Драгољуб Ојданић

С Википедије, слободне енциклопедије
драгољуб ојданић
Dragoljub Ojdanić.jpg
Датум рођења(1941-06-01)1. јун 1941.
Место рођењаРавни, код Ужица
немачка војна управа у Србији
Датум смрти6. септембар 2020.(2020-09-06) (79 год.)
Место смртиБеоград
Србија
Професијавојно лице
Учешће у ратовимаРат на Косову и Метохији
СлужбаЈугословенска народна армија
Војска Југославије
19582000.
Чингенерал армије
Министар одбране СРЈ
Период2000.
ПретходникПавле Булатовић
НаследникСлободан Краповић
Начелник Генералштаба ВЈ
Период19982000.
ПретходникМомчило Перишић
НаследникНебојша Павковић
Одликовања
Орден слободе
Орден народне армије
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден народне армије
Орден за војне заслуге

Драгољуб Ојданић (Равни, 1. јун 1941Београд, 6. септембар 2020) био је начелник Генералштаба ВЈ и министар одбране СРЈ. У периоду од 1998. до 2000. године обављао је функцију начелника Генералштаба Војске Југославије, а током 2000. године министра одбране Савезне Републике Југославије. Пред Хашким трибуналом осуђен је за кршења закона и обичаја рата и злочине против човечности.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Равни у Ужицу у породици Драгослава и Милијане, као једно од шесторо деце (имао је три сестре и два брата). Ојданићев отац се борио у Другом светском рату, потом је био командир милиције у Чајетини, а 1945. отишао је у Обласни комитет партије у Ужицу.

Драгољуб је одрастао на Златибору. Основну школу завршио је с одличним успехом, као и Подофицирску школу у Сарајеву, где је матурирао 1958. године. Војну академију копнене војске завршио је 1964. Похађао је и Командно-штабну академију и Школу националне одбране, где је магистрирао 1985. године.

Војна каријера[уреди | уреди извор]

Прву службу добио је у Ђаковици, после чега је службовао у Сарајеву, Призрену и на крају у Приштини. Током немира Албанаца 1981, био је политички комесар Приштинског корпуса.

Године 1992. године био заменик команданта 37. корпуса ЈНА, потоње ВЈ, са командом у Ужицу. У чин генерал-мајора произведен је 20. априла 1992. године и постао је командант Ужичког корпуса. Под његовом командом Ужички корпус је ангажован у војним операцијама у источној Босни у време рата у Босни и Херцеговини. Ужички корпус је уз слаб отпор ушао у Вишеград и Рудо и победио снаге Мурата Шабановића, који је држао таоце у унутрашњости бране хидроелектране на Дрини и претио њеним дизањем у ваздух.[1]

Служио је као начелник Генералштаба Прве армије СРЈ 1993. и 1994. године. Између 1994. и 1996. године био је командант Прве армије. Заменик начелника Генералштаба ВЈ постао је 1996. године. Слободан Милошевић је 26. новембра 1998. године поставио Ојданића за начелника Генералштаба ВЈ, сменивши генерала Момчила Перишића. Ојданић је био начелник генералштаба током НАТО бомбардовања Југославије (мартјун 1999). Током рата унапређен је у чин генерала армије и одликован је Орденом слободе.

Фебруара 2000. године, после убиства министра Павла Булатовића, постављен је за министра одбране Југославије.

Био је члан СКЈ. После распада СФРЈ и СКЈ Ојданић није приступио ни једној политичкој странци.

Одлазак у Хаг и пуштање на слободу[уреди | уреди извор]

Датуме 25. априла 2002. године Драгољуб Ојданић је пребачен из СРЈ у затворску јединицу Међународног суда за ратне злочине почињене у бившој Југославији, у Хагу. Из Хага је пуштен на привремену слободу у Београду. После смрти бившег југословенског председника Слободана Милошевића, Ојданић је присуствовао сахрани, што је изазвало негативне реакције Хашког трибунала који захтева објашњење државе СЦГ ко му је дозволио да оде на сахрану.

Пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу осуђен је за кршења закона и обичаја рата и злочине против човечности. Осуђен због ратних злочина на Косову и Метохији признао је кривицу и одслужио своју казну.

По одслужењу две трећине казне пуштен је на слободу 29. августа 2013. године.[2]

Умро је 6. септембра 2020. године у Београду. Сахрањен је 13. септембра у родном селу Равни.[3]

Одликовања[уреди | уреди извор]

За изванредне резултате које је постизао на свим дужностима, оцењиван је оценом "нарочито се истиче" и "одличан", и добио је велики број одликовања и признања:

  • Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Указ председника СФРЈ бр. 164 од 22.12.1966. године;
  • Орден народне армије са сребрном звездом, Указ председника СФРЈ бр. 144 од 22.12.1972. године;
  • Орден за војне заслуге са златним мачевима, Указ председника СФРЈ бр. 146 од 22.12.1977. године;
  • Орден народне армије са златном звездом, Указ председника СФРЈ бр. 118 од 22.12.1981. године;
  • Орден братства и јединства са златним венцем, Указ председника СФРЈ бр. 122 од 22.12.1985. године;
  • Орден заслуга за народ са сребрим знацима, Указ председника СФРЈ бр. 110 од 22.12.1989. године;
  • Орден слободе, Указ председника СРЈ бр. 1/2-01-001/99 од 22.12.1999. године;

Дела[уреди | уреди извор]

  • ,,Од села Равни до Хага", Животопис Издавач: Народни музеј у Ужицу, 2016.
  • ,,Режирање хуманитарне катастрофе", Издавач: Медија центар Одбрана, едиција Ратник, 2020.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]