Драгомир Кесеровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Драгомир Кесеровић
Датум рођења(1957-06-08)8. јун 1957.(63 год.)
Место рођењаПискавица, код Бања Луке
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија
СлужбаЈугословенска народна армија (1981—1992)
Војска Републике Српске (1992—2002)
Чингенерал-мајор
Битке/ратовиРат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини
ОдликовањаMedal for Military Merits RIB.gif Order for military merits with silver swords RIB.gif BIH Order of Milosh Obilich ribbon.svg Карађорђева звијезда

Драгомир Кесеровић (Пискавица код Бања Луке, 8. јун 1957) је пензионисани генерал-мајор Војске Републике Српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Генерал-мајор Драгомир Кесеровић је рођен 8. јуна 1957. у селу Пискавица, општина Бања Лука, Народна Република Босна и Херцеговина, Федеративна Народна Република Југославија, од оца Славка по занимању радник и мајке Стане по занимању домаћица. Има брата Драшка (1965) и сестру Драгицу (1960). Ожењен је и у браку са супругом Радинком. Има двоје дјеце. Живи и ради у Бањој Луци.[1] Тренутно обавља дужност начелника Одјељења за борачко-инвалидску заштиту у општини Бања Лука.[2]

Школовање[уреди | уреди извор]

Основну школу завршио је 1972. у родној Пискавици, а Средњу техничку школу у Бањој Луци 1976. Након завршетка средње школе уписује Војну академију Копнене војске Београду и Бањој Луци, смјер оклопно механизоване јединице коју је завршио 1981. са одличном успјехом. Истим успјехом завршио је и Генералштабну академију 1997. у Београду (1997), као и Школу националне одбране 1999. у Београду (1999). Постдипломске студије завршио је 2005. на Факултету цивилне одбране у Београду, а докторирао је 2009. на Факултету за безбједности заштиту у Бањој Луци.

У периоду од 1982. до 1987. завршио је више специјалистичких курсева из области извиђачких дејстава, војно-полицијских дејстава и тактике, рјешавања побуна, кризних и талачких ситуација, борбе против диверзантско-терористичких група, обавјештајне службе, обавјештајно-безбједносних система и безбједности у Обавјештајно безбједносном школском центру у Панчеву.[1]

Војна каријера[уреди | уреди извор]

У чин потпоручника произведен је 30. јула 1981, а у чин поручника унапријеђен 1982, капетана 1985, капетана I класе 1988. (ванредно), мајора 1992. (ванредно), потпуковника 1994. (ванредно), пуковника 1997. (ванредно) и генерал-мајора 9. јануара 2001. године.

Током службе у ЈНА обављао је дужности: командир вода; командир чете; замјеник команданта батаљона; референт безбједности у команди; начелник безбједности у бригади. У сукобима на тлу бивше СФРЈ учествовао је као припадник ЈНА у 287. батаљону војне полиције и 1. гардијској дивизији од 17. августа 1991. до 12. маја 1992. Као припадник Војске Републике Српске учесник је Одбрамбено-отаџбинског рата у периоду од 12. маја 1992. до 14. децембра 1995.[1] У Војсци Републике Српске обављао дужности команданта батаљона Војне полиције у Источно-Босанском Корпусу ВРС; команданта 1. батаљона Војне полиције у 1. Крајишком корпусу (од септембра 1993. до 1995.); команданта бригаде; начелник штаба l. Крајишког корпуса; начелник Одјељења безбједности у Управи безбједности; помоћник начелника Управе безбједности за војну полицију; начелник Управе безбједности; начелник Сектора за обавјештајно-безбједносне послове; помоћник министра одбране и начелник Службе безбједности одбране у Кабинету предсједника Републике Српске.[3]

Службовао је у гарнизонима: Скопље, Куманово, Ваљево, Ниш, Београд, Бања Лука, Бијељина и Хан Пијесак. Пензионисан је 7. марта 2002. године.[4]

У Одбрамбено-отаџбинском рату рањаван је три пута и има статус ратног војног инвалида 5. категорије.[1] Једно од рањавања десило се 2. јула 1994. у рејону Шупље букве на Србобранском ратишту.[3]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Током војне каријере више пута је одликован

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Политички је био ангажован у Демократска партија - Драган Чавић, Странци праведне политике, Демократском народном савезу (ДНС) и од децембра 2018. члан је Демократског савеза (ДЕМОС). На локалним изборима у БиХ 2012. био је кандидат Демократске партије за Скупштину општине Бања Лука. Као носилац листе Странке праведне политике за Народну скупштину Републике Српке учествовао је на Општим изборима 2014.[5] На Општим изборима 2018. у Босни и Херцеговини био је кандидат испред ДНС за Парламентарну скупштину БиХ.[5]

Хашки трибунал[уреди | уреди извор]

Појавио се као свједок Тужилаштва Хашког трибунала у процесу против генерала Ратка Младића,[6] и као војни експерт одбране у процесу против Радована Караџића.[7]

Академска каријера[уреди | уреди извор]

Ангажован је на Факултету за безбједност и заштиту, Независног универзитета у Бањој Луци, на основним академским студијама као одговорни наставник на предметима: Основи безбједности и заштите, Систем безбједности Европске уније, Системи безбједности и заштите и Безбједносна култура и на мастер студијама као одговорни наставник за предмете: Теорија система безбједности и Систем безбједности Босне и Херцеговине.[8] Аутор је више научних радова и уџбеника.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
  2. ^ „Нови критеријуми за избор удружења од интереса за град”. Архивирано из оригинала на датум 04. 02. 2019. Приступљено 4. 2. 2019. 
  3. 3,0 3,1 Зорић Жељко, Бирани да буду најбољи: 1.(11) батаљон војне полиције, Бања Лука, Глас Српске, 2016.
  4. ^ Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
  5. 5,0 5,1 www.izbori.ba
  6. ^ Sedmična konferencija za štampu MKSJ - - 19. juni 2013. | Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju
  7. ^ Milutinović, Radoša. „Crimes Committed by Individuals, not by Authorities”. DETEKTOR.BA (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019. 
  8. ^ http://fbzbl.net