Драгољуб Аџић
Драгољуб Аџић Аџо | |
|---|---|
| Датум рођења | 23. јул 1941. |
| Место рођења | Цетиње, Црна Гора (Краљевина Југославија) |
| Датум смрти | 16. јул 2024 |
| Место смрти | Нови Сад, Србија |
| Држављанство | српско |
| Образовање | Академија примењених уметности у Београду |
| Занимање | вајар, керамичар, сценограф |
| Деловање | Модерна керамичка скулптура, сценографија за РТВ Нови Сад |
Драгољуб Аџић Аџо (Цетиње, 23. јул 1941 — Нови Сад, 16. јул 2024) био је српски ликовни уметник, један од најистакнутијих представника керамичке скулптуре у региону. Добитник је бројних награда, укључујући Октобарску награду града Новог Сада за животно дело.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Образовање и рана каријера
[уреди | уреди извор]Рођен је 1941. године на Цетињу. Основно и средње образовање завршио је у Новом Саду, где је похађао Средњу школу за примењену уметност.[2] Дипломирао је 1969. на Академији примењених уметности у Београду у класи Ивана Табаковића.[2] Специјализацију из керамике завршио је у Паризу код Алена Беарија у Школи примењених уметности Дипере.[3]
Професионални развој
[уреди | уреди извор]Од 1979. до 1995. радио је као сценограф за РТВ Нови Сад, где је креирао визуелне концепте за бројне емисије и документарце.[1] Паралелно се развијао као самостални уметник, интензивно експериментишући са техникама керамике и металне пластике.
Његово дело карактерише синтеза апстрактних и надреалних елемената, често инспирисана античком митологијом.[2] Карактеристични су му динамични облици са елементима механичких спона, што је видљиво у серијама Хидра (1988) и Лабиринт (1995).[4]
Знамените изложбе и признања
[уреди | уреди извор]Током каријере организовао је преко 30 самосталних изложби у Београду, Загребу, Паризу и Берлину.[2] Ретроспективна изложба „У глави и ватри” (2024) у холу РТВ Војводине приказала је 70 његових дела из приватних и музејских збирки.[3]
Добитник је:
- Награде „Четврти април” за керамику (1968)
- Златне форме 71 на Међународном бијеналу керамике у Загребу (1971)
- Октобарске награде града Новог Сада за животно дело (2007)[1]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Аџићево атељео на Петроварадинској тврђави претворен је у меморијални центар 2025. године.[3] Његов син Александар Аџић такође се бави керамичком уметношћу, чувајући породичну уметничку традицију.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Преминуо уметник Драгољуб Аџић Аџо”. Радио-телевизија Војводине. 16. 7. 2024. Приступљено 25. 5. 2025.
- ^ а б в г „АЏИЋ, Драгољуб”. Српска енциклопедија. 2024. Приступљено 25. 5. 2025.
- ^ а б в „Ретроспектива Аџићевог стваралаштва”. Данас. 14. 10. 2024. Приступљено 25. 5. 2025.[мртва веза]
- ^ „Керамичка револуција Драгољуба Аџића” (PDF). Музеј града Новог Сада. 2014. Приступљено 25. 5. 2025.
