Дом Народне скупштине Републике Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дом Народне скупштине Републике Србије
Народна скупштина споља.jpg
Народна скупштина
Опште информације
Место Београд
Општина Стари град
Држава  Србија
Време настанка 1907-1936
Тип споменика Споменик културе
Власник Република Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Београд
Адреса Калемегдан 14 11000
Званични веб-сајт

Зграда Дома Народне скупштине Републике Србије је објекат на почетку Булевара краља Александра у Београду. Под називом Савезна скупштина је позната још из времена СФРЈ, мада је у међувремену постала Скупштина државне заједнице СЦГ; а 23. јула 2006. године постаје и званично Дом Народне скупштине Србије.

Камен темељац 1907. је положио краљ Србије Петар I Карађорђевић, а зграду је пројектовао архитекта Јован Илкић.

Положај[уреди]

Дом Народне скупштине је монументалno београдско здање подигнуто на простору омеђеном Косовском улицом, Таковском, Тргом Николе Пашића и Влајковићевом, и у близини је Старог,[1]Новог двора[2] и Дворске баште (данас Пионирски парк[3] ), са којима чини јединствену архитектонско-функционалну целину. Ово здање је грађено од 1907. до 1936. Његове градња, са прекидима уз промене пројекта и уз учешће српских архитеката прве половине 20. века, одражава бурну историју српске, потом југословенске државе и њеног парламентарног живота.

Историја[уреди]

Скупштинско здање по пројекту Константина Јовановића из 1892.

Стара зграда Народне скупштине, која се налазила на месту данашњег биоскопа „Одеон“ (на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша), била је скромна грађевина, пример балканске профане архитектуре. Стицањем државне самосталности и проглашењем Србије за краљевину, изглед зграде је постао недостојним парламента државе. Нова локација је нађена на простору „марвене пијаце код Батал џамије [4]“, који се налазио на рубу изграђеног дела вароши и која је изазивала велике полемике у јавности, а на то је утицала је близина места на којем је 1830. године одржана Велика народна скупштина Србије, када је прочитан Хатишериф турског султана о правима српског народа и наслеђивању кнежевског престола. Већ 1892. године Министарство грађевина упутило је позив за пројектовање скупштинског здања архитекта Константина Јовановића [5] (18491923), који је своју вештину у пројектованју јавних објеката показао на пројектима Народне банке Србије [6], као и многим другим реализованим решењима објеката у аустроугарској престоници. Међутим, због политичких догађаја и материјалних услова, градња објекта је одложена за неколико година, када је поверена архитекти Јовану Илкићу (18571917), победнику на поново расписаном конкурсу за Дом Народне скупштине, 1901. године. Како је доношењем новог устава Краљевина Србија добила дводоми парламент, нови пројекат је задовољио измењени програм по којем је он захтевао да се под једним кровом реши Сенат и Државни савет, као и заједничке просторије, кабинети и одговарајући број канцеларија. Међутим, у погледу опште диспозиције, композиције, просторне организације и главних елемената архитектонског пројектовања, Илкићев пројекат је у великој мери подражавао Јовановићево идејно решење из 1892. године. Због сличности двају пројеката, нису изостале критике јавности, која је постављала питање оригиналности ауторства и предлагала је расписивање новог конкурса који би предвиђао изградњу скупштинске зграде у националном стилу. Иако је 1903. године, дошло до династичке промене и доношења новог устава, према којем је Скупштина опет постала једнодома, није се одустало од Илкићевог пројектног решења.

Почетак градње[уреди]

Званичан почетак градње палате означен је полагањем камена темељца 27. августа 1907. године, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића и престолонаследника Ђорђа, народних посланика и дипломатског кора. Повеља која је том приликом узидана у темеље садржала је имена краља, митрополита, и главног архитекте Јована Илкића. Извођење радова поверено је београдском предузимачу Васи Тешићу. Догађаји на историјској позорници наредних година утицали су на то да је до завршетка Првог светског рата здање било грађено само до нивоа првог спрата. Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца условило је потребу за изменама пројекта, јер програм није више одговарао новим захтевима. Због смрти архитекте Илкића 1917. године, руковођење радовима, који су се тицали не само измена већ и рестаурације изгубљених нацрта, поверено је ауторовом сину и архитекти Министарства грађевина Павлу Илкићу. Према обновљеним пројектима, изградња је настављена 1920. и трајала до 1926. када су радови још једанпут обустављени. Одлука о почетку следеће фазе извођења уследила је након смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године, када је извођач радова постало Архитектонско одељење Министарства грађевина. Главни пројектант овог одељења био је руски архитекта Никола Краснов [7] (1864–1939). Његово тридесетогодишње искуство у пројектовању јавних грађевина, на основу којег је стекао титулу „Архитекте Руског Царског Двора“, а потом и „академика архитектуре“, препоручило га је за рад на пројектима неких од најзначајнијих здања престонице. Посебан допринос репрезентативности Краснов је дао пројектом ентеријера са свим детаљима. Палата Народне скупштине завршена је и освећена 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра Другог Карађорђевића, двадесет девет година након почетка градње. Прва седница у присуству свих чланова владе одржана је два дана касније, 20. октобра 1936, а до краја исте године утврђени и организовани су распореди и намене свих простора.

Архитектура[уреди]

Народна скупштина
Медаљони на фасади: Демостен, Цицерон, Атина и Перикле.

