Доручак код Тифанија (новела)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Доручак код Тифанија је новела Трумана Капотеа објављена 1958. године. Главни лик је Холи Голајтли, једна од најпознатијих Капотеових творевина.

Радња[уреди | уреди извор]

У јесен 1943. године, неименовани наратор се спријатељује са Холи Голајтли. Њих двоје су подстанари у типичној њујоршкој згради на Ист Сајду на Менхетну. Холи, која има око 18–19 година, девојка је са села која се претвара у девојку из Њујорка и излази на отмена места. Она нема посао и живи од дружења са богатим мушкарцима који је изводе у клубове и ресторане, дају јој новац и скупе поклоне. Нада се да ће се удати за једног од њих. За Капотеа, Голајтлијева није проститутка, већ „америчка гејша“.[1]

Холи воли да шокира људе пажљиво одабраним пикантеријама из личног живота и провокативним ставовима на различите теме. Током годину дана она се полако открива наратору који остаје фасциниран њеним необичним начином живота.

Ликови[уреди | уреди извор]

  • Фред: наратор
  • Холи Голајтли: протагонисткиња
  • Џо Бел: бармен који познаје и Фреда и Холи 
  • Мег Вајлдвуд: Холина пријатељица, а у једном периоду и цимерка, модел и девојка која такође излази по кафићима како би упознавала мушкарце
  • Расти Тролер: богаташ који се три пута разводио, веома познат у друштвеним круговима
  • Жозе Ибара-Јегар: бразилски дипломата, партнер Мег Вајлдвуд, а касније и Холин партнер
  • Доктор Голајтли: ветеринар из Тексаса за којег се Холи удала још као тинејџерка
  • О.Џеј Берман: холивудски агент који је открио Холи и припремао је да постане професионална глумица
  • Салваторе „Сали“ Томато: осуђивани рекеташ којег Холи посећује једном недељно у затвору „Синг Синг
  • Мадам Сафија Спанела: станарка у згради
  • Господин И.Ј. Јуниоши: фотограф који живи у згради изнад Холи

Процес објављивања[уреди | уреди извор]

Доручак код Тифанија је првобитно продат Харперовом базару за 2.000 долара и био је намењен за објављивање у јулском издању 1958. године. Дејвид Ати, којег је ангажовао познати уметнички директор Харперовог базара Алексеј Бродович, требало је да га илуструје великим бројем фотомонтажа. Међутим, након што је објављивање заказано, корпорација Херст која је била издавач часописа сменила је дугогодишњег уредника Харперовог базара Кармела Сноуа, и извршни директори Херста су почели да траже да се промени оштар језик у новели.

До тада, Атијеве фотомонтаже су већ биле завршене, а Алис Морис, уредница за фикцију у Харперовом базару, испричала је како је Капоте у почетку одбијао да направи било какве промене, али је на крају попустио „делом зато што сам му показала слике... шест страница са прелепим фотографијама које дочаравају атмосферу дела“.[2]

Ипак, Херст је наредио Харперовом базару да не објављује новелу. Језик и тема романа су и даље сматрани „неприкладним“, а постојала је забринутост да ће Тифани, значајан оглашивач, реаговати негативно.[3][4] Капоте је, увређен, убрзо продао дело Есквајеру за 3.000 долара. Према сопственим речима, прецизирао је да „неће бити заинтересован ако [Есквајер]  не буде користио Атијеву [оригиналну серију] фотографија“. Писао је Расту Хилсу, уреднику за фикцију у Есквајеру: „Веома сам срећан што користите Атијеве слике јер мислим да су одличне. “ Али на његово разочарање, Есквајер је објавио само једну Атијеву слику на целој страници, док је још једна касније искоришћена за корице барем једног издања романа.[5]

Роман се појавио у новембру 1958. године. Убрзо након тога, издавачка кућа Рендом Хаус је објавила збирку која је укључивала ову новелу и три Капотеове кратке приче, а сјајне критике су проузроковале да се продаја Есквајеровог издања вине до неба. И Ати и Бродович су наставили сарадњу с Капотеом на другим пројектима — Ати на књизи Brooklyn Heights: A Personal Memoir, [6] а Бродович на књизи Observations, које су обе објављене|1959]. године.

