Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Дубровник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дубровник
Montage of major Dubrovnik landmarks.jpg
Старо дубровачко језгро
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Дубровачко-неретванска
Основан 7. век
Становништво
Становништво
 — 2011. 28.434
Агломерација (2011.) 42.615
Географске карактеристике
Координате 42°39′02″ СГШ; 18°05′40″ ИГД / 42.650665243679455° СГШ; 18.094423182903803° ИГД / 42.650665243679455; 18.094423182903803Координате: 42°39′02″ СГШ; 18°05′40″ ИГД / 42.650665243679455° СГШ; 18.094423182903803° ИГД / 42.650665243679455; 18.094423182903803
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 143,35 км2
Дубровник на мапи Хрватске
Дубровник
Дубровник
Остали подаци
Градоначелник Андро Влахушић (ХНС)
Поштански број 20000
Позивни број (+385) 20
Веб-сајт
Службена презентација града

Дубровник (лат. Ragusa) је град у Хрватској и административни центар Дубровачко-неретванске жупаније.

Дубровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 км, а од Загреба 624 км.

Три града пространог Балканског полуострва, Истанбул на источној страни, Атина на јужној и Дубровник на западној страни позната су широм света као изразито туристичка места. Овај значај им је одређен самим природним положајем и богатством које их окружује што није једини разлог њихове привлачности.

У својој прошлости ови градови су били стецишта и попришта судара светских струјања и сваки од њих има свој посебан лик. Дубровник је био ношен ударом са свих страна. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света а трговачке караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе подигао је чврсте бедеме ради своје одбране а у својој одбрани много више је користио своју дипломатију од војне снаге.

Географија

Смјештен на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. Убраја се у један од најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат је по свом старом градском језгру са бројним културним и сакралним споменицима.

Популарни назив за град под брдом Срђ.

Историја

Светска баштина Унеска
Стари Дубровник
Назив на званичном списку светске баштине
Локација  Хрватска
Тип културна
Критеријум i, iii, iv
Референца 95
Унеско регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979. (3. седница)
Додатни упис 1994.
Угроженост 1991-1998.

Оснивање града

Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, су биле насељене током бронзаног и гвозденог доба. Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пХ.

Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин Порфирогенит каже да су Дубровник основале избеглице из римског града Епидаура пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари.

Након разарања Епидаура (од стране Словена и Авара) почетком VII века у подножје већ постојећег римског утврђења стижу романске избеглице које оснивају нови град, а у њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова српска племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (латински: Laus), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa),[1] које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.

Византијска и млетачка власт

Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).

Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028—1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).

Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће.

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.

Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

Живот у средњовековном Дубровнику

Становништво Дубровника у овом периоду било је шаролико и у етничком и у економском смислу. Основна подела била је на: богату романизовану властелу — патриције и бројно градско словенизирано становништво: занатлија, трговаца, војника, бродске посаде и писара — пучане. Процес славизације дубровачких Романа текао је постепено. Властела се дуго опирала словенизацији и утицају пучана, али је временом попуштала, па су током XIII и XIV века дозвољени мешовити бракови, а од XV и XVI века језик је замењен српским,[2] називајући га и „linga seruiana“ тако да су „још само неки старци“ говорили старим дубровачким језиком.

Дубровник (пре 1873)
Дубровник, стари део града

Ограничен у природним ресурсима, Дубровник је своју егзистенцију пронашао у поморству и трговини. Дубровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата Балкана“. Дубровачко поморство највећи степен развоја доживљава у XV и XVI веку, када Дубровачка морнарица броји око 200 бродова. Тада Дубровчани врше превоз и трговина по целом Средоземљу, од малоазијских и афричких обала до атлантских обала.

Саобраћајним везема и трговачким односима Дубровник је био у сталном контакту са европским земљама, а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати културни живот и достигнућа у науци и уметности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама, а високо образовање је било на знатном нивоу.

Дубровачка књижевност досеже највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Многа дала Дубровчана писана су на латинском, али је значајнија књижевност она написана на српском народном језику која започиње у XV веку и продужава се све до пада Републике, а чији су преставници Марин Држић и Иван Гундулић.

Дубровачка република

Дубровачка република до 1808.

