Драган Великић
| Драган Великић | |
|---|---|
 Драган Великић, на Сајму књига, Београд 2010 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. јул 1953. |
| Место рођења | Београд, ФНРЈ |
Драган Великић (Београд, 3. јул 1953)[1] српски је књижевник.[2]Двоструки је добитник Нинове награде.[3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Одрастао је у Пули. Дипломирао је светску књижевност на београдском Филолошком факултету.
Од 1994. до 1999. године био је уредник издавачке делатности Радија Б92 „Самиздат Б92“. Писао је колумне за Нин, Време, Данас и Репортер.
Био је од 2005. до 2009. године амбасадор Србије и Црне Горе, односно Републике Србије у Републици Аустрији.
Пише романе, прича, есеје, публикује књиге изабраних интервјуа. Преведен је на петнаест европских језика.[4] Двоструки је добитник Нинове награде за роман године.[5][4]
Члан је Српског књижевног друштва.[6]
За роман Иследник требало је да добије Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, али је награда (напречац) укинута пре званичне доделе.[7]
Награде[уреди | уреди извор]
- Награда „Милош Црњански”, за роман Via Pula, 1988.
- Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Северни зид, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Руски прозор, 2008.
- Награда „Меша Селимовић”, за роман Руски прозор, 2008.
- Средњоевропска награда за књижевност, за роман Руски прозор, 2008.[8]
- Награда „Кочићева књига”, 2015.
- Награда „Кочићево перо”, за роман Иследник, 2015.
- НИН-ова награда, за роман Иследник, 2016.
- Награда „Златни сунцокрет”, за роман Иследник, 2016.
- Књижевна награда „Подрум Радовановић”, за роман Иследник, 2016.[9]
- Међународна књижевна награда „Виленица”, 2019.[10]
Дела[уреди | уреди извор]
Романи:[2]
- Via Pula (1988)
- Астраган (1991)
- Hamsin 51 (1993)
- Северни зид (1995)
- Дантеов трг (1997)
- Случај Бремен (2001)
- Досије Домашевски (2003)
- Руски прозор (2007)
- Bonavia (2012)
- Иследник (2015)
Књиге прича:[2]
- Погрешан покрет (1983)
- Стаклена башта (1985)
- Београд и друге приче (2009)
Књиге есеја:[2]
- Yu-Atlantida (1993)
- Депонија (1994)
- Стање ствари (1998)
- Псећа пошта (2006)
- О писцима и градовима (2010)
Његове књиге су преведене на петнаест европских језика и на арапски. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама.[11]
Галерија[уреди | уреди извор]
Великић у Пироту 2016. године
Великић у Пироту 2016. године
Великић у Пироту 2016. године
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Драган Великић - интервју („Политика“, 1. септембар 2013)
- ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 33. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ „Dragan Velikić”. akademskaknjiga.com. Приступљено 23. 1. 2022.
- ^ а б Великић, Драган (2016). Иследник. Београд: Лагуна. стр. 265—266.
- ^ Драгану Великићу НИН-ова награда за роман године, РТС, 18. јануар 2016.
- ^ Српско књижевно друштво/Драган Великић
- ^ „Najbolja knjiga naprečac ukinuta!”. Новости. 23. 2. 2017. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ „Сви моји простори не стају под једну заставу”. Политика. 28. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2023.
- ^ Р, З. „Вино за Драгана Великића”. Politika Online. Приступљено 2023-02-02.
- ^ Agata. „Prize winner 2019”. Vilenica (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-02.
- ^ Биографија на сајту издавачке куће „Лагуна“
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Драгану Великићу Нинова награда за роман године
- Интервју са Драганом Великићем: Писац се не рађа, он настаје
- Награда Меша Селимовић Драгану Великићу
- Југоносталгија је наркоза за народ („Политика“, 10. јул 2015)
