Драгутин Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгутин Илић
Dragutin Ilic, the end of 19th century (1858-1926).jpg
Датум рођења (1858-02-14)14. фебруар 1858.
Место рођења Београд
 Кнежевина Србија
Датум смрти 1. март 1926.(1926-03-01) (68 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина СХС

Драгутин Ј. Илић (некада: Илијћ; Београд, 2. фебруар[1] или 14. фебруар[2] 1858. — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.[3] Између осталог, писац је прве научнофантастичне драме на свету - После милион година (1889).[4]

Биографија[уреди]

Потиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског...[5]

Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.[6]

На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.[7] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.

Истакао се пишући политичке чланке у београдском "Дневном листу". Потписујући се са "Џем", критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.[8] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо као конобар и трговачки помоћник. Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен секретар и саветник. Он је био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.[9] Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.

Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.

Заједно са истомишљеницима Старим Бардом - Каћанским и другим патриотима покреће лист "Велика Србија". Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.

За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.

Дело[уреди]

Писао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.

Лист "Оногошт" у 27. броју, 1899. године, наводи његову књижицу "Цетињски сватови" које нема у његовој библиографији.

Библиографија[уреди]

Драгутин Илић, крајем 19. века
  • Вукашин (1882), драма
  • Јаквинта (1883), драма
  • Песме (1884)
  • Прибислав и Божана (1887), драма
  • Отмица (1887), једночинска драма
  • Последњи борац (1889), спев
  • После милијон година (1889), драма
  • Женидба Милоша Обилића (1898), драма
  • За веру и слободу (1890), драма
  • Три депутације (1906), актовка
  • Новеле (1892)
  • Лихварка (1895), комедија
  • Последњи пророк (1896), биографија пророка Мухамеда
  • Саул (играна 1900, штампана 1906), драма
  • Хаџи Ђера (1904), роман
  • Женик слободе (1904), драма
  • Виђење Карађорђево (1904), драма
  • Успомене из Румуније (1904, 1905), мемоари
  • Незнани гост (1907), драма
  • Хаџи Диша (1908), роман
  • Зајечарска буна (1909), мемоари
  • Освећено Косово (1913), збирка поема
  • Песма једног живота (1916), роман, објављено као Аутобиографија одлазећега 1994. године, из рукописа приредио и објавио Сава Дамјанов
  • Секунд вечности, источњачки роман (1921)
  • Роман краљице Наталије (1923, у наставцима)[10]
  • Смрт краља Владимира (1925), спев

Извори[уреди]

Драгутин Илић, снимљен почетком 20. века, снимак: Милан Јовановић
  1. ^ Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ: Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991, стр 64.
  2. ^ Волк, Петар. "Илић, Ј. Драгутин", одредница у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995, стр 458.
  3. ^ "Драгутин Ј. Илић" (биографска одредница) у: Српска књижевност у књижевној критици: Драма XI, приредио Рашко В. Јовановић, Нолит, Београд, 1973.
  4. ^ Живковић, Зоран. „Драгутин Ј. Илић“, Енциклопедија научне фантастике, „Просвета“, Београд 1990.
  5. ^ "Политика", београд 1926. године
  6. ^ "Политика", Београд 1926. године
  7. ^ "Политика", Београд 1926. године
  8. ^ "Политика", Београд 2. март 1926. године
  9. ^ "Политика", Београд 1926. године
  10. ^ Краљица Наталија и њено време (Време, 15. октобар 2015)

Литература[уреди]

  • Поповић, Реља З. Драгутин Ј. Илијћ : 1858-1926 : живот и рад, Народна штампарија, Београд, 1931.
  • Леовац, Славко. „Драгутин Илић“, Портрети српских писаца XIX века, СКЗ, Београд 1978, стр. 272-281
  • Илић, Драгутин. После милијон година • Секунд вечности. Приредио и поговор написао Сава Дамјанов. Народна библиотека Србије, Београд, и Дечје новине, Горњи Милановац, 1988.
  • Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ : Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991.
  • Волк, Петар. "Илић, Ј. Драгутин", одредница и театрографија у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995,
  • Породица Јована Илића у српској књижевности и култури: зборник радова, уреднице Марта Фрајнд и Весна Матовић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2003.

Спољашње везе[уреди]