Драгутин Станић

С Википедије, слободне енциклопедије
драгутин станић
Драгутин Станић
Лични подаци
Датум рођења(1913-02-13)13. фебруар 1913.
Место рођењаГорње Водичево, код Босанског Новог, Аустроугарска
Датум смрти18. септембар 1996.(1996-09-18) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ оддецембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-потпуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Драгутин Драган Станић (Горње Водичево, код Босанског Новог, 13. фебруар 1913Београд, 18. септембар 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 13. фебруара 1913. године у селу Горњем Водичеву, код Босанског Новог. Потиче из радничке породице, његов отац Ђура је био рудар у руднику Љешљани. Основну школу је завршио 1924. године у Добрљину, а потом се све до 1928. године бавио земљорадњом. Већ са 15 година, почео је повремено да ради са оцем у руднику, а од када је постао пунолетан добио је стално запослење. Као млади радник-рудар веома рано је приступио синдикалном и радничком покрету. После одслужења војног рока у Требињу, пошао је тражити други посао, а током 1937. године је радио на изградињи Споменика „Незнаном јунаку“ на Авали. Иако није био члан ни једне политички партије, у родном крају је учествовао у формирању културне секције и библиотеке у Горњем Водичеву, као и окупљању младих у Соколском друштву и њиховом обучавању и руковању оружјем.

У току Априлског рата, 1941. године, био је мобилисан у Југословенску краљевску војску у којој је био артиљерац. Приликом повлачења преко реке Уне и брда Баљ, код Костајнице, заједно са својим друговима из јединице пружио је снажан отпор Немцима, испаливши готово сву муницију. Када је стигла вест о капитулацији, Драган је одбио да се преда. Заједно с друговима је демонтирао топове и наоружан карабином пошао кући.

По повратку у родни крај, повезао се са комунистима и активно укључио у припреме оружаног устанка. После истицања у првим устаничким борбама на Козари, током лета, постављен је за десетара у Првој партизанској чети, а новембра 1941. године је примљен у чланство Комунситичке партије Југославије (КПЈ).

У НОБ је ступио као борац, постао је десетар, потом водник, командир чете Другог крајишког партизанског одреда, па командант батаљона и замјеник команданта Прве крајишке бригаде. У првим данима велике офанзиве на Козари, у љето 1942, Станић је са својим батаљоном на Пискавици непријатељу нанио велике губитке. Као командант батаљона командовао је у нападу на цести Приједор - Босанска Дубица; код Асине страже заробио је 2 топа и 50 непријатељских војника. Истицао се командовањем и личном храброшћу. Када је командовао 2. крајишком бригадом, у бици са четницима на Гласинцу заробљено је 30 митраљеза и 1 топ. Храбро се борио и код Трнова, Калиновику.

Литература[уреди | уреди извор]