Драгослав Шекуларац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгослав Шекуларац
Dragoslav Sekularac Serbian White Eagles banquet 2007.jpg
Драгослав Шекуларац
Лични подаци
Пуно име Драгослав Шекуларац
Надимак Шеки, Уметник, Романтичар, Бразилац
Датум рођења (1937-11-08)8. новембар 1937.(81 год.)
Место рођења Штип,  Краљевина Југославија
Позиција Средина
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1955—1966
1966—1967
1967
1968
1968—1969
1969—1970
1971—1972
1975
1975—1976
Црвена звезда
Карлсруе
Сент Луис Старс
ОФК Београд
Санта Фе
Милонариос
Америка де Кали
Париз
Српски бели орлови
153 (32)
17 (2)
8 (1)
39 (5)



9 (2)
Репрезентативна каријера**
1956—1966 Југославија 41 (6)
Тренерска каријера

1984—1985
1986—1987
1989—1990
1990—1991
1994—1995
1995
1996
1998—2000
2002
2006
OФК Младеновац
Гватемала
Фотскрај Џаст
Црвена звезда
Клуб Америка
Атлетико Марбела
Дејву Ројалс (саветник)
Дејву Ројалс
Обилић (директор)
Обилић
Српски бели орлови
* Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.
** Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.
Освојене медаље
Фудбал
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн Југославија
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место 1960. Француска Југославија

Драгослав Шекуларац (Штип, 8. новембар 1937) је бивши југословенски фудбалер. Истакнути играч Црвене звезде. Популарни Шеки је био друга велика „звезда“ после Рајка Митића. Био је вероватно један од најбољих дриблера у историји југословенског фудбала. Играо у везном реду. Био је стандардни члан фудбалске репрезентације Југославије, и у то време и њен најбољи појединац. Одиграо је 41 утакмицу и постигао шест голова за репрезентацију Југославије. После инцидента на утакмици, због које је био кажњен са две године неиграња, каријера му је нагло прекинута.

Каријера[уреди]

Играчка каријера[уреди]

Драгослав Шекуларац је основну школу, четири разреда гимназије, као и метереолошку школу учио у Београду. Међутим, за школу није марио, јер је фудбал постао његова главна преокупација. Кад га је Димитрије Милојевић, некадашњи фудбалер БАСК-а, тренер и штампарски радник Политике, приметио у дворишту Друге мушке гимназије, одмах му је било јасно колики таленат поседује.

Црвена звезда[уреди]

Шекуларац је првотимац Црвене звезде постао 6. марта 1955. и црвено-бели дрес носио до 5. јуна 1966. У Црвеној звезди је одиграо укупно 375 мечева, од тога 156 првенствених и постигао је 119 голова. Са Црвеном звездом је освојио пет титула првака (1956,1957,1959,1960. и 1964) и један трофеј у националном купу (1959), када је био творац победе над Партизаном у финалу.

Иако се више истицао изванредном техником и триковима у игри, постигао је и значајне голове у црвено-белом дресу. Са непуних 18 година био је стрелац победоносног гола у 17. вечитом дербију, када је матирао голмана Партизана у 34. минуту и донео тријумф екипи Звезде од 1:0. У рекордној победи против сплитског Хајдука постигао је последњи гол на мечу у 87. минуту за велику победу од 7:0 у првенственом мечу одиграном 7. септембра 1958. године. Постигао је и погодак за тријумф од 3:2 у полуфиналу Купа 1958. године против Партизана у 73. минуту утакмице. Два пута се уписао у стрелце у реваншу четвртфинала Купа сајамских градова против Еспањола (5:0), за пласман црвено-белих у полуфинале где их је зауставила Барселона. Матирао је и чувара мреже екипе Руда Хвезде у реваншу финала Дунавског купа 1958. године, када је Звезда победом од 3:2, освојила вредан европски трофеј.

Инцидент који је у јесен 1962. имао са арбитром Павлом Тумбасом (ошамарио га усред препуног Чаира у мечу Раднички Ниш – Црвена звезда) удаљио га је из фудбала годину и по дана, заправо много дуже, јер се налазио на врхунцу каријере. Говорило де са је Шекуларац био револтиран одлуком тадашњих власти да не пусте тада миљеника Звездиних навијача да пређе у италијански Јувентус. Јувентус је нудио Шекуларцу рекордан уговор од 600.000 долара.

Иностранство[уреди]

Годину дана провео је у Карлсруеу, али услед повреде кичме није пружао адекватне игре, да би се потом вратио у Београд и, заједно са Милошем Милутиновићем, играо једну сезону за ОФК Београд. Пред крај 1969. године поново је прешао границу, играо за Санта Фе из Боготе и Милионариос из Калија. Играо је и за Беле Орлове из Канаде 1975. године, где је био играч и тренер и француски Париз (1975/76). Играчку каријеру је завршио на малом фудбалу у америчком Даласу.

Тренерска каријера[уреди]

Радио је као тренер млађих категорија у Звезди. Један је од идејних креатора Звездине златне генерације из 1991. године. Желео је да направи тим од младих и перспективних, али неафирмисаних играча. Предложио је Џајићу да се купују само најбољи млади фудбалери из тадашње Југославије, што је он и прихватио. Преузео је први тим Црвене звезде као тренер у другој половини сезоне 1988/89. Већ у следећој сезони (1989/90), освојио је дуплу круну са великих девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба (тада су се за победу добијала два бода).

Због физичког обрачуна са службеним лицем, на терену, после меча у Келну у Купу Уефа, кажњен је са седам мечева забране вођења тима у европским куповима. Управа клуба је због немогућности да Шекуларац води тим у Купу шампиона 1990/91, одлучила да екипу преузме Љупко Петровић који је касније одвео тим до титуле европског првака.

Поред Звезде, Шекуларац је у тренерској каријери водио и ОФК Младеновац, Футскреј Џаст из Мелбурна (од 1986. до 1987.), Ал Наср из Ријада (1992), радио је и у Гватемали у периоду од 1984. до 1985. године, био тренер Америке из Мексика (1990/91), Хајделберг Јунајтеда из Аустралије (1993. године), Атлетико Марбеље (1994/95), Бусана из Јужне Кореје (1996), Обилића (од 1998. до 2000.), где је био и спортски директор 2002. године. Последњи ангажман као тренер је имао у Српским Белим Орловима из Канаде 2006. године.

Репрезентација[уреди]

Уз две утакмице за младу (1955-1956) и осам (уз два гола) за омладинску екипу (1954-1956), одиграо је и 41 утакмицу за репрезентацију Југославије, за коју је постигао шест голова. Дебитовао је 30. септембра 1956. против Чехословачке (1:2) у Београду, а од националног дреса опростио се 1. јуна 1966. у пријатељском сусрету против Бугарске (0:2) у Београду.

Дебитујући у државном тиму као лево крило, касније је играо на свим местима у навали. Непосредно после прве утакмице за репрезентацију, учествовао је на Олимпијском турниру 1956. у Мелбурну, а 1958. и 1962. играо је на Светским првенствима у Шведској и Чилеу. Док је у Шведској играо на прве две утакмице (против Француске и Парагваја), четири године касније у Чилеу одиграо је свих шест утакмица и, према многим оценама, био меду најбољим играчима целог првенства.

У низу утакмица које је одиграо за репрезентацију, посебно је запамћена она 11. маја 1958. против Енглеске (5:0) у Београду, на којој је у навалном трију са Милутиновићем и Веселиновићем, пружио једну од својих најбољих утакмица у националном тиму.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]