Драго Ђукић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДРАГО ЂУКИЋ
Đukić Drago.jpg
Драго Ђукић
Датум рођења(1920-11-13)13. новембар 1920.
Место рођењаМедено Поље, код Б. Петровца
 Краљевина СХС
Датум смрти4. мај 1981.(1981-05-04) (60 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од9. јануара 1942
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411977.
Чингенерал-мајор
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Драго Ђукић (Медено Поље, код Босанског Петровца, 13. новембар 1920Београд, 4. мај 1981), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. новембра 1920. године у селу Медно Поље, код Босанског Петровца. Основну школу је завршио у Босанском Петровцу, али због сиромаштва није могао да заврши грађанску школу. Кратко време је помагао родитељима око обрађивања земље, а затим се, као шеснаестогодишњи дечак, запослио у шумскоиндустријском предузећу „Шипад”, где је радио тешке физичке послове. Године 1939. је отишао у Београд и запослио се у текстилној фабрици. Ту је постао члан Уједињеног радничког синдикалног савеза (УРСС) и његов активиста. Због ширења синдикалних идеја међу радницима, послодавац га је отпустио с посла. У јесен 1939. године с новим погледима и стеченим искуством, вратио се у родни крај. Поново је радио тешке физичке послове у Бјекојевом Камену, а касније, као грађевински радник, у Јаворовој Коси.[1]

После окупације Југославије, 1941. године, укључио се у припреме за оружану борбу. Кад је почео усташки терор, саветовао је народу да се ваља склањати. Јуна 1941. године, заједно групом од двадесетак својих другова, чинио је језгро устаничке организације у Медном Пољу и околним селима. Након устанка у Дрвару, 27. јула 1941. године, пошао је у прве борбе. У августу 1941. године с дванаесторицом другова напао је и потукао усташку чету на Јаворовој Коси, а у Растовачи је с неколицином бораца заробио једног официра и 15 домобрана. Када је у Медном Пољу био опкољен, изгледало је да се неће извући, али је одлучно кренуо напред, убио неколико непријатељских војника и из обруча изишао с пленом од два пушкомитраљеза.[1]

Већ од првих устаничких дана, о почела је да кружи легенда о његовој храбрости. Увек је био међу првима. Био је десетар, командир вода, заменик политичког комесара чете, политички комесар чете, батаљона и бригаде. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 9. јануара 1942. године.[1]

Када је 21. маја 1942. године била формирана Прва крајишка ударна бригада постао је њен борац. Са овом бригадом, истакао се у борбама на Сасини, код Санског Моста, на планини Мањачи, у нападу на Бихаћ и село Заваље, где је уништио непријатељско упориште и запленио два митраљеза. Његов батаљон је, у Четвртој непријатељској офанзиви, марта 1943. године, код Бенаковца разбио немачку колону, коју су од потпуног уништења спасли тенкови. Ђукић је с још једним борцем, у сумрак провукао кроз ланац тенкова, заробио већу количину муниције и омогућио батаљону да крене у даље борбе.[1]

Његова заслуга је била велика за успех чувене акције паљења немачких авиона на аеродрому Рајловац, код Сарајева, у ноћи 10/11. августа 1943. године. Непријатељ је открио овај напад, али је Ђукић повео своје борце у јуриш и у двочасовној борби однео победу. На путу из Устиколине ка Горажду, јануара 1944. године, Ђукић је као политички комесар Четвртог батаљона, у критичној ситуацији преузео команду над јединицом и успешном акцијом заузео Горажде. У непријатељском противнападу на Горажде био је тешко рањен. Након оздрављења, учествовао је у борбама у Црној Гори, Србији, у борбама за ослобођење Београда и на Сремском фронту.[1]

После завршетка рата, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА. Налазио се на дужностима команданта бригаде, начелника Штаба дивизије, командант дивизије и наставника Више војне академије. Пензионисан је 1977. године у чину генерал-мајора. Био је биран за посланика Републичког већа Скупштине СР Босне и Херцеговине.[2]

Умро је 4. маја 1981. године у Београду, а сахрањен је у Босанском Петровцу.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда и Орден заслуга за народ првог реда.[3] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]