Након рата Угара и Млечана због Задра, Млечани су Дубровник 1358. уступили Угарској. Дужност Дубровника била је да Угарској плаћа годишњи данак (500 дуката) и да у свечане дане истиче њену заставу, али краљ Угарске се није мешао у њихове унутрашње послове, што је граду давало потпуну независност.[3][4] У то време Дубровник доживљава највећи економски развој, али са суседима води бројне ратове против: требињских владара Стефана Војислава и Николе Алтомановића, те босанских војвода Радосавом Павловићем и херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана.

После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству.[5] После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био повећан на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804. године.

У свему другом Дубровник је био независан, али како Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, то дубровачку трговину још више веже за Османско царство. Дубровчани су имали привилегију снабдевати османске колоније, а и сами су имали своје колоније у бројним градовима Балкана, Италије и Блиског истока.[тражи се извор] Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.

Цртеж Дубровника пре 1667.

За готово 300 година турског вазалства, Дубровник се најбоље развијао у току мира, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време ратова Млетачке републике са Турском, јер је она била највећи дубровачки конкурент и непријатељ. Зато се Дубровник 1684. враћа под окриље немачког цара и угарског краља. Ипак, откриће Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, однело је превагу у трговини са Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине, а преломни тренутак је био земљотрес, који се догодио 6. априла 1667. године и порушио пола града и од ког се Дубровник више никада није опоравио.

У Загребу је 1765. године основан конзулат Дубровачке републике за целу Хрватску.[6]

Након слома Млетачке републике 1797. далматински обални појас долазе под јурисдикцију Хабзбуршке монархије. Кад је Аустрија 1806. предала Далмацију и Боку Наполеону, под француску власт пао је и Дубровник.[7] Французи 1808. укидају Републику и град припајају француској Илирији.[7]

Дубровник у Аустријском царству

Након пораза Наполеонове Француске, одлуком Бечког конгреса 1815. године, територија некадашње Дубровачке републике је припојена Аустријском царству. У саставу ове царевине Дубровник са околином остаје све до њеног распада 1918. године.

Током овог периода у граду је поново уведен италијански као службени језик, па се као реакција јавља подршка најпре илирском, а касније и српском католичком покрету, који предводе Медо Пуцић, Матија Бан, Иван Стојановић, Иван Аугуст Казначић и други. Након Револуције 1848. године, бојећи се нарастајућег српског национализма[8] на овим просторима, Аустроугарска подстиче хрватску националну идеологију у Дубровнику, што ће век касније довести до етничке прекомпозиције у граду. Дубровник је први далматински град у коме је 1867. победила српска „народна“ странка и која је са аутономашким странкама владала до избијања Првог светског рата.[9]

Град је све до краја XIX века био неосветљен, па је већ 1895. Франо Гондола (Гундулић), тадашњи општински начелник, донео одлуку о увођењу електричне расвете. Дана 1. јуна 1901. на Страдуну је засијала прва електрична сијалица.

Дубровник у Југославији

Пред крај Првог светског рата, у град су стигли први одреди српске војске, након чега ће Дубровник бити прикључен новоформираној југословенској држави у којој ће остати све до њеног распада 1991—1992. године. За сво ово време, Дубровник је важио као најпознатије туристичко одредиште Југославије.

За време Краљевине Југославије, Дубровник је припадао Зетској бановини, а у град досељавају многи становници из Далмације, Херцеговине и Боке Которске, али и руски емигранти.[10] Дешавају се и националистички сукови католичких Срба и Хрвата,[11][12] а након Споразумом Цветковић-Мачек, којом је установљена нова јединица, Бановина Хрватска, а њој прикључен Дубровник, превагу односе хрватски националисти.

Други свјетски рат

У Дубровнику и околини пак, тек 1. јула 1941. године проливена је српска крв. Тога дана усташе су из Дубровачког затвора одвели 9 Срба, међу којима су били јереј Васил Ковачина, парох из Метковића и Марко Поповић учитељ. Међу онима били су и један хрват и један муслиман. Сутрадан 2. јула, све су их поубијали на Рудинама код Стона. Претходно су их међусобно везали жицом и „убили су их крампама, лопатама, чекићима. Ломили су им руке, ноге, ребра, вилице и друге делове тела. Тако су мученичком смрћу завршили своје животе“. Говорило се да су алат, којима су убијали, узели од месног римокатоличког свештеника думе Иве Драгићевића.[13][непоуздан извор?]