Ова збирка штампана неколико пута, а новела је укључена и у друге Капотеове збирке.

Оригинални Капотеов рукопис Доручка код Тифанија куцан на писаћој машини је једна аукцијска кућа из Њу Хемпшира ставила на продају у априлу 2013. године.[7] Продат је предузетнику Игору Сосину, руском милијардеру, за 306.000 долара. Сосин је рекао да планира да га јавно изложи у Москви и Монте Карлу.[8]

Књижевни значај и пријем[уреди | уреди извор]

У тексту „Доручак код Сали Боулс“, Ингрид Нортон из онлајн часописа Open Letters Monthly указала је на заслугу Кристофера Ишервуда, једног од Капотеових ментора, за стварање лика Холи Голајтли: „Доручак код Тифанија је умногоме Капотеова лична кристализација Ишервудове Сали Боулс. “ [9]

Капотеова тетка Мари Радисил напомиње да је Холи сродна душа Лили Џејн Бобит, главног лика из његове кратке приче „Children on Their Birthdays“. Она примећује да су оба лика „неухватљиве, неконвенционалне луталице, сањарке у потрази за некаквим идеалом среће“.[10]

Сам Капоте је признао да му је Холи Голајтли омиљени лик који је створио.[11]

Стил којим је роман написан подстакао је Нормана Мејлера да за Капотеа каже да је „најсавршенији писац његове [Мејлерове] генерације“, и додао да „не би променио ни две речи у Доручку код Тифанија“.[12]

Адаптације[уреди | уреди извор]

Филм[уреди | уреди извор]

Филм Доручак код Тифанија из 1961. године, с Одри Хепберн у главној улози у режији Блејка Едвардса, слободна је адаптација ове новеле. Радња филма је пребачена из четрдесетих у 1960. годину. Осим тога, на крају филма протагониста и Холи се заљубљују и остају заједно, док у роману уоште не постоји љубавна веза — Холи једноставно напушта Сједињене Државе и наратор нема никакве податке о томе шта се с њом догодило од тада, осим фотографије дрвене фигуре с ликом који невероватно подсећа на Холи, пронађене неколико година касније у Африци. Поред тога, постоји и мноштво других измена, укључујући и  многе изостављене елементе у вези са радњом и главним ликом из новеле. Капоте је првобитно замислио Мерилин Монро у улози Холи и покушао је да утиче на студио да је ангажује, али је филм сниман у Парамаунту, и иако је Мерилин Монро глумила у независним филмовима, међу којима су и неки које је снимила за своју продукцијску кућу, и даље је била под уговором са студијом Твентит Сенчури Фокс и управо је завршила снимање филма Хајде да се волимо са Ивом Монтаном.

Мјузикл[уреди | уреди извор]

Мјузикл Доручак код Тифанија (познат и под називом Холи Голајтли) премијерно је изведен 1966. године у Бостону. Критичари су изразито негативно оценили представе, и иако га је Едвард Олби прерадио, скинут је с репертоара након само четири извођења.[13]

Телевизија[уреди | уреди извор]

Три године после постављања мјузикла, Стефани Пауерс и Џек Крушен глумили су у адаптацији која се звала Холи Голајтли (1969).

Реч је о пилот-епизоди за Еј-Би-Сијев ситком који никад није продат. Крушенова улога је била заснована на Џоу Белу, значајном лику у Капотеовом роману, који је изостављен из филмске верзије.