Скупштинско здање је осмишљено и изведено као монументални, репрезентативни објекат, уз строго поштовање академских принципа. Строго поштовање академских принципа за време пројектовања објекта, представљало је најприкладније решење палате таквог типа, програма и намене. Средишњим ризалитом објекта доминира портик са троугаоним тимпаноном, ослоњеним на велике стубове, које надвисује купола с лантерном. Изгледи здања су решавани са рустичном обрадом сутерена рипањским зеленим каменом, обликом прозора и пиластера који се протежу кроз две средишње етаже и завршавају кровним венцем са балустрадом – указујући на неоренесансне и необарокне узоре који су коришћени за решења изгледа палате овакове врсте. Целокупна хералдичка декорација предвиђена изворним пројектом, као и скулптурална пластика није изведена. Једини реализовани пластични украс представљају медаљони са представом Атене и ликовима Перикла, Демостена и Цицерона на бочним ризалитима, рад вајара Ђорђа Јовановића. Вајарска декорација над порталима у виду скулптуре анђела са бакљом и маслиновом граном урађена је према идеји Петра Палавичинија. Саставни део амбијенталног уређења грађевине представљала је и декоративна ограда са стилским канделабрима, постављена 1937. године према Красновљевом пројекту. Део ограде представљале су и две стражаре са стилизованим фењерима. Ограда се на овом месту налазила до 1956. године, када је ограда демонтирана и уклоњена приликом уређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића). Уз монументални степенишни прилаз, 1939. године постављена је скулптурална група „Играли се коњи врани“, рад вајара Томе Росандића.[8] Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање простора, Велике и Мале сале, дворане за седнице и кабинета званичника. Свечаном утиску централног вестибила надвишеног куполом, поред полихромно обрађених зидова са стубовима, пиластерима, нишама и лођама, доприноси и посебно декоративно обрађени мермерни под. Хералдичким симболима и скулптурама владара овом простору дат је и снажан симболички карактер. Велики хол, односно „сала за разговоре“, представља централни скупштински простор, који је украшена богатом штуко декорацијом и намештајем у дуборезу. Велика скупштинска сала, смештена у десном крилу зграде, пројектована је првобитно за 200, а потом, након измена пројекта, за 400 особа. У супротном, левом крилу зграде, пројектована је Мала сала намењена раду Сената. У обе сале, као и у Сали Министарског савета, зидови су обложени штуко декорацијом, док је целокупаа опрема изведен од ораховине. Комуникација између приземља и простора спрата остварена је са два симетрично постављена степеништа од белог мермера, чије је украшавање решеноено бронзаним статуама, персонификацијама Правде и Просвете као и грбовима Краљевине. У ентеријеру спрата посебно се издвајају простори намењени за администрацију, финансијском одбору и библиотеци што је један од најлепших простора Скупштине. Красновљеви нацрти намештаја у стилском погледу одражавају укус београдског грађанског духа тог времена. Зидове Скупштине краси и двадесет фресака, које су током 1937. године урадили истакнути југословенски уметници декоративног фреско сликарства. Изградња Дома подстакла је процес европеизације и еманципације српске архитектонске културе, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области монументалне архитектуре. Поред континуитета намене којој служи од подизања до данас, Дом Народне скупштине издваја се и као сведочанство најзначајнијих догађања политичког живота у српској историји. Због својих архитектонских, историјских, културних и уметничких вредности, Дом Народне скупштине утврђен је за споменик културе 1984. године.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Београдско наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, каталог непокретних културних добара на подручју града Београда, приступљено 11.10.2013. beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_starog_dvora.html Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда (CD) С. Димитријевић и Г. Гордић, Поздрав из Београда, Београд на старим разгледницама из збирке др Сергија Димитријевића, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 1986. Г. Гордић, Стари двор, Београд, 2005.
  2. С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Архитектура, књига I, Београд, 2005. Г. Гордић, Нови двор, Београд, 2004.
  3. Београдско наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, публикације приступљено 11.10.2013. beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/k4/pionirski_park.pdf
  4. Б. Нушић, Стари Београд, Београд, 1892. Д. Стојановић, Калдрма и асфалт: урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2009. С. Вицић, Поздрав из Београда: 1895-1941, књ.1 и 2, Београд 2008.
  5. Д.Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981. З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999. Г. Гордић, Архитекта Константин А. Јовановић (заједно са Вером Павловић Лончарски), Београд, 2001. Љ. Никић, Архитект Константин Јовановић, ГМГБ IV, Београд 1957.
  6. С. Г. Богуновић, Јован Илкић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Архитекти, књига II, Београд, 2005. З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999
  7. А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма XIX-XX век, Београд 2005. Политика online, Београд из руског угла, приступљено 11.10.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Beograd-iz-ruskog-ugla.lt.html Вечерње новости online, Утицај руских архитеката у Београду, приступљено 11.10.2013. http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:351235-Uticaj-ruskih-arhitekata-u-Beogradu С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, архитекти, том II, Београд 2005.
  8. Шта не знамо о коњима враним испред Скупштине („Политика“, 4. фебруар 2016)

Извори[уреди]

  • Биљана Мишић, „Дом Народне скупштине“ издао: Завод за заштиту споменика културе града Београда приступно онлајн:[1]

Спољашње везе[уреди]