Дорћол

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дорћол
Rue Cara Dušanova à Belgrade.jpg
Улица цара Душана
Административни подаци
Град Београд
Општина Стари град
Становништво
Становништво
 — 2002. 22.707
Географске карактеристике
Координате 44°49′24″ СГШ; 20°27′38″ ИГД / 44.823333° СГШ; 20.460556° ИГД / 44.823333; 20.460556Координате: 44°49′24″ СГШ; 20°27′38″ ИГД / 44.823333° СГШ; 20.460556° ИГД / 44.823333; 20.460556
Дорћол на мапи Београда
Дорћол
Дорћол

Дорћол је део Београда који се налази у најстаријем градском језгру у градској општини Стари град. Линије које саобраћу кроз Дорћол су: 24 (Дорћол–Неимар), 26 (Дорћол–Браће Јерковић), 79 (Дорћол–Миријево), ноћне линије 26 (Дорћол–Браће Јерковић) и 401 (Дорћол–Пиносава). Данашње границе Дорћола се налазе између београдске тврђаве, односно калемегданског парка (који се понекад називају делом Дорћола), Васине и Узун-Миркове улице (понекад се сматра да иде и до улице кнеза Михаила), околине Булевара деспота Стефана и Дунавa. Некада се под Дорћолом сматрала само раскрсница (до средине XIX века главне београдске улице) улице Цара Душана и улице Краља Петра (Дубровачке) и околина ове раскрснице (на Горњем и Доњем Дорћолу), потом углавном северни део ограничен Дунавом (што се звало у ствари Јалија, тј. обала), улицом Цара Душана и Дубровачком улицом. Део Дорћола од Кнез Михаилове улице до улице цара Душана звао се некада Зерек, што значи падина.[1]

Дорћолска дунавска обала је уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. На обали је и велики Спортски центар (који је приликом отварања добио као прво име Спортски центар Дорћол) са тениским теренима на којима се одржава Отворено првенство Србије у тенису, скоро до куле Небојше, а у изградњи је и велика марина.

У зимском периоду дорћолски кеј је важан за посматраче водених птица, јер се овде могу видети и врсте које су ретке на нивоу Србије.

Историја[уреди]

На подручју данашњег Дорћола одувек се налазило градско језгро Београда, још од времена античког Сингидунума. Сингидунум је достигао свој врхунац доласком Легије IV Флавије 86. године. Ова легија је изградила квадратни каструм (утврђење), које се налазило на Горњем граду данашњег Калемегдана. Још један корак који су Римљани предузели у јачању Сингидунума је било насеље за ветеране легије поред тврђаве. Временом је велико насеље настало око каструма. Град је имао правоугаону основу, а његове улице су се секле под правим углом. Неке основе оваквих урбаних елемената сачуване су и данас, што се види по положају дорћолских улица Узун Миркове, Душанове и Краља Петра I. Студентски трг је био римски форум, окружен термама (које су откривене током 1970их) и такође је сачувао оријентацију коју су Римљани дали Сингидунуму [2].

У средњем веку, укључујући и време када је Београд био главни град Србије у време деспота Стефана Лазаревића (1405—1427), на подручју данашњег Дорћола се налази северно подграђе, према Дунаву [3]

Само име Дорћол значи раскрсницу четири улице[1], а односи се на раскрсницу улице цара Душана и улице Краља Петра, односно Дубровачке. Сама реч је из турског језика (Дорт = четири, јол = пут) а. Као севрено подграђе у средњем веку је био главни део градске вароши. Током времена турске власти, центар Београда, главна улица, односно чаршија (баш-чаршија) је била данашња улица Цара Душана.[4] Та улица је остала главна све до друге половине 19. века. На дорћолској падини Зереку су биле куће у време аустријске и турске власти. На врху брда су биле баште, тамо где је сада Кнез-Михаилова улица. Све најважније куће у граду налазиле су се на Дорћолу.

Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош, а највише измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке породице из области Вормса и Мајнца.[5] У време турске власти на Дорћолу су живели Турци и други муслимани. Било је и Јермена. У једном делу Доњег Дорћола, испод Душанове улице, било је доста Јевреја. Једна од улица остала по називу Јеврејска, где се налазила Јеврејска махала. Јевреја на територији Београда датирају од римског времена, а њихов боравак поуздано се може од 16. века. Њихове зграде институција налазиле су се у улицама: Јеврејска, Солунска, Цара Уроша, Цара Душана, Краља Петра. У многим свечаним приликама, о празницима, кроз Јеврејску улицу су пролазиле свечане поворке у којима су се понекад носиле реликвије из оближње синагоге.[6]

На Дорћолу је кренуо последњи јуриш српске војске у одбрани Београда 1915. године, након чувеног говора команданта мајора Драгутина Гавриловића, на простору Доњег Дорћола, односно доњег дела улице Цара Уроша и Солунске, према насипу где се и данас налази железничка пруга.

У шестоаприлском бомбардовању у Другом светском рату, Дорћол је доста страдао, али највеће су биле људске жртве. Погођена је и порта Цркве Светог Александра Невског,[7] у којој су многи потражили склониште од бомби. Још на почетку рата извршено је пописивање Јевреја, који су били обавезни да носе жуте траке, хапшени су и отпуштани из службе, одвођени на принудни рад, у сабирни логор Топовске шупе и логоре смрти Бањица и Старо сајмиште. Извршена су бројна појединачна и групна стрељања Јевреја.[6]

За време рата уништене су и многе зграде, на чијим местима су подигнуте стамбене зграде у духу социјалистичког модернизма.

У послератном периоду на Дорћолу су изграђене велике функционалне зграде и било је доста досељеника. 1974. године, поред Дунава је изграђен спортски центар.

Дорћолска здања[уреди]

Временом су старе куће и уске уличице нестале, а изграђене су модерније стамбене зграде. Међутим, одређени делови још увек имају изглед сличан старом. Ту се још увек налазе најстарије београдске зграде. За време аустријске власти (1717—1739) зидане су вишеспратнице. Највећа је била палата, у Душановој улици, вишеспратница кнеза Александра Виртембершког, владара аустријске Краљевине Србије (1718—1739), у улици Цара Душана. Делови ове палате зване Пиринчана (искварено од принчев хан) [8] постојали су до средине XIX века.

Најстарија кућа у Београду, кућа за коју се претпоставља да је била у саставу двора Александра Виртембершког, улица Цара Душана

Из времена аустријске власти у улици цара Душана остала је и једноспратна најстарија кућа у Београду. У време аустријске управе, узвисини изнад улице Цара Душана, изграђена је вила аустријских официра племића. Ту се налазила и кућа шефа руске мисије код Карађађорђа, Родофиникина (раније припадала дахији Кучук Алији, када су дахије — заповеници одметнутих јаничара дошле и преотеле власт у пашалуку 1800), на месту данашње куће продице министра и академика Љубомира Ковачевића. Прва зграда Велике школе налазила се преко пута данашњег Вуковог и Доситејевог музеја, дворишна зграда у Господар Јевремовој 22. Ту је 30. септембра 1808. године, свечаном беседом Доситеја Обрадовића уз присуство председника и чланова Правитељствујушчег совјета, отворена Велика школа, прва виша школа у Србији. Оснивач и први професор био је Јован Савић, познат и као Иван Југовић (1772—1813), који је у њој и живео после пресељења школе. Касније је то била кућа кнеза Александра Карађорђевића (1841), пре него што је ступио на престо Кнежевине Србије. Потом је истој тој кући живео његов сестрић, мајор Константин Пљакић, син војводе Антонија Пљакића. Поред ових кућа налази се кућа У данашњој Вишњићевој улици живео је у својој кући познати јунак који је отворио београдске капије 1806. године бимбаша Узун-Мирко Апостоловић.

