Драгиша Станојевић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Драгиша Станојевић
Лични подаци
Датум рођења1844.
Место рођењаБеоград,
Датум смрти1918.
Место смртиНиш,

Драгиша Станојевић (Београд, 4. април 1844— Ниш, 9. новембар 1918) српски је политичар, правник и књижевник.[1] Био је управник Народне библиотеке у Београду од јула 1897. до септембра 1900. године.[1] Докторирао је права у Бону. Бавио се политиком и био је социјалиста, дуго времена је провео у изгнанству из Србије.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Он је син пуковника Јеремије Станојевића (1808-1869) и Марије Ненадовић (1817-1908). По оцу је унук кнеза Николе Станојевића и праунук кнеза Станоја из Зеока, а по мајци је унук проте Матеја Ненадовића и праунук обор-кнеза Алексе Ненадовића.

Уз Димитрија Туцовића и Радована Драговића био је један од познатијих српских социјалиста. Као књижевник познат је по добрим преводима и препевима класичних дела италијанске књижевности: Дантеове „Божанствене комедије“, Тасовог „Ослобођеног Јерусалима“, Ариостовог „Бесног Роланда“.[2]

После студија у Немачкој 1865. год одлази у Париз. По повратку у земљу 2. септембра 1867. године постаје професор на Правном факултету у Великој школи. После убиства Кнеза Михаила на Кошутњаку, Драгиши се суди јер је са групом студената изашао на улицу. И ако ослобођен кривице са својим оцем и стрицем Јаковом који су такође окривљени за заверу па ослобођени, напустио је Србију. Враћа се после 14 година и запошљава се као секретар у Министарству Финансија. Због симпатија према Радикалној странци иста га 1890. године поставља за владиног комесара Народне банке а исте године као кандидат Радикалне странке постаје посланик у Скупштини. Од 1897. год. Драгиша Станојевић углавном живи од свог књижевног рада.[3]

Док је био на месту управника, бринуо је о побољшању материјалног положаја библиотеке, утврдио стварно стање фонда, а посебну пажњу је посветио враћању више хиљада публикација позајмљених из библиотеке.[1] Радио је на изради закона о Народној библиотеци у Београду од 1901. године.[1]

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

  • Писмо народу српском : од народног посланика Драгише Станојевића
  • Чему се спрема Србија, а шта се приправља на западу : отворено писмо Г. Јовану Павловићу
  • Глухо доба у Радикалној странци
  • Кајмакамци : два листа из српске историје, један прљав и мрачан, други чист и светао
  • Вођама омладинским - говори
  • Шта није говорено на Св. Саву у Вел. школи? - есеј
  • Шта је говорено на Св. Саву у Вел. школи? : одговор новинама „Србији“ од 17. јануара - есеј
  • Династијашима - есеј
  • Немачка мисија на Истоку
  • Интереси српства
  • Песме против тираније - поезија
  • Ђацима четврте године Правног факултета београдског - говори

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Мирчов, Светлана (2004). „„Драгиша Станојевић као библиотекар Народне библиотеке у Београду“”. Гласник Народне библиотеке Србије. Приступљено 16. 1. 2012. [мртва веза]
  2. ^ а б „„Управници“”. Народна библиотека Србије. Приступљено 16. 1. 2012. 
  3. ^ Милош Јовановић: „Изабрани списи Драгише Станојевића“, Нови Сад, 1957.
Функције у институцијама културе
Директор Народне библиотеке Србије
1897—1900
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгиша_Станојевић&oldid=26871438”