Добротин (Липљан)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Добротин
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовски
ОпштинаГрачаница
Становништво
 — 2011.623
Географске карактеристике
Координате42°31′47″ СГШ; 21°11′01″ ИГД / 42.529808° СГШ; 21.183701° ИГД / 42.529808; 21.183701Координате: 42°31′47″ СГШ; 21°11′01″ ИГД / 42.529808° СГШ; 21.183701° ИГД / 42.529808; 21.183701
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина579 м
Добротин на мапи Србије
Добротин
Добротин
Остали подаци
Поштански број38207
Позивни број+381
Регистарска ознакаРКС

Добротин је насеље у општини Грачаница које се налази у централном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Насеље се налази на око 5 км од Липљана, места чијој општини припада а недалеко је и Приштина. Према попису становништва из 2011. године, село је имало 623 становника.[a] Према законима самопроглашене Републике Косово, Добротин је ушао у састав новоформиране општине Грачаница .

У селу се налази Црква Светог Димитрија, из 19. века, која представља непокретно културно добро као споменик културе. У непосредној близини Добротина налази се и манастир Грачаница, а некад се на овим просторима простирао и римски град Улпијана.

Географија[уреди]

Село је у равници, на Жеговачкој реци, која ту, у пољу, пресушује у лето. Збијеног је типа.

Историја[уреди]

Добротин је, колико се зна, од 18. века био чифлик, на коме се становништво често смењивало, из кога разлога сада у њему нема старинаца. На овом чифлику су се насељавали и Албанци, али се нису одржали и ослобођење од Турака у балканском рату није затекло ниједног Албанаца у Добротину. У последњој години Турске владавине, ово село је имало 55 српских кућа и 1 албанску, мухаџирску од 1878. године. Овде није било старинаца. Насељавали су се и Албанци али се нису задржавали. Ослобођење од Турака затекло је у селу само једну албанску кућу и само домаћинство Анте Наранџића са својом земљом од 15 дана орања. Наранџић је обрађивао и њиве Саве Стијановића, Српског посланика у Турском Парламенту у Цариграду 1908—1912, од шест дана орања. За домаћинства Илије Топаловића, Јована Богдановића, Васе Орловића (сви по 3 чланапородице) и Јована Вретенара (6) не зна се чије су чифлуке обрађивали, ни колико земље. Исти случај је и са попом Симом (са 5 деце). Домаћинства, сем поп-Симиног и Васе Орловића, била су слабог имовног стања. Осталих 49 кућа биле су чифчије преко 30 беглера. Број чељади чифчија, површина агиних поседа, број стоке, да ли су чифчије поседовале кућу, двориште, остале зграде — то је било различито. Сви господари, сем Ђорђа Санте, Цинцарина из Урошевца, били су из Приштине. Сантину земљу обрађивао је Нећа Ђорђевић са седморо чељади. Био је доброг имовног стања, а и чифчија Рајко Костић, који је обрађивао чифлук Муарема Заитовића. Пава Мирић и Трајко Ћурчић обрађивали су посед Реџепа Шукића. Домаћинство Веље Нићића обрађивало је чифлук три власника: Амета Батуловића, Саита Баталчетовића и Смаила Раифовића. Чифлук Кадрија-аге обрађивао је Петко Перенић, а Исмаиља Понорца Трајко Маринковић и Стојан Здравков. Емин Цицољовић поседовао је 4 чифлука, на којима су радили Стојко, Крста и Гвозден Рашић и Јефта Колић. Домаћинство Рајка Рашића имало је четири господара: Ешида, Саита, Шефика и Емина Назића. Чифлуке Велија-аге и Раифа-аге обрађивали су Јорга Трајковић, односно Максим Миленков. Алија Ашиковић имао је тројицу чифчија — Миру, Филипа и Ђорша Ћурчића, а Амет-ага два — Станка Гуџића и Петра Јовановића. Два чифлука је имао Кадри-ага, које су обрађивали Бојко Маринковић и Зека Перенић. На чифлуку Рамиза Османовића радио је Михаило Дренић, а Ставро и Јован И. Груџић били су чифчије Аџи-Рамадана. Његов чифлук још је обрађивао Акса Русимовић, а Цвеја Љутиш-агину. Двојицу Гуџића, Стевана и Аврама, имао је за чифчије Рамиз Беџатовић, а Миту Исмаиљ Сичан. Лука је радио на чифлуку Шериф-аге, а Михајло Мула Јусуфовића. Максим Гуџић је обрађивао земљу Аџи-Алије, а Јосиф Поповић Исен-аге. У овом селу мање од половине домаћинстава било је слабог имовног стања. Два Дренића — Трајко и Бојко, били су чифчије Махмута ризовића. Аге Ешид, Сајми, Шериф, и Емин Назић имале су и једног чифчију из породице Гуџића — Аксу, слабог имовног стања. Чифчије Емина Назића били су Трајко и Ђорше Перанић. Чифлук Селима Шаћировића обрађивао је Стаменко Рашић, а Аџи-Рамадана Станоје Дејановић и Станоје Русимовић. Гуџићи Јован и Лазар били су чифчије Абдуле Куртешовића. Исмаиљ-ага и Исмаиљ Хоџа имали су по један чифлук. Обрађивали су их Васа Марковић и Марко Лалић. Трајо Лазић обрађивао је чифлук Асана Дестановића, а Димка Русимовић Аџи Понорчевћа. До 1880. године чифчије овог села давале су агама петину производа и саме плаћале порез, а од тада четвртину и још су плаћале порез на земљу.[1]