Турци нису волели да живе у вишеспратницама, тако су их они или рушили или остављали да су саме од себе урушавају. По повратку под турску власт наставља се зидање кућа у балканском стилу, великих конака на истом простору у Душановој улици и на зереку (падини) односно узвисини у правцу Кнез Михаилове улице. Ту су се налазили главни конаци управника београдске вароши и најистакнутијих преставника власти, као и страни конзулати. Из тог времена, са краја века је зграда у којој је данас Музеј Вука и Доситеја, велика кућа са пространим двориштем. Зграда Доситејевог лицеја је саграђена средином XVIII века, највероватније у периоду од 1739. до 1789. године, што се историјски поклапа са поновним успостављањем турске власти у Београду после победе над Аустријанцима 1739. године. За смештај цивилне управе Турци су у почетку користили затечене сопствене грађевинске објекте који нису били порушени. Изградњу цивилног Београда Турци су започели помоћу вакуфа, задужбина које су стварали појединци за опште, религиозне и хуманитарне циљеве. Једна од таквих најпознатијих задужбина после 1740. године био је вакуф Реис-ул-Кутаб-Хаџи Мустафе. У турским изворима из тог периода забележено је да је у том вакуфу, на раскршћу три улице, подигнута и једна велика зграда са баштом у којој је неко време становао и сам дефтердар (управник града). Зграда има приземље и спрат са еркером према Вишњићевој улици. Објекат представља типичну оријенталну грађевину подељену на селамлук, део према улици намењен мушкарцима, и харемлук, део према башти у којем су боравиле жене. Репрезентативни простор представља централни хол са диванханом на спрату. Из тог централног простора улазило се у собе и оџаклије. Кров је типичан за оријенталну архитектуру, покривен ћерамидом са стрехом. Кућа је зидана у бондруку са испуном од опеке у кречном малтеру. Зграда при крају XVIII века постаје седиште француског конзулата. У пролеће 1809. године у ову зграду се уселила Велика школа.[9] Неке од кућа налик ову, оронуле и запуштене срушене су тек уочи Другог светског рата (као што је случај са Карађорђевом кућом, познатом касније као Ванилјићева кућа у Господар Јовановој улици 25).

У данашњој улици Браће Југовића, на Студентском тргу налазила се зграда у којој је било седиште српске владе — Правитељствујушчег совјета (1806—1813). У данашњој Господар-Јовановој улици је била Карађорђева београдска кућа (другу је имао у Тополи), близу угла Господар Јованове улице и улице Краља Петра, у данашњој Господар Јевремовој улици конак (велика кућа) господар Младена Миловановића, команданта града Београда, као и француски конзулат у време турске власти (у једној беговској кући), у којој је после била Велика школа.

У јеврејском кварту, многе старе приватне куће су уништене у Првом и Другом светском рату, тако да од њих није остало готово ништа. Међутим, остале су зграде јеврејских институција, изграђене између два рата. Најстарија зграда у Јеврејској махали, Стара синагога постојала је све до 1952. године. Уз њу, значајне су биле синагога Бет Исраел, зграда Онег Сабат у Јеврејској улици[10], зграда Јеврејске општине у улици Цара Душана, и зграда Јеврејског женског друштва.[6]

Списак здања[уреди]

Познати становници Дорћола[уреди]

Дорћолска парохијска црква Светог Александра Невског, посвећена руском кнезу и светитељу који је победио Швеђане и немачке Теутонске витезове који су кренули у освајање Русије, настала од руске ратне цркве из 1878
Велика школа, велика градска кућа у балканском стилу, у којој је био смештен изгледа прво дефтердар, управник града, потом Француски конзулат, да би се касније у њу уселила Велика школа 1808. године

Фауна птица[уреди]

Улице Дорћола су станиште карактеристичних птица урбаних центара, као што су домаћи голуб, црна црвенрепка, градска ласта, ветрушка, домаћи врабац. Пошто су дрвореди сачињени од старог дрвећа са бујним крунама, ту се гнезде и сива врана, сврака, гугутка и голуб гривнаш.

Дорћолски кеј се делом налази насупрот Великог ратног острва, па се уз његове обале могу видети бројне врсте водених птица. Упролеће и лети овде се у већем броју може видети сеоска ласта, чији број у нашој земљи опада због нестанка старих амбара са одговарајућом подлогом за гнездо. Овде се та врста гнезди на бродићима дуж обале.

