Дифтерија

Са Википедије, слободне енциклопедије
Дифтерија
Дифтерија може изазвати отечен врат, који се понекад назива и биковски врат.[1]
СпецијалностиЗаразна болест
СимптомиБол у грлу, грозница, лајући кашаљ[2]
КомпликацијеМиокардитис, периферна неуропатија, протеинурија
Време појаве2–5 дана након излагања[1]
УзроциCorynebacterium diphtheriae (шири се директним контактом и путем ваздуха)[1]
Дијагностички методПреглед грла, култура[2]
ПревенцијаВакцина против дифтерије[1]
ЛечењеАнтибиотици, трахеотомија[1]
Прогноза5–10% ризика од смрти
Фреквенција4.500 (пријављено 2015)[3]
Смртност2.100 (2015)[4]
Дифтерија

Дифтерија је заразна болест изазвана бактеријом Corynebacterium diphteriae.[1] Преноси се директно путем капљица у ваздуху, ређе индиректно путем заражених предмета. Резервоар болести је човек. Бактерије дифтерије ослобађају токсин дифтерије, који блокира синтезу протеина у ћелијама и на тај начин изазива њихово изумирање. Најчешће су погођени ждрело, крајници, слузокожа носа, лимфни чворови врата, гркљан, ране итд. На овим органима јављају се карактеристичне псеудомембране сиво-беле боје, које се чврсто држе на површини слузокоже, а после њиховог отклањања се јавља крварење. У склопу системских поремећаја током дифтерије јавља се дегенерација срчаног мишића, јетре, бубрега, промене на нервном систему.

Већина инфекција је асимптоматска или има благи клинички ток, али у неким епидемијама више од 10% оних којима је дијагнозирана болест може умрети.[2] Знаци и симптоми могу да варирају од благих до тешких[2] и обично почињу два до пет дана након излагања.[1] Симптоми се често јављају прилично постепено, почевши од упале грла и грознице.[2] У тешким случајевима, сива или бела мрља се развија у грлу.[1][2] Ово може блокирати дисајне путеве и изазвати лајав кашаљ као код крупа.[2] Врат може делимично да отекне због увећаних лимфних чворова.[1] Постоји и облик дифтерије који обухвата кожу, очи или гениталије.[1][2] Компликације могу укључивати миокардитис, упалу нерава, проблеме са бубрезима и проблеме са крварењем због ниског нивоа тромбоцита.[1] Миокардитис може довести до абнормалног куцања срца, а запаљење нерава може довести до парализе.[1]

Дифтерија се обично преноси међу људима директним контактом или ваздушним путем.[1][5] Може се ширити и контаминираним предметима.[1] Неки људи носе бактерију без симптома, али ипак могу да пренесу болест на друге.[1] Три главна типа C. diphtheriae изазивају различите тежине болести.[1] Симптоми су последица токсина који производи бактерија.[2] Дијагноза се често може поставити на основу изгледа грла уз потврду микробиолошком културом.[2] Претходна инфекција не штити увек од будуће инфекције.[2]

Вакцина против дифтерије је ефикасна за превенцију и доступна је у бројним формулацијама.[1] Три или четири дозе, дате заједно са вакцином против тетануса и вакцине против пертусиса, препоручују се током детињства.[1] Даље дозе вакцине против дифтерије-тетануса препоручују се сваких десет година.[1] Заштита се може потврдити мерењем нивоа антитоксина у крви.[1] Дифтерија се може спречити код оних који су били изложени, као и лечити антибиотицима еритромицином или бензилпеницилином.[1] Трахеотомија је понекад потребна за отварање дисајних путева у тешким случајевима.[2]

У 2015. години званично је пријављено 4.500 случајева широм света, што је пад са скоро 100.000 колико их је било 1980. године.[3] Верује се да се око милион случајева годишње догађало пре 1980-их.[2] Дифтерија се тренутно најчешће јавља у подсахарској Африци, Индији и Индонезији.[2][6] У 2015. години, то је резултирало са 2.100 смртних случајева, што је мање од 8.000 смртних случајева 1990. године.[4][7] У областима где је и даље уобичајена, деца су највише погођена.[2] Ретка је у развијеном свету због широко распрострањене вакцинације, али се може поново појавити ако се стопе вакцинације смање.[2][8] У Сједињеним Државама је пријављено 57 случајева између 1980. и 2004. године.[1] Смрт се јавља код 5% до 10% дијагностикованих.[1] Болест је први пут описао Хипократ у 5. веку пре нове ере.[1] Бактерију је 1882. идентификовао Едвин Клебс.[1]

Узрочник[уреди | уреди извор]

Бактерија дифтерије (лат. Corynebacterium diphteriae), је аеробна бактерија, која припада грам позитивним бактеријама (метода идентификовања бактерија путем бојења) и њен изглед подсећа на батину (неправилан, штапићаст облик). Групе ових бактерија често граде формације у облику латиничних слова V и Y, или распоређене и палисадно. Селективно се може узгајати на хранљивим подлогама које садрже телурит, што је битно за њихову идентификацију. Бактерија дифтерије производи токсин дифтерије, који припада групи АБ токсина. Токсин је грађен из две подјединице: фрагмента А, која је активни део и фрагмента Б, чија је улога у везивању за рецепторе ћелијске мембране. Фрагмент А је ензим АДП-рибозилтрансфераза. Он преноси рибозу аденозин-дифосфат са НАД-а на фактор елонгације 2 (еЕФ2, који игра улогу у синтези протеина-транслација), на тај начин га инактивише и блокира синтезу протеина у рибозомима.

Знаци и симптоми[уреди | уреди извор]

Прирасла, густа, сива псеудомембрана која покрива крајнике се класично види код дифтерије.

Симптоми дифтерије обично почињу два до седам дана након инфекције. Они укључују грозницу од 38 °C (100 °F) или више; језу; умор; плавичаста боја коже (цијаноза); упаљено грло; промуклост; кашаљ; главобољу; тешкоће при гутању; болно гутање; отежано дисање; брзо дисање; смрдљив и крвав исцедак из носа; и лимфаденопатију.[9][10] У року од два до три дана, дифтерија може уништити здрава ткива у респираторном систему. Мртво ткиво формира густу, сиву превлаку која се може накупити у грлу или носу. Овај дебели сиви прекривач се назива „псеудомембрана”. Он може да покрије ткива у носу, крајницима, говорној кутији и грлу, што отежава дисање и гутање.[11] Симптоми такође могу укључивати срчане аритмије, миокардитис и парализу кранијалних и периферних нерава.[12]

Симптоми се јављају на месту инфекције (локални симптоми) и на нивоу целокупног организма (системска интоксикација).

  • Пошто се инфекција најчешће преноси путем искашљаних капљица течности локални симптоми се јављају на местима уласка у организам, а то су: ждрело, носна слузокожа, гркљан, крајници, конјунктива. Улазна врата болести могу бити и ране, јер се јавља дефект заштитног слоја коже. После инкубације, која траје од 1-6 дана јављају се знаци инфекције и специфичне псеудомембране. Оне су сиво-беле боје, грађене су из фибрина, белих крвних зрнаца и епителних ћелија, чврсто се држе за површину слузокоже и при покушају да се одстране јавља се крварење. Температура је такође повећана, а задах из уста има сладуњав мирис. Лимфни чворови у околини су јако увећани.
  • Неколико дана после почетка инфекције јављају се и системски знаци, услед дејства токсина. Може се јавити миокардитис праћен поремећајима срчаног ритма, поремећаји бубрега. Поремећаји се јављају и у нервном систему, најчешће у виду пареза моторних нерава главе и врата.

За идентификацију бактерије користи се њено узгајање на специјалним хранљивим подлогама, може се идентификовати и њен токсин. Захваљујући вакцинацији (обично као дифтерија-тетанус-пертусис (велики кашаљ) ДТП), болест је постала ређа. Међутим у новије време у Источној Европи (Русији), постојале су епидемије већих размера. У терапији се користе антибиотици и антитоксин.

Дифтерична гушобоља[уреди | уреди извор]

Ларингеална дифтерија може довести до карактеристичног отеченог врата и грла, или „биковског врата“. Отечено грло је често праћено озбиљним респираторним стањем, које карактерише „лајући“ кашаљ, стридор, промуклост и отежано дисање; и историјски називан на различите начине као „дифтерична гушобоља“,[13] „права гушобоља“,[14][15] или понекад једноставно као „гушобоља“.[16] Дифтерична гушобоља је изузетно ретка у земљама у којима је вакцинација против дифтерије уобичајена. Као резултат тога, термин „круп” данас се најчешће односи на неповезану вирусну болест која производи сличне, али блаже респираторне симптоме.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф Atkinson, William (мај 2012). Diphtheria Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (12 изд.). Public Health Foundation. стр. 215—230. ISBN 9780983263135. Архивирано из оригинала 15. 9. 2016. г. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н „Diphtheria vaccine” (PDF). Wkly Epidemiol Rec. 81 (3): 24—32. 20. 1. 2006. PMID 16671240. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 6. 2015. г. 
  3. ^ а б „Diphtheria”. who.int. 3. 9. 2014. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 27. 3. 2015. 
  4. ^ а б GBD 2015 Mortality and Causes of Death, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMC 5388903 Слободан приступ. PMID 27733281. doi:10.1016/s0140-6736(16)31012-1. 
  5. ^ Kowalski, Wladyslaw (2012). Hospital airborne infection control. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 54. ISBN 9781439821961. Архивирано из оригинала 21. 12. 2016. г. 
  6. ^ Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases (8 изд.). Elsevier Health Sciences. 2014. стр. 2372. ISBN 9780323263733. Архивирано из оригинала 21. 12. 2016. г. 
  7. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death, Collaborators (17. 12. 2014). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Слободан приступ. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  8. ^ Al, A. E. Paniz-Mondolfi et (2019). „Resurgence of Vaccine-Preventable Diseases in Venezuela as a Regional Public Health Threat in the Americas – Volume 25, Number 4 – April 2019 – Emerging Infectious Diseases journal – CDC”. Emerging Infectious Diseases (на језику: енглески). 25 (4): 625—632. PMC 6433037 Слободан приступ. PMID 30698523. doi:10.3201/eid2504.181305. 
  9. ^ „Diphtheria—Symptoms—NHS Choices”. Архивирано из оригинала 28. 6. 2015. г. Приступљено 28. 6. 2015. 
  10. ^ „Updating PubMed Health”. PubMed Health. Архивирано из оригинала 17. 10. 2014. г. Приступљено 28. 6. 2015. 
  11. ^ „Diphtheria Symptoms”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 10. 4. 2017. Приступљено 26. 10. 2017. 
  12. ^ „Diphtheria”. The Lecturio Medical Concept Library. 4. 8. 2020. Приступљено 12. 7. 2021. 
  13. ^ Loving, Starling (5. 10. 1895). „Something concerning the diagnosis and treatment of false croup”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. XXV (14): 567—573. doi:10.1001/jama.1895.02430400011001d. Архивирано из оригинала 4. 7. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  14. ^ Cormack, John Rose (8. 5. 1875). „Meaning of the Terms Diphtheria, Croup, and Faux Croup”. British Medical Journal. 1 (749): 606. PMC 2297755 Слободан приступ. PMID 20747853. doi:10.1136/bmj.1.749.606. 
  15. ^ Bennett, James Risdon (8. 5. 1875). „True and False Croup”. British Medical Journal. 1 (749): 606—607. PMC 2297754 Слободан приступ. PMID 20747854. doi:10.1136/bmj.1.749.606-a. 
  16. ^ Beard, George Miller (1875). Our Home Physician: A New and Popular Guide to the Art of Preserving Health and Treating Disease. New York: E. B. Treat. стр. 560–564. Приступљено 15. 4. 2014. 
  17. ^ Vanderpool, Patricia (децембар 2012). „Recognizing croup and stridor in children”. American Nurse Today. 7 (12). Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 15. 4. 2014. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Holmes, R .K. (2005). „Diphtheria and other corynebacterial infections”. Ур.: Kasper; et al. Harrison's Principles of Internal Medicine (16th изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-139140-5. 
  • "Antitoxin dars 1735 and 1740." The William and Mary Quarterly, 3rd Ser., Vol 6, No 2. p. 338.
  • Shulman, S. T. (2004). „The History of Pediatric Infectious Diseases”. Pediatric Research. 55 (1): 163—176. PMID 14605240. doi:10.1203/01.PDR.0000101756.93542.09. 
  • H. Renz-Polster; S. Krauzig; J. Braun: Basislehrbush Innere Medizin Urban & Fischer ISBN 978-3-437-41052-9
  • Fritz H. Keyser, Kurt A. Bienz Medizinische Mikrobiologie Thieme ISBN 978-3-13-444810-8

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дифтерија на Викимедијиној остави.
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дифтерија&oldid=26004939”