Драч (тема)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Δυρράχιον
θέμα Δυρραχίου
Тема Драч
Byzantine Greece ca 900 AD.svg
Византијски Балкан око 900. године
Географија
Континент Европа
Регија Јадранска обала
Земља  Албанија
Друштво
Званични језици византијски грчки језик
Религија православље
Владавина
Облик владавине тема
Титула владара стратег
Владар Лав Равдух
Други владар Константин Дука
Оснивање почетак 9. века
Престанак 1205.
Догађаји
оснивање почетак 9. века
Норманска окупација 1081.
Византијска реокупација 1084.
Предаја Млечанима 1205.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Simple Labarum.svg Византијско царство Краљевина Сицилија Coat of Arms of the House of Hauteville (according to Agostino Inveges).svg
Coat of Arms of the House of Hauteville (according to Agostino Inveges).svg Краљевина Сицилија Византијско царство Simple Labarum.svg
Simple Labarum.svg Византијско царство Млетачка република Flag of Most Serene Republic of Venice.svg
[[Портал:]]

Тема Драч (грчки: θέμα Δυρραχίου) је била византијска провинција (тема) на јадранској обали, са центром у Драчу. Формирана је током 9. века, а укинута је након завршетка Четвртог крсташког рата.

Историја[уреди]

Година оснивања теме Драч није позната. Стратег Драча појављује се у Тактикону Успенског око 842. године, али неколико печата драчких стратега датира из претходних деценија. Бјури је предложио датирање настанка теме Драч упоредо са настанком тема Пелопонез и Кефалонија (рани 9. век). Историчар Јадран Ферлуга ставља оснивање Драчке теме у време владавине цара Нићифора I (802-811)[1][2][3]. Током Византијско-бугарских ратова, Драч је, чини се, био аутономан, а повремено и под бугарском влашћу. Лав Равдух, стратег Драча око 917. године, води преговоре са Петром Гојниковићем око уласка Кнежевине Србије у рат на страни Византије.[4]. Драч је играо крупну улогу и у устанку комитопула. Последњи бугарски цар, Јован Владислав, погинуо је приликом опсаде Драча 1018. године[5][6] Након Василијеве реокупације Балкана 1018. године, у Драчу је поново успостављена чврста византијска власт. Гувернер Драча од средине 11. века носи титулу дукса или катепана[1]. Током устанка Петра Дељана 1040—1041. године, становништво Драча се, по свргавању дукса Василија Синадина, побунило против новог стратега Михаила Дермокаита[7] На чело устанка у Драчу стао је Словен Тихомир. Тихомир је убијен по наређењу Петра Дељана[8]

По гушењу устанка Петра Дељана, цар Константин IX је послао Михаила да угуши устанак кнеза Војислава. Јован Скилица пише да је војску чинило 60.000 људи под патрикијем Михаилом, дуксом Драча, који није имао великог војничког искуства. Продро је у Војислављеву државу пустошећу пределе које је освајао. Војислав га је пропуштао запоседајући теснаце кроз које ће византијска војска морати да прође у повратку. Патрикије Михаило је у повратку упао у заседу у једном кланцу. Војска му је страдала од стрела и камења којим су их засипали устаници. Погинуло је две трећине војске.[9][10]

Крајем 11. и 12. века Драч и његове покрајине били су од велике важности за Византијско царство. Град је било кључно византијско упориште у Албанији и центар византијске трговине, али и мета освајача из Италије. Нићифор Вријеније Старији, узурпатор византијске круне, био је стратег Драча пре доласка у Цариград. Током Византијско-норманских ратова, Роберт Гвискард је предузео опсаду Драча.[11][12]. Ана Комнина у Алексијади бележи да је бици присуствовао и српски кнез Дукље Константин Бодин, као вазал цара Алексија Комнина[13]. Бодин, међутим, није узео учешћа у борбама већ се повукао када је увидео да ће Византија изгубити битку. Нормани освајају Драч, али га је Византија убрзо повратила (1084)[14] Алексије је на чело Драчке теме постављао своје најближе рођаке[15] Јован Дука води рат са Дукљом у коме је заробљен Константин Бодин[16] Вилијам II Сицилијански обнавља Византијско-нормански рат и 1185. године заузима град. Драч је дефинитивно изгубљен 1204. године по паду Цариграда у Четвртом крсташком рату. Заузели су га Млечани[17].

Стратези Драча[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Nesbitt & Oikonomides 1991, стр. 40
  2. ^ Kazhdan 1991, стр. 668.
  3. ^ Pertusi 1952, стр. 177.
  4. ^ Византијски извори 2. pp. 54
  5. ^ Византијски извори 3. pp. 118–129
  6. ^ Летопис попа Дукљанина. pp. 133.
  7. ^ Византијски извори 3. pp. 145.
  8. ^ Византијски извори 3. pp. 145–148
  9. ^ Ћоровић, стр. 115–117
  10. ^ Византијски извори 3. pp. 159.
  11. ^ Историја српског народа. pp. 107.
  12. ^ Историја српске државности. pp. 80.
  13. ^ Византијски извори 3. pp. 367.
  14. ^ Византијски извори 3. pp. 368–9
  15. ^ Angold (1997). pp. 129ff., 152; Stephenson (2000). pp. 151–152, 159–160.
  16. ^ Историја српског народа. pp. 109.
  17. ^ Stephenson 2000, стр. 184.

Извори[уреди]