Дубравка (Иван Гундулић)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дубравка Ивана Гундулића, издање из 1923. године

Дубравка је драма митолошко-пасторалног садржаја и алегоријског значења, коју је написао дубровачки песник Иван Гундулић написао средином треће деценије 17. века. Састоји се од три чина с укупно 28 призора, а писана је двоструко римованим дванаестерцима и осмерцима, са укупно 1696 стихова.

Садржај и ликови[уреди]

Тема драме је измишљени стари обичај према којем се сваке године светкује један дан у част богиње слободе; тада се приређује пир најлепше девојке и најлепшег младића према одабиру градских судија.

Тог значајног дана, у Дубровник долази стари рибар из Далмације, чији лик јасно приказује разлику између слободног Дубровника и Далмације под млетачком влашћу. Осим лика рибара, у драми су приказани и други споредни ликови: сатири Дивјак и Вук те пастири Загорко и Пелинко, који су послужили Гундулићу као алегорија за приказ друштвених мана и неморала у тадашњем Дубровнику.

Главни ликови, Дубравка и Миљенко, леп су и племенит млади пар на чијој судбини и догађајима везаним за њу Гундулић гради драмску фабулу. Уместо очекиваног избора Миљенка и Дубравке као најлепшег пара чији ће се пир прославити на празник слављења слободе, судије уз Дубравку бирају ружног богаташа Грдана који их је поткупио златом. Грдан ипак не успева у свом науму, јер се на вријеме умеша бог Леро и спречава тај неприродни савез, изазвавши у цркви, непосредно пред обред венчања, потресе и грмљавину и затамнивши пламен на огњу. У тренутку Миљенковог уласка у цркву потреси и грмљавина престају, а огањ поново букне чистим пламеном, што присутни тумаче као јасан божији знак да Миљенко, а не Грдан, треба да ступи у брак с Дубравком.

У последњем призору драме, на самој прослави слободе, свештеник први приноси симболични заветни поклон: пушта из кавеза птице бога љубави. Следе га Миљенко са граном маслине и Дубравка са ружицом. На крају и ликови који су симболизовали мане дубровачког друштва које су претиле опстанку слободе Дубровника – Загорко, Дивјак, Вук, Јељенка, Горштак – у част те исте слободе жртвују управо своје мане и пороке, односно њихове симболе, предајући их као заветни дар.

Алегоријска тумачења[уреди]

Чињење прво, Сказање прво

Међу значајнијим историчарима књижевности који су у свом раду спомињали Гундулићеву Дубравку, први је Фрањо Марковић (1888), који је Дубравку тумачио као алегорију за савремени дубровачки политички свет.[1]

Бранко Водник је истакао да је „пастирска игра „Дубравка” химна дубровачкој слободи[2], и додао да се у Дубровнику од 10. века дан светог Власија славио као народна светковина и да призори у Дубравки подсећају на призоре са тих свечаности. Али за главни мотив, да се најлепши пастир вери са најлепшом пастирицом, Водник тврди да га је песник замислио по узору на млетачки обичај на празник светог Марка, када дужд симболично баца прстен у море и вери Венецију, краљицу мора, са Јадраном. Усто, Водник је истакао да је Дубрава алегорија за Дубровник.

Миховил Комбол је приметио да се у дубровачким делима, па тако и у Дубравки, често јавља политички човек, због чињенице да је већина дубровачких песника, као и Гундулић, била племићког порекла. Зато у призорима Дубравке Гундулић проговара више као дубровачки властелин забринут за „опште добро“ него као песник. Комбол је сматрао да је покретач Гундулићевог рада било његово религиозно-политичко уверење, при чему религиозно и политичко никад није одвојено једно од другог. Алегорије ликова биле би: Грдан – покварени богаташ, Дубрава – Дубровник, скуп пастира – скуп властеле, Дубравка – дубровачка власт.

