Драган Швракић

Драган Швракић
Рођење(1952-01-28)28. јануар 1952.(70 год.)
Београд, ФНР Југославија
ПољеПсихијатрија

Драган Швракић (Београд, 28. јануар 1952) је српски психијатар, академик и ван радни члан Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности од 30. октобра 2003.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Дипломирао је 1978. са просечном оценом 8.69,[2] завршио је специјализацију из неуропсихијатрије 1984. и докторирао је са тезом „Нарцистички поремећај личности: песимизам као феноменолошка специфичност и дијагностички критеријум патолошког нарцизма” на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1985. године.[2] Следеће године је завршио субспециализацију из Психотерапије одраслих и исте године је оснивао први Центар за поремећаје личности у Београду, који је као такав био први центар те врсте у Европи. Кооснивач је Центра за психобиологију личности.[2] Од 1979. године ради на Институту за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије.[2] Фулбрајтову стипендију је добио 1988. на основу резултата истраживања и запажених публикација у иностранству, када одлази у Сједињене Америчке Државе.[2] Године 1998. је завршио специјализацију из психијатрије на Вашингтонском универзитету у Сент Луису,[3] положио је специјалистички испит и стекао је статус дипломате Америчког Борда за психијатрију и неурологију.[2] Радио је као асистент на Катедри за неуропсихијатрију Медицинског факултета Универзитета у Београду 1987. године и као предавач на Катедри за последипломску наставу 1987—88,[2] као гостујући инструктор психијатрије у Сент Луису 1990, као асистент професора психијатрије 1992, као гостујући професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду од 1995, као ванредни професор на Медицинском факултету у Сент Луису 2001, као кодиректор и ванредни професор психијатрије у Центру за психобиологију личности у Сент Луису, као директор клинике „Психијатрија средњег запада и независни центар за ментално здравље” и програма за болести зависности у Сент Луису[2] и као гостујући професор на Медицинским факултетима у Крагујевцу и Београду и на Департману за психологију Факултета за медије и комуникације у Београду.[3]

Био је члан уређивачког одбора и уредник часописа Југословенског удружења психијатара „Енграми” 1979—1983, доживотни је члан Кингстонов националног регистра Who‘s Who од 2002. године,[3] члан је бројних међународних стручних и научних организација, тимова за промовисање нових психофармака познатих фармацеутских компанија, ван радни је члан Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности од 30. октобра 2003.[1] и Интернационалног конзорцијума за генетске студије менталних болести.[3] Један је од чланова реномиране Сент Луис групе истраживача која је дала пионирске доприносе у студијама генотипско–фенотипске архитектуре сложених менталних болести, односно формулисала седмофакторски психобиолошки модел личности и поремећаја личности који је данас један од водећих у свету.[3] Његови истраживачки радови са колегама са Универзитета у Вашингтону спадају у најцитираније у интернационалним размерама.[3] Сврстан је међу најбоље докторе у Америци на основу гласова психијатара Америке од 2002. и сваке наредне године, као и међу најбоље докторе у Сент Луису, према St. Louis Magazine, сваке године од 2003.[3] Изабран је од владе Италије за експерта италијанског Министарства образовања и као рецензент апликација за грантове које Влада Италије финансира из домена психијатрије.[2]

Истраживања[уреди | уреди извор]

Одржао је по позиву велики број предавања у Србији, Шпанији, Италији, Норвешкој, Словенији и на великом броју америчких универзитета. Коистраживач или главни истраживач је у више научних пројеката финансираних од стране државних и приватних фондација. Био је главни истраживач пројеката „Нарцистички поремећај личности: дијагностички критеријуми” Научне заједнице Србије и „Превенција дијабетеса и кардио-васкуларних болести у менталних болесника” финансиран од стране Фондације за здравље Мисури.[2] У последње две године ради на грантовима који се баве оптимизацијом електроконвулзивне терапије финансиран од Националног института за ментално здравље Сједињених Америчких Држава и примени репетитивне транскранијалне магнетне резонанце у терапији рефракторне депресије финансиран од стране приватне фондације у Сент Луису.[2] Коаутор је једног од водећих тестова за испитивање структуре личности деце Junior Temperalment and Character Inventory, као и сарадник професора Клонингера у развоју једног од водећих тестова за личност одраслих Temperalment and Character Inventory.[2]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Његова библиографија броји 95 публикација, једну монографију, тридесет радова у домаћим часописима, 62 рада у иностраним часописима и монографијама. Двадесет један рад је написао на позив међународних уџбеника и монографија, од којих се као допринос од изузетног значаја издвајају поглавље Personality Disorders у седмом и осмом издању најпрестижнијег психијатријског уџбеника Comprehensive Textbook of Psychiatry, поглавље Personality Disorders у European Textbook of Psychiatry и поглавље Treatment of Personality Disorders у Handbook of Medical Psychiatry.[2] У међународним часописима се наводи 41 његов рад међу којима су и часописи са највишим импакт фактором. Према подацима, његови радови су цитирани више од 1700 пута у међународним часописима до јуна 2003. године, од чега је као први аутор или коаутор цитиран око 1250 пута.[2] Од његових радова од изузетног значаја за науку се наводе класични (архивски) радови цитирани појединачно више од петсто пута један рад, више од двеста пута један рад и између сто и двеста пута два рада.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Драган Швракић”. САНУ. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „Проф. др Драган Швракић • Naučno društvo Srbije”. Naučno društvo Srbije (на језику: српски). Приступљено 2022-04-22. 
  3. ^ а б в г д ђ е „Dragan Švrakić”. FMK (на језику: српски). Приступљено 2022-04-22.