Једна група омаладинаца- већином великошколаца из Дубровника и околине, отишла је у Требиње и првога јула поубијала већи број виђенијих Срба у месту и околини.

„Првога јула у шест сати изјутра“ каже прота Поповић „одјекнули су први пуцњи и врели меци убили су на кућњем прагу Васа Бабића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића, Радована Лечића, Шћепа Ђурића, Душана Ногулића, и Илију Бабића.[14][непоуздан извор?]

Током Другог светског рата, град Дубровник са Пељешцем је био под контролом тзв. НДХ, а усташким јединицама командује Иво Ројница.[15] На ширем простору око Дубровника, значајно делује Дубровачка бригада Југословенске војске у отаџбини, састављена добрим делом од Срба католика.[16][17] Крајем 1944. партизанске снаге користе повољан тренутак и заузимају Дубровник са околином.[18] Уласком у град, врше одмазду над свим „сумњивим елементима“ стрељајући неколико стотина Дубровчана.[19]

Панорама новијег дела Дубровника

У социјалистичкој Југославији овај град постаје део Народне/Социјалистичке Републике Хрватске, а нове власти након 1945. досељавају неколико хиљада колониста из руралних делова западне Херцеговине како би „пролетизирале град“, јер је Дубровник важио за „буржујско легло“. Након Хрватског прољећа, ово досељавање постаје организованије и масовније, што значајно мења демографску слику општине. То изазива сукоб староседелаца и колониста, који постаје знатно видљивији почетком 90их. Године 1979. територија Старог града је укључена у Листу светске баштине Унескоа као град музеј и најзначајнија туристичка атракција у Југославији.

Године 1990. Република Хрватска се проглашава наследницом СР Хрватске, а следеће године проглашава и независност од Југославије. Федералне власти не признају ову одлуку и задржавају јединице Југословенске народне армије (ЈНА) на делу њене територије, укључујући и један део Дубровачке општине.

Дубровник у последњем рату

Доласком нових власти на чело СР Хрватске, они до децембра 1990. мењају устав, име и симболе државе, а до маја 1991. формирају и незакониту армију[20][21] од 90.000 науружаних припадника[тражи се извор] названу Збор народне гарде. Како Дубровник пре рата није имао војних објеката, припадници ЗНГ су смештени у неким хотелима.

Мапа деловања јединица ЈНА на подручју Дубровачког ратишта

Средином септембра 1991. хрватска паравојска отпочиње организоване нападе на све касарне ЈНА, а затим и блокаду лука Југословенске ратне морнарице.[22] ЈНА напушта Корчулу и Вис, али због борбених провокација хрватских снага на простор БиХ из правца Дубровника, у октобру се враћа и брзо заузима територију од Превлаке до Дубровника, укључујући и Купаре.

Неки западноевропски медији извештавају о варварском разарању града од стране ЈНА, за шта њихове владе оптужују Србију и Црну Гору за рат. Југословенска страна у новембру прекида офанзиву и повлачи војску северно од Дубровника у требињску општину.

У новембру се у Цавтату окупља Покрет за аутономију Дубровника и обнављају Дубровачку републику.[23] На скупу се успостављају и привремени органи власти, а предводи их Александар Ацо Аполонио. Циљ Покрета био је одвајање Општине од Хрватске, међународна заштита и међународно признање будуће државе,[24] те касније, њен улазак у састав неке нове, будуће југословенске федерације. 5. децембра вицеадмирал ЈНА Миодраг Јокић пристаје на прекид ватре у Дубровнику, као и на ублажавање поморске блокаде града а 6. децембра гранатиран је Стари град.