Представе[уреди | уреди извор]

Постоје две позоришне адаптације новеле, и обе је режирао Шон Матијас. Прву је написао Семјуел Адамсон, а изведена је 2009. године у Краљевском Позоришту Хејмаркет у Лондону, са Аном Фрил у улози Холи Голајтли и Џозефом Кросом у улози Вилијама 'Фреда' Парсонса.[14][15] Другу верзију је написао Ричард Гринберг 2013. Године за позориште Корт на Бродвеју, у њој су глумили Емилија Кларк као Холи Голајтли, Кори Мајкл Смит као Фред и Џорџ Вент као Џо Бел.[16] Гринбергова драма је постављена у Великој Британији 2016. године као „представа са музиком“. Била је на репертоару у Краљевском Позоришту Хејмаркет у Вест Енду од јуна до септембра 2016. године.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ A March 1968 interview with Playboy contains the following exchange: Playboy: Would you elaborate on your comment that Holly was the prototype of today's liberated female and representative of a "whole breed of girls who live off men but are not prostitutes. They're our version of the geisha girl..."? Capote: Holly Golightly was not precisely a call girl. She had no job, but accompanied expense-account men to the best restaurants and night clubs, with the understanding that her escort was obligated to give her some sort of gift, perhaps jewelry or a check …if she felt like it, she might take her escort home for the night. So these girls are the authentic American geishas, and they're much more prevalent now than in 1943 or 1944, which was Holly's era. Norden, Eric (March 1968). "Playboy Interview: Truman Capote". Playboy. 15 (3). стр. 51–53, 56, 58–62, 160–162, 164–170. Reprinted in:
  2. ^ Clarke 1988, стр. 308
  3. ^ Plimpton, George (ed.) Truman Capote Doubleday. (1997). стр. 162–163.
  4. ^ Wise, Kelly (ed.) Portrait. Theory Lustrum Press.1981. стр. 7.
  5. ^ "Truman Capote's Papers". Приступљено 9 September 2015.
  6. ^ Capote, Truman; Attie, David . Brooklyn: A Personal Memoir: With the lost photographs of David Attie. New York: Little Bookroom. 2015. ISBN 978-1936941117.
  7. ^ "Manuscript of "Breakfast at Tiffany's" up for auction". CBS News. Приступљено 1 April 2013.
  8. ^ "Capote's Breakfast at Tiffany's manuscript sells for $306K at auction to Russian billionaire". The Star (Toronto). Toronto Star Newspapers Ltd. Associated Press. 26 April 2013. Приступљено 13 May 2016.
  9. ^ "Review of Sally Bowles and Breakfest at Tiffany's – Open Letters Monthly – an Arts and Literature Review" Архивирано на сајту Wayback Machine (7. април 2018). Openlettersmonthly.com. Приступљено 24 September 2011.
  10. ^ Rudisill & Simmons 2000, стр. 100.
  11. ^ Breakfast at Tiffany's
  12. ^ Mailer 1959, стр. 465.
  13. ^ Davis 2006, стр. 141–142.
  14. ^ Sookdeo, Niqui (17 July 2009). "Dreyfus to join cast of Breakfast at Tiffany's". The Stage. Приступљено 20 September 2009.
  15. ^ "West End Breakfast for Anna Friel", BBC News, May 15, 2009
  16. ^ Gans, Andrew. "Broadway's Breakfast at Tiffany's Sets Closing Date" Playbill.com, April 15, 2013
  17. ^ Cavendish, Dominic. "Pixie Lott ticks all the boxes in 'Breakfast at Tiffany's' – review" The Telegraph, 28 July 2016

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mailer, Norman (1959). Advertisements for Myself. Harvard University Press. стр. 465. ISBN 978-0-674-00590-7. 
  • Rudisill, Marie; Simmons, James C. (2000). The Southern Haunting of Truman Capote. Nashville, Tennessee: Cumberland House. стр. 100. 
  • Capote, Truman (1973). The Dogs Bark: Public People and Private Places (1st изд.). New York. ISBN 978-0-394-48751-9. 
  • Clarke, Gerald (1988). Capote: A Biography (1st изд.). New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-241-12549-6. 
  • Davis, Deborah (2006). Party of the Century: The Fabulous Story of Truman Capote and His Black and White Ball (1st изд.). Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-65966-2. 
  • Plimpton, George (1997). Truman Capote: In Which Various Friends, Enemies, Acquaintances, and Detractors Recall His Turbulent Career (1st изд.). New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-23249-4. 
  • Rudisill, Marie; Simmons, James (2000). The Southern Haunting of Truman Capote. (1st ed.). Nashville, Tennessee: Cumberland House. ISBN 978-1-58182-136-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]