Друштвени живот[уреди]

Поп Василије из Добротина је 1864. године набавио у Призрену, српску књигу „Плач Старе Србије”.[2]

У Добротину је 1899. године у српској школи прослављен празник Св. Сава. Чинодејствовао је поп Филип Русимовић а домаћин школске славе био газда Крсто Рашић. Учитељ је изговорио светосавску беседу. За домаћина на идућој слави изабрали су газду Ристу Русимовића.[3] Када је 1906. године обележаван Савиндан, поп Филипу је помагао капелан млади поп Сима Поповић. Организацију прославе спровели су месни учитељ Орловић и кум славе Максим Ћурчић.[4]

Клима[уреди]

Клима овог насеља је умерено континентална са хладним зимама и топлим летима. Максимум падавина је у пролећним и јесењим месецима, док је минимум падавина за време летњих месеци као што су: Јул и Август. Ветрови који дувају у овом крају су кошава и северац.

Демографија[уреди]

Према попису из 1981. године место је било већински насељено Србима. Након рата 1998—1999. године већина Срба није напуштала Добротин.

Етнички састав према попису из 1981.[5]
Срби
  
990 98,6 %
Роми
  
8 0,8 %
Укупно: 1.004
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Срби
  
623 99,5 %
Укупно: 623

Број становника на пописима:

Демографија[7]
Година Становника
1948. 889
1953. 931
1961. 958
1971. 902
1981. 1.004
1991. 1.111

Порекло родова[уреди]

У Добротину су 1932. године живели следећи родови:[8]

  • Јовановићи (18 кућа., Св. Никола, Св. Стефан), најстарији досељеници од свих родова у селу. Преселили се средином 15. века из суседног села Даниловград.
  • Миленковићи (2 кућа., Св. Никола), најстарији досељеници од свих родова у селу после Јовановића. Преселили се средином 18. века из суседног села Словиња.
  • Маринковићи (2 кућа., Св. Никола). И ови су се преселили из Словиња и то ускоро после Миленковића.
  • Перенићи (6 кућа., Св. Мина). Досељени из Метохије из села Оптеруше, средином 18. века.
  • Ђурчићи (9 кућа., Св. Јован Крститељ). Досељени у другој половини 18. века из Метохије у Добротин, одакле их ускоро паша преместио у Старо Грацко, а доцније опет вратио у Добротин.
  • Дренићи (5 кућа., Св. Ђорђе Алимпије). Досељени из Дренице крајем 18. века.
  • Гуџићи (16 кућа., Св. Јован Златоусти). Досељени из Камене Главе крајем 18. века.
  • Русимовићи (10 kућа., Св. Никола). Досељени из Камене Главе крајем 18. века.
  • Рашићи (10 кућа., Св. Никола). Старином су из Рашинаца, а у Добротин се преселили из Бадовца крајем 18. века.
  • Смолушани (3 кућа., Ђурђиц). Преселили се око 1850. год. из Смолуше.
  • Кукуренџићи (3 кућа., Св. Никола). Пресељени из Доње Гуштерице око 1880. год, старином су из Гувног Села.
  • Здравковићи (3 кућа., Ђурђиц). Селили се свуда по Косову као момци и чивчије. У Добротин пресељени из Грачанице око 1880. године.
  • Неранџићи (1 кућа., Св. Никола). Непознатог су порекла.

У селу су живеле и 3 циганске муслиманске куће, које су ту биле досељене из Гадимље.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. ^ 1932. Извештај Василија Орловића
  2. ^ Серафим Ристић: „Плач Старе Србије”, Земун 1864. године
  3. ^ „Цариградски гласник”, Цариград 1899. године
  4. ^ „Цариградски гласник”, Цариград 1906. године
  5. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  6. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  7. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  8. ^ „Насеља” књ.39 (др. Атанасије Урошевић: Косово