио Кирила као александријски патријарх 444. године.[1] Његов празник прославља се 7 тоута по коптском календару.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Chapman, J. (1909). „Dioscurus”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 30. 10. 2015. 
  2. ^ Encyclopædia Britannica, Micropædia v. 4, ст. 112. Chicago: Encyclopædia Britannica, Inc. 1998. ISBN 978-0-85229-633-2.
  3. ^ „Commemorations for Tout 7”. Coptic Orthodox Church Network. Приступљено 30. 10. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
  • Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
  • Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]