Донатело

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Донатело
Uffizi Donatello.jpg
Датум рођењаоко 1386.
Место рођењаФиренца
Датум смрти13. децембар 1466.(1466-12-13) (79/80 год.)
Место смртиФиренца
Правац/традицијаУмјетност ране ренесансе; Фирентинска умјетничка традиција
Најважнија дела

Донатело (итал. Donatello, пуно име Donato di Niccolò di Betto Bardi; Фиренца, око 1386Фиренца, 13. децембар 1466) је био италијански мајстор вајарства у мермеру и бронзи. Поред Микеланђела сматран је једним од највећих вајара италијанске ренесансе.[1]

Доста тога је познато о Донателовоом стваралаштву, али врло мало о његовој личности и карактеру. Мецене с којима је радио, сматрали су екстравагантним његове захтјеве за умјетничком слободом у временима у којима је однос између мецене и умјетника био одређен прилично стриктним правилима. Био је наклоњен идејама хуманизма и одличан познавалац античке грчке и римске умјетности. Инспирисао се њеним истакнутим примјерима, које је трансформисао на свој начин.[1]

Биографија[уреди]

Донатело (диминутив од Донато) је био син Никола ди Бета Бардија, фирентинског прерађивача вуне. Није познато како се млади Донатело заинтересовао за вајарство, али по неким изворима учио је вајарске технике од вајара који су радили на катедрали у Фиренци, око 1400. године.[1] Негдје између 1404. и 1407. године, постао је члан радионице Лоренца Гибертија, који је 1402. године побиједио на конкурсу за декорацију врата фирентинске крстионице.[1] Донателово рано дјело, мермерна статуа Давида, указује на утицај Гибертија, који је био главни експонент интернационалне готике, стила грациозних и благо закривљених линија под утицајем сјеверноевропске умјетности. Статуа Давида је била предвиђена за катедралу, али је премјештена у градску дворану, палату Векио 1416. године, гдје је важила као патриотски симбол, да би у већ у раном 16. вијеку била засјењена Микеланђеловом верзијом Давида, исте намјене.[1] У друга значајна Донателова рана дјела спада импресивна мермерна статуа Св. Јована Крститеља у сједећем положају, предвиђена за фасаду фирентинксе катедрале, и Распеће у дрвету за базилику светог Крста.

Стваралаштво[уреди]

Св. Марко и Св. Ђорђе[уреди]

Ниша са Св. Ђорђем (бронзана копија). Око 1415–17. год. Висина 208 цм. Црква Ор Сан Микеле, Фиренца

У пуној стваралачкој жестини Донатело се први пут појавио са двије мермерне статуе, Св. Марка и Св. Ђорђа (обе завршене oко 1415–17. године)[1], за нише на спољашњим зидовима цркве Орсанмикеле – цркве фирентинских удружења занатлија. Оригинална статуа Св. Ђорђа је сада у Народном музеју Баргело а у ниши је једна каснија бронзана копија.[1] Овде, по први пут од класичне антике и упадљиво супротно с примјерима из средњовековне умјетности, људско тијело поприма изглед једног самопокретног и функционалног организма, а његов карактер се показује с вјером у сопствену вриједност личности.

Св. Марко, мада стоји у ниши могао би врло лако да се ослободи свог оквира и заузме било које друго мјесто као слободна статуа. Могло би се рећи да је то прва статуа послије антике која је способна да стоји сама за себе и која је у пуном смислу ријечи освојила класични контрапост (од итал. contrapposto, противтежa или слободан стојећи став с ослонцем на једну ногу).[1] Овдје Донатело третира људско тијело као један артикулисан склоп, способан за покретање, док је одјећа (драперија) одвојен и другоразедни елемент, одређен облицима који су под њим а не обрнуто што је био случај у многим средњовјековним дјелима.[1]

Св. Ђорђе, иако носи оклоп, његово тијело и удови свеца-ратника нису укочени, већ еластично извајани.[1] Став је са тежиштем на напријед истурену ногу указујући на спремност на борбу. У десној руци је првобитно држао копље или мач.[1] Уздржаност енергије његовог тијела се огледа и у очима које као да прате непријатеља. Испод његове нише налази се рељефна плоча која приказује херојев највећи подвиг, убијање аждаје.

Бронзани Давид[уреди]

Давид, око 1430-32. Бронза, висина 158. цм. Народни музеј у Фиренци

Донателов бронзани Давид је једно револуционарано дјело раноренесансног вајарства, прва нага слободностојећа статуа у природној величини од античког доба.[1] У средњем вијеку би сигурно био осуђен као представа паганског идола, мада ни Донателовим савремницима није био сасвим по вољи. Низ година је остао усамљен, једино дјело те врсте. Зашто је умјетник одабрао овај облик да прикаже младог хероја мало је загонетно, тим прије што Давид носи прилично украшене војничке чизме и шешир. И пошто је Давид, у извјесном смислу тек дјелимично одјевен, мање смо склони да питамо шта је са осталим дјеловима одјеће а више зашто уопште има на себи и то што има. Нагота је очигледно његово природно стање, мада на класичну статуу личи само по уравнотеженом контрапосту. Донатело је одабрао за модел полуодраслог дјечака, а не младића као што су грчке атлете, тако да је склоп костура овдје мање обавијен набреклим мишићима, а није ни рашчлањен по узору на класични канон. И поред тога, фигура носи снажан печат класике који свакако не лежи у анатомском савршенству већ у лицу статуе које је лишено било каквог израза емоције.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • H.W. Janson, The Sculpture of Donatello, 2 vol., (1957), available also in a 1-vol. ed. with fewer illustrations (1963, прештампано 1979), критички каталог са обиљем докумената, извора, и научне литературе до 1955. године
  • Janson, H. W. (1975). „Renesansa, 2. Rana renesansa u Italiji”. Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. 
  • Bonnie A. Bennett and David G. Wilkins, Donatello (1984),
  • John Pope-Hennessy, Italian Renaissance Sculpture, 3rd ed. (1985)
  • Charles Seymour, Sculpture in Italy: 1400 to 1500 (1966),

Спољашње везе[уреди]