Јакша Равлић у својим расправама истиче да је суд који је, потплаћен, требало да вери Дубравку с ружним Грданом „суд јавног мњења“, јер кад би то био суд ондашње властеле, Гундулић би вероватно, бивајући и сам члан суда и приврженик Дубровачке републике, покушао да поправи неугодну ситуацију у којој би се потплаћени суд нашао, а то у Дубравки није учинио, него је ставио неправду на велика звона. Према томе, лик Грдана није могао бити алегорија за властелина, него за члана друге класе, опасне за властелу, које се властела бојала због богатства и утицајног положаја. Зато је питање Грдана у Дубравки унутрашње питање Дубровачке републике.

Зденко Златар се не слаже са Равлићем јер се, како он истиче, не може говорити о сукобу властеле и млађе буржоазије за власт у Дубровнику, с обзиром на то да је криза властеле оног доба била првенствено политичке природе. Тиме је, тврди Златар, Гундулић само осудио расцеп унутар своје властите владајуће класе, али не и побио претензије дубровачке средње класе.[3]

Далматински рибар је лик који упозорава „на лоше прилике у Далмацији под Венецијом, највећом непријатељицом Дубровника, да тиме што рељефније истакне боље стање у Дубровнику[4]. Рибар „ставља нагласак на чињеницу да је Дубровник самостална држава у којој владају домаћи људи; турска власт је била само формална уз цену плаћања данка.[5] Слободан Дубровник је у контрасту с неслободном Далмацијом под Млецима.

Миљенко је против „поклона“ Дубравки, при чему су дарови можда алузија на „поклоне које су неки племићи примали од грађана-богаташа за услуге“ или „на посуђивање новаца држави од домаћих богаташа[4]. Миљенко је према Равлићевом мишљењу лик који у песниково име говори против „примања грађана међу властелу, а као последицу тога и против могућности да би Грдан смео узети Дубравку, тј. власт у своје руке“.[6]. Због могућности да је Гундулић остао осамљен у свом стајалишту (као Миљенко на позорници), писац поставља проблем у митски свет како би спор решили богови. Такође, Миљенко, због своје несигурности у љубавне изјаве према Дубравки као својој унапред предодређеној животној сапутници, доноси пасторали врсту непримереног драмског обрта. Поставља се питање: да ли су Миљенкове речи уопште речи заљубљеника у жену[7]

Љубдрагова опомена Загорку што оставља стадо и бежи је алузија на економску кризу Дубровника оног времена, проузроковану бежањем слободних грађана са својих поседа и стада, што је највише погодило властелу која је живела од тих поседа на којима су радили најамници.

По свом садржају Дубравка је друштвена сатира против напредних и оправданих захтева младог грађанства у Дубровнику; баш зато у исто вриеме она брани властелински статус кво. Она је према томе химна одређеној, властелинској слободи какву је замислила и спроводила дубровачка властела. Тако Дубравка поред познатих туђих елемената и неких конвенционалних ликова, за садржај има оригиналан исечак домаћег живота.

Сценски пријем Дубравке[уреди]

Премијера Гундулићеве Дубравке се одиграла 1628. године у Дубровнику „прид Двором“. Следеће, прво модерно извођење је приредило Хрватско народно казалиште 1888. године, на тристоту годишњицу песниковог рођења, па је представа до фебруара те исте године изведена чак четири пута. До 1918. је у Загребу изведена још педесет пута у неколико режисерских постава, тако да су се само Граничари Јосипа Фројдернрајха задржали на репертоару дуже од Дубравке (тај је народни игроказ први пут изведен 1857. године).

Значајнији режисери Дубравке били су Адам Мандровић, затим Стјепан Милетић који је драму поставио на Марковом тргу 1895, као део националног репертоара са посебним нагласком на реалистичну сценографију. Почетком августа 1913. Јосип Бах је поставио Дубравку у максимирским вртовима као представу „амбијенталног“ позоришта. Након овог експеримента, Гундулићев комад се враћа у позориште у режији Бранка Гавеле, први пут 1920. (најпре само одломци као део позоришне вечери, а затим исте године и целовита драма), уз музичку пратњу коју су компоновали Иван Зајц и Јаков Готовац (која се користила и раније) те уз нове музичке деонице Антуна Добронића (на премијери 1923) и Иве Малеца. Тито Стрози поставља Дубравку у Загребу 1928. са новом музиком Готовца, затим 1933. у Дубровнику, по први пут на истом месту на којем се одиграла премијера. Стрози је постављао Дубравку до 1956, а следећа представа, у режији Ивице Кунчевића, је била Приказивање „Дубравке“ Љета Господњег 1973 у Дубровнику, репризирана идуће 1974. године у Загребу. Након те представе Дубравка није била на репертоару до 1989, када ју је у загребачкој Комедији поставио Дарко Тралић.

По „Дубравки“ је снимљен и истоимени југословенски филм „Дубравка“ из 1973. у режији Јована Коњовића.

Библиографија[уреди]

  • Иван Гундулић: Дубравка, Дубровник, 1837.
  • Иван Гундулић: Дубравка: пастирска игра у 3 чина, с уводом Фрање Марковића, Загреб, 1888.
  • Иван Гундулић: Дубравка, у: Дјела Џива Франа Гундулића, прир. Ђ. Керблер, Загреб, 31938., стр. 261–318. (Стари писци хрватски, књ. IX)
  • Иван Гундулић: Дубравка; Сузе сина разметнога, прир. Алберт Халер, Загреб, 1944.
  • Иван Гундулић: Сузе сина разметнога; Дубравка; Фердинанду Другоме од Тоскане, прир. Ј. Равлић, Загреб, 21964 (Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 12)
  • Иван Гундулић: Осман; Дубравка; Сузе сина разметнога, прир. Злата Бојовић, Београд, 2001.
  • Иван Гундулић: Краљ од пјесника, прир. Д. Фалишевац, Загреб, 2005, стр. 101–180.

Извори[уреди]

  1. ^ Ту Марковићеву поставку подржава и Павао Павличић кад интерпретира Дубравку као ангажовани текст (интерпретирао га је, наиме, и као фантастични текст, који нема алузија на савремени Дубровник). О томе види: Штркаљ, 2004: 8.
  2. ^ Равлић, 1970: 100
  3. ^ Штркаљ, 2004: 31
  4. 4,0 4,1 Равлић, 1970: 113
  5. ^ Штркаљ, 2004: 14
  6. ^ Равлић, 1970: 115
  7. ^ Штркаљ, 2004: 24

Литература[уреди]

  • Батушић, Никола: Нарав од Фортуне: студије о старохрватској драми и казалишту, Загреб, 1991.
  • Фалишевац, Дуња: Дубровник- отворени и затворени град: студије о дубровачкој књижевној култури, Загреб, 2007.
  • Марковић, Фрањо: О Дубравци, драми Ивана Гундулића, Загреб, 1888.
  • Мештровић, Зринка: Антропонимијско читање Гундулићеве „Дубравке“, Сувремена лингвистика, 27. – 28. (1988./1989.), стр. 31–35.
  • Равлић, Јакша: Одраз домаће стварности у дубровачкој књижевности, Београдски међународни славистички састанак, (15–21. септембра 1955.), Београд 1957, стр. 653–658.
  • Равлић Јакша: Расправе из старије хрватске књижевности, Загреб, 1970.
  • Штркаљ, Андреа: Проблем политичког читања Гундулићеве „Дубравке“ (дипломски рад), Загреб, 2004.

Спољашње везе[уреди]

  • „Дубравка“ Џива Гундулића, Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости — студије и огледи, Српска књижевна задруга, Београд, 1978, у интернет издању на странама „Растка“