Добривоје Видић
добривоје видић | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||
Датум рођења | 24. децембар 1918. | ||||||||
Место рођења | Чачак, Краљевина СХС | ||||||||
Датум смрти | 3. март 1992.73 год.) ( | ||||||||
Место смрти | Београд, Србија, СФР Југославија | ||||||||
Професија | друштвено-политички радник | ||||||||
Деловање | |||||||||
Члан КПЈ од | 1939. | ||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | ||||||||
Чин | потпуковник у резерви | ||||||||
Амбасадор ФНРЈ у СССР | |||||||||
Период | 1953 — 1956. | ||||||||
Претходник | Драгоје Ђурић | ||||||||
Наследник | Вељко Мићуновић | ||||||||
Амбасадор СФРЈ у СССР | |||||||||
Период | 1965 — 1969. | ||||||||
Претходник | Цвијетин Мијатовић | ||||||||
Наследник | Вељко Мићуновић | ||||||||
Амбасадор СФРЈ у Уједињеном Краљевству | |||||||||
Период | 1970 — 1973. | ||||||||
Претходник | Иво Сарајчић | ||||||||
Наследник | Богдан Орешчанин | ||||||||
Председник Председништва СР Србије | |||||||||
Период | 5. мај 1978 — 5. мај 1982. | ||||||||
Претходник | Драгослав Марковић | ||||||||
Наследник | Никола Љубичић | ||||||||
Одликовања |
|
Добривоје Видић Баја (Чачак, 24. децембар 1918 — Београд, 3. март 1992) био је учесник Народноослободилачке борбе, дипломата и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и јунак социјалистичког рада. Од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. обављао је функцију председника Председништва СР Србије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 24. децембра 1918. у Чачку. Као ђак Учитељске школе у родном граду, укључио се у рад омладинског покрета и због активног политичког рада био искључен из школе. Даље школовање наставио је у Бањој Луци, Алексинцу и Осијеку. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу.
Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1938, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. Организовао је и руководио борбом лево оријентисане омладине Македоније непосредно пред почетак Другог светског рата. Био је секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Македонију и члан Покрајинског комитета КПЈ за Македонију.
Народноослободилачка борба
[уреди | уреди извор]Од 1941. године, у току Народноослободилачког покрета (НОП) обављао је многе политичке дужности:
- руководилац Политичког одељења (Политодела) Треће далматинске и Седме банијске бригаде,
- помоћник политичког комесара у Седмој банијској дивизији,
- руководилац партијских курсева у Десетом загребачком корпусу,
- секретар Окружног комитета КПЈ за Ужички округ, од октобра 1944. до новембра 1945. године,
- члан Агитпропа Централног комитета Комунистичке партије Србије.
Послератни период
[уреди | уреди извор]После ослобођења Југославије, обављао је низ истакнутих партијских, државних и дипломатских функција:
- секретар Покрајинског комитета КП Србије за Војводину, од 1946. до маја 1951. године,
- члан Централног комитета КП Србије и Ревизионе комисије Централног комитета Комунистичке партије Југославије,
- саветник Амбасаде ФНР Југославије, од маја 1951. до 1952, а затим амбасадор СФР Југославије у Лондону, од 1970. до 1973. године,
- амбасадор СФР Југославије у Бурми, од 1952. до 1953. године,
- амбасадор СФР Југославије у Москви, од 1953. до 1956. и од 1965. до 1969. године,
- подсекретар у Државном секретаријату за иностране послове ФНРЈ у Београду, од 1956. године,
- стални представник ФНР Југославије у Организацији уједињених нација (ОУН) од 1958. до 1960. године,
- председник Комисије за међународне везе Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ), од 1961. до 1965. године.
Више пута биран је за члана Централног комитета СК Србије и за посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, за члана Централног комитета СКЈ, Извршног комитета и Председништва ЦК СКЈ, од 1982. до 1986. године. Био је члан Председништва СФР Југославије и председник Председништва СР Србије, од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. године. Имао је чин резервног потпуковника ЈНА.
Умро је 3. марта 1992. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[1][2]
Одликовања
[уреди | уреди извор]Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Ордена јунака социјалистичког рада, Орден југословенске заставе првог реда, Орден братства и јединства првог реда и Ордена заслуга за народ првог реда. Од иностраних одликовања, истиче се британски Орден Великог крста почасног витеза Краљевског викторијанског реда.
Контроверзе
[уреди | уреди извор]Према писању листа Блиц, током 1941. је радио као преводилац за Немце у Ужицу,[3] а крајем 1944. године је као секретар КПЈ за Ужички округ одлучивао о стрељању Андрије Мирковића, ранијег градоначелника Ужица.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Umro Dobrivoje Vidić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 4. 3. 1992. стр. 32.
- ^ „Sahranjen Dobrivoje Vidić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 6. 3. 1992. стр. 32.
- ^ Бивши председник Србије у младости радио за нацисте као преводилац („Блиц“, 9. октобар 2013)
- ^ Наручивао стрељања, па постао председник Србије („Блиц“, 7. октобар 2013)
Литература
[уреди | уреди извор]- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980. COBISS.SR 49300743
- Рођени 1918.
- Умрли 1992.
- Војници из Чачка
- Комунисти Србије
- Омладина у Народноослободилачкој борби
- Југословенски партизани
- Борци Треће далматинске бригаде
- Борци Седме банијске бригаде
- Политички комесари НОВЈ
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Јунаци социјалистичког рада
- Друштвено-политички радници СР Србије
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Чланови Централног комитета СКЈ
- Официри ЈНА у резерви
- Председници СР Србије
- Амбасадори СФР Југославије
- Чланови Председништва СФРЈ
- Посланици Скупштине СФРЈ
- Посланици Скупштине СР Србије
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду