Драгољуб Јовановић (политичар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Драгољуб Јовановић (вишезначна одредница).
Драгољуб Јовановић
Dragoljub Jovanovic.jpg
Драгољуб Јовановић
Биографија
Датум рођења (1895-04-08)8. април 1895.
Место рођења Гњилан
Краљевина Србија Краљевина Србија
Датум смрти 23. мај 1977.(1977-05-23) (82 год.)
Место смрти Београд
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Политичка
партија
Народна сељачка странка

Др Драгољуб Јовановић (Гњилан, 8. април 1895Београд, 23. мај 1977[1]) је био српски научник, универзитетски професор и политичар.

Докторирао је права у Паризу. Због политичког деловања више пута је осуђиван у Краљевини Југославији, а због тога је и избачен са Правног факултета у Београду. Један је од оснивача Групе за социјалну и културну акцију. Био је члан Савеза земљорадника, из кога је 1940. године изашао и формирао Народну сељачку странку. Био је члан Председништва ФНРЈ (1946–1947), да би 1947. био осуђен на вишегодишњу робију и уклоњен са Универзитета.[2]

Биографија[уреди]

Драгољуб Јовановић на Сорбони 1919. год.

Рођен је у селу Гњилан поред Пирота 1895. године. Школовао се на Сорбони, где је одбранио две докторске дисертације. После студија 1923. године дошао је у Београд где је на позив и по препоруци Слободана Јовановића постао је најпре доцент, а затим и ванредни професор Правног факултета у Београду.

Био је један од првих интелектуалаца у Југославији свога доба који су од почетка уочавали велику опасност од фашизма и нацизма. Као велики противник тих идеологија стално је упозоравао у својим делима и говорима на ту опасност. Иницирао је стварање Народног фронта Југославије за борбу против фашизма. Народни фронт је створен 1936. године у његовој кући у Професорској колонији у Београду.

Због противљења шестојануарској диктатури краља Александра и тадашње политичке и друштвене ситуације у Југославији губи посао на Универзитету и бива хапшен и суђен, а потом борави у затвору све до 4. маја 1934. године. Међутим, убрзо је интерниран на годину дана у Тутин и Сјеницу, при чему је успео да се упише у регистар Адвокатске коморе у Београду из жеље да брани политичке оптуженике.

„...Наш зе­мљо­рад­нич­ки по­крет има да се бо­ри за фе­де­ра­тив­ну, се­љач­ку, де­мо­крат­ску, за­дру­жну Ју­го­слави­ју, ко­ја би (...) у спољ­ној по­ли­ти­ци во­ди­ла не­за­ви­сну на­ци­о­нал­ну по­ли­ти­ку, тра­же­ћи на­слон на Ру­си­ју и на рад­нич­ке стран­ке у Евро­пи и Аме­ри­ци.”

— Драгољуб Јовановић


На по­зив пред­сед­ни­ка вла­де Ре­пу­бли­ке Шпаније Ху­а­на Не­гри­на 1. фе­бру­а­ра 1938. го­ди­не, одлази у ову земљу да би подржао борбу тамошњих снага против фашистичке најезде. Говорио је у Кортесу (Скупшини) где је његов наступ изазвао велико одушевљење.

Више пута је биран за народног посланика у Народној скупштини Краљевине Југославије. Као посланик је ухапшен 1. октобра 1938. године, највероватније да не би учествовао на децембарским изборима исте године. Стварни разлог тог хапшења и строге судске осуде, била је жеља Милана Стојадиновића да из изборне трке уклони опасног политичког противника.

За време Априлског рата (1941) пријавио се као добровољац у војску, али није добио никакав војни распоред. Након немачке окупације земље одбио је да потпише Недићев Апел интелектуалаца српском народу и определио се за сарадњу са партизанским покретом, позвавши чланове своје Народне сељачке странке да се прикључе Народноослободилачком покрету. Рат је провео кријући се по Београду и Србији.

На позив Александра Ранковића и Милентија Поповића, после ослобођења земље једно време је сарађивао са комунистима. Кооптиран је у АСНОС за посланика у Савезној скупштини ДФЈ. Али већ почетком 1946. године долази у сукоб са комунистима због отворене критике комунистичке диктатуре и залагања за парламентарну демократију и вишепартијски систем. Током свог краткотрајног политичког и скупштинског деловања у ФНРЈ, од почетка 1945. до средине 1947. године у Скупштини је иступао као оштар опозиционар комунистичком режиму, истакавши се нарочито у дебатама о Уставу ФНРЈ, аграрној реформи, задругама и о јавном тужилаштву.

Због тога је пао под удар комунистичког режима. Његова странка је деловањем УДБА-е разбијена, а он је 31. јула 1946. године избачен са факултета, због његовог политичког деловања. Одузет му је посланички имунитет и 13. маја 1947. године је ухапшен, да би 8. октобра 1947. био осуђен због наводне „велеиздаје“ на девет година тешке робије. Робију је издржао без дана помиловања. Током боравка у затвору радио је на едукуацији робијаша и написао на десетине хиљада страница својих политичких успомена и тзв. медаљона о својим савременицима.

Умро је у Београду, 1977. године. Постхумно је 2010. године судски рехабилитиван, тако да је пресуда којом је осуђен проглашена ништавном, јер је у поступку доказано да је била искључиво резултат политичког прогона.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]