Ујесен и зими број птица се знатно повећава јер се на реци окупљају и птице које се не гнезде у непосредној близини. Најбројније зимске птице су дивља патка глувара, црна лиска и речни галеб. Природне реткости су орао белорепан и мали вранац, а током зиме се овде може видети велики број врста северних водених птица које су побегле пред смрзавањем река у својој домовини.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Yellowcab бр. 57: „Дорћол душу изгубити неће!“, Ирина Марковић, 9.6.2008, приступ 10.4.2013(српски)
  2. beograd.org.rs, Приступљено 12. 4. 2013.
  3. „Град Београд — Историја (Византија)”. Beograd.org.rs. Приступљено 10. 4. 2013. ; Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967.
  4. Звучна мапа Дорћола: „О Дорћолу“, приступ 10.4.2013
  5. Политикин забавник бр. 3002: „Министри у тазбини“, Владимир Крстић, 21.8.2009, приступ 10.4.2013
  6. 6,0 6,1 6,2 Цинема рекс: „Јевреји изложба“, Марина Докмановић, Јероен де Вриес, приступ 11.4.2013
  7. Српско наслеђе: На бомбама је писало „Срећан Ускрс“, Петар Алексић, март 1998, приступ 11.4.2013
  8. Старе слике и разгледнице, Приступљено 12. 4. 2013.
  9. 9,0 9,1 Београдско наслеђе: „Доситејев лицеј“, приступ 10. 4.2013(српски)(енглески)
  10. Културни центар Рекс: „Зграда у Јеврејској 16“, приступ 11.4.2013
  11. „Кућа у улици Цара Душана бр. 10“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  12. Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Музеј града Београда, Београд 1981
  13. др Добросав Ст. Павловић, Улица наших предака, Господар Јевремова 22, Београд 2009; http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/images/zgrada_velike_skole/naslov.jpg. прст. 11.4.2013
  14. Београдско наслеђе: „Зграда Београдске општине“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  15. Београдско наслеђе: „Реалка“, приступ 10. 4.2013(српски)(енглески)
  16. Београдско наслеђе: „Божићева кућа“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  17. Београдско наслеђе: „Бајракли џамија“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  18. Београдско наслеђе: „Етнографски музеј“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  19. Дом породице Павловић, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  20. Београдско наслеђе: „Дом породице Павловић“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  21. „Дорћолска основна школа“(српски)(енглески)
  22. Београдско наслеђе: „Кућа породице Христић-Мијушковић“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  23. Београдско наслеђе: „Кућа сликара Ђорђа Крстића“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  24. Београдско наслеђе: „Дом Светог Саве“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  25. Београдско наслеђе: „Зграда Прве београдске гимназије“, приступ 10.4.2013
  26. Београдско наслеђе: „Зграда Аеро клуба“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  27. Београдско наслеђе: „Парно купатило браће Крсмановић“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  28. Београдско наслеђе: „Кућа Стевана Каћанског“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  29. Београдско наслеђе: „Кућа Стевана Мокрањца“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  30. Београдско наслеђе: „Спомен дом вајара Радете Станковића“, приступ 10.4.2013(српски)(енглески)
  31. За личности које су становале на Дорћолу и посебно у Господар Јевремовој улици вид. Светлана Велмар Јанковић, Дорћол, Београд 2010 Дорћол: Дорћол на Антологији српске књижевности(.docx формат); др Добросав Павловић, Улица наших предака, Господар Јевремова, Београд 2009, [1], Приступљено 12. 4. 2013.
  32. Добросав Ст. Павловић, Улица наших предака, Господар Јевремова, Београд 2009, стр. 10.
  33. прст. 11.4.2013
  34. Вид. Милан Ђ. Милићевић, „Гробним каменовима“, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба [1888], Слово љубве, Београд 1979, 824
  35. Д. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, стр. 256-259
  36. Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд 2008
  37. Вид. Миле Бјелајац, Генерали и адмирали војске Краљевине Југославије, ИНИС, Београд 2004.
  38. Дом породице Павловић: „Познати чланови породице“, приступ 10.4.2013
  39. Вера Павловић Лончарски: Кућа Ристе и Бете Вукановић — кућа са плавим перуникама, Наслеђе, број 8, 2007. године
  40. Б. Петронијевић, Изабрана дела, !2, 235

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]