Почетком априла, ЈНА повлачи своје јединице са Дубровачког ратишта, а са овим повлачењем, распушта се и самопроглашена Република и у избеглиштво, заједно са војском се повлачи преко 15.000 цивила. Хрватске снаге користе ово повлачење, те касније из правца Дубровника изводе бројне офанзиве на српска села у источној Херцеговини.[25][26][27]

На целокупном подручју бивше Општине Дубровник, од Превлаке до Пељешца, од укупно 27.633 куће и стана оштећено је њих 13.900. Од тог броја у најтежу категорију оштећења уврштен је 2.071 стамбени објекат, који је спаљен или у потпуности уништен. Потпуно су опљачкани, спаљени и уништени објекти „Дубровачких подрума", Аеродроми у Чилипима, Луке Груж, АЦИ марине у Комолцу, хотелима у Плату, Млинима и Сребреном, хотелу "Либертас", "Белведер", "Империал", хотелима ХТЦ "Дубрава Бабин кук", хотелу "Адмирал“ у Сланом и бројним другим.[28]

Споменици дубровачког развоја

Већ на првом кораку пред Дубровником поглед се зауставља пред монументалним зидинама, којима је у дужини од два километра оцртана физиономија града. Оне га надвисују и заокружују са свих страна. Ове зидине су једне од најлепших зидина у Европи. Њихов заметак потиче још из времена оснивања града. Већ од 8. века потичу камени зидови у кречу. Тврђава Свети Иван је била порушена и у 14. веку је обновљена у њој се налази и поморски музеј као и етнографски и акваријум. У исто време када је обновљена ова тврђева заштићена је и лука што је градио Паскоје Миличевић. Прве зидине према западу градиле су се још у 10. веку и њихово проширивање и завршевање у садашњем облику траје до 16. века када кула Бокар добија кручни изглед.

О трврђеви Ловријенац постоје разне легенде и једна од њих говори да су на том месту Дубровчани предухитрили венецију да сагради своју тврђаву која би угрожавала Дубровник. Имамо поузданих вести о постојању ове тврђеве тек у 14. веку када се зна да је била наоружана великим дројем топова а градила се вве до 16. века. У њој се данас одржавају представе Хамлета својим природним простором и архитектоником ова представа на овом месту представља посебан доживљај.

У издигнутом углу северозападне стране града на земљишту породице Наштетић подигнута је у 14. веку једна кула која је замењена касније новом тврђавом које је најлепша. Започета је у 15. веку и у зидању је учествовао цео град. Основ јој је изградио фирентински мајстор и ренесансни архитекта Микелоцо Микелоци који је радио и на појачавању западних зидова за Републику. Минчету је довршио Јуриј Далматинац који је суделовао и на подизању зидина и тврђава у Стону. Испред зидина према копну је био ископан дубок ров.

У исто време када су се завршевале зидине приступило се и зидању тврђеве Ревелин која је била окренута према североистоку и ова тврђева је грађена као одбрана од Турака у првој половини 16. века. Њена унутрашњост се обнавља у културне сврхе и у њој је подигнут споменик палим борцина у народноослободилачком рату 1954. године рад Фране Кршинића.

На свим тврђавама је уклесан споменик Светом Влаху, који је био заштитник града. Све су то стари кипови изузев оног код врата од Пила који је израдио 1922. године вајар Иван Мештровић када је извршена реконструкција овог простора.

Када се дође на плацу кроз врата од Пила ту се налази неколико споменика. Са десне стране се налази Онофријева чесма коју је подигао Онофрио де ла Кава 1438. године када је саграђен водовод у Дубровнику а са леве стране се налази мала црквица Светог Спаса грађена у романском стилу након потреса 1520. године и то је рад домаћег мајстора Петра Андријића и његове браће која делује јако ефектно.

У позадини чесме налази се стари самостан Свете Кларе подигнут 1290. године и који је био порушен у великом земљотресу па је после тога обновљен. Овде је некад (1432. године) било једно од најстаријих находишта у Европи.

Уз цркву Светог Спаса на почетку Плаце истиче се својом монументалношћу црква и самостан Фрањеваца (Мале браће) са црквом и звоником од 44 м. Ова је грађевина саграђена у 14. веку у готском стилу а њен портал је из 1458. године дело је домаћих класара Леонарда и Петра Петровића. Звоник је довршен у 15. веку. Велики земљотерес је знатно оштетио ову цркву и код обнављања су уместо готичких постављени барокни простори. У позадини цркве налази се велики самостан са клаустром који је градио Миха Брајков из Бара. Овде је била најстарија апотекас у Европи.

На месту где Плаца заокреће на југ налази се градски звоник саграђен 1443. године од дубровачких градитеља Радончића, Грубешевића и и Утишеновића. Због попуштања насипа на којам је подигнут онсе почео нагињати па је 1929. године разваљен и саграшен у старом лику.

На малом тргу поред звоника налази се једна од најсликовитијих палата у Дубровнику која се још од старина назива Спонза. И ако значај овог имена није рашчишћен. Грађевина има знатну уметничку и историјску вредност. Због стилова у којим је грађена сматрало се да је грађена кроз дуги низ година. Новија истраживања су утврдила да је ова готичко ренесансна грађевина у један мах од 1516—1521. године по моделу домаћег мајстора Паскоја Миличевића, који је био познат по својим радовима у градској луци. Зграда има у приземљу трем са пет стубова и шест лукова а у дворишту је осам побочних лукова. Класарске радове су извели браћа Андријићи (Градитељи цркве Светог Спаса). Зграда је била намењена за царинарницу а касније је била ковница држевног новца. У 17. веку она је била седиште „учеwних академија“. У току 19 века овај споменик је био унакажен и запуштен али је у неколико фаза обновљен.

Сучелице Спонзи је постојала црква Светог Влаха саграђена у 14. веку у романском стилу са богатом декорацијом Ђовани да Сима. Ова црква је преживела потрес 1667. године али је 1706. изгорела до темеља а затим је на истом месту подигнута 1715. и довршена барокна грађевина (Н. Гропели). У пожару је остао сачуван само кип Светог Влаха. У цркви се налазе и вајарска дела кипара Лазанића из 16. века.

Између ове цркве и палате Спонзе се налази Орландов стуб (1418. године) са кога су проглашаване наредбе сената и на којем је у свеченим тренуцима био барјак Републике. У близини је смештена мала чесма у готичком стилу (1438. године).

Између звоника и двора налазила се зграда Великог већа која је била саграђена 1344. и изгорела 1616. па је на њеном месту подигнута 1682. године нова општинска политичка зграда у којој је и сада седиште Народног одбора општине. Под њеним кровом се налази и градско позориште а у приземљу је велика градска кафана.

У групи спменика кнежев Двор спада на прво место по историјској вредности. Ово дело је у стилу готике и ране ренесансе и радили су га Онофрио де ла Кава из Напуља, Фирентинац Микелоцо Микелоци и Јуриј Далматинац и дело је домаћих градитеља и клесара из 15. века.

Данас је кнежев Двор добио опет своју достојну намену и у њему је уређен културно историјски музеј а у приземљу је смазтана научна библиотека а у акустичном атријуму се држе концерти.

Простор пред Двором се завршава масивном Столном црквом са издигнутом куполом. Ова катедрала је као и остале грађевине прошла кроз разне фазе развоја. У Дубровнику је подигнуто више малих цркава од њих су остале само рушевине у раном 12. веку градња нове катедрале се знатно истицала у погледу градње ових цркава својим сјајем и значајем. Она је била једна од најлепших цркава свога времена. Олтари и стубови су били обложени мермером. Стара скупоцена црква је срушена у земљотресу 1667. године па је на њеном месту подигнута барокна црква. Унутрашњост ове цркве није такова како је била стара црква. На главном олтару се налзи слика „Госпиниг успења“ дело Тицијана или његовог ученика а ту је и још 6 слика италијанских мајстора. У чуваном реликвијару се налазе реликвије и драгоцености светачких моћи међу којима се истиче глава Светог Влаха у формо византијске круне (12. век). Премапрочељу катедрале гледа бискупска палата које није била срушена у земљотресу и сачувала је свој изглед.

Изе палате се налазе две пољане Бунићева и Гундулићева на којој се налази споменик Ивану Гундулићу који је рад Ивана Рендића.

Са гундулићеве пољаве води широко барокно степениште из 1735. године које води на трећу малу пољану названу по Руђеру Бошковићу а на овој пољани се истиче зграда које је била гимназија „Колегијум Рагусум“ а до ње је велика језуитака црква са барокним прочељем која је грађена после потреса крајем 17. и почетком 18. века.

Паралелно са Плацом се протежу две паралелне улице са северне страна Пријеко а са јужне улица од Пуча.

Суседне попречне улице воде до зграде из 16. века која се зове „Рупе“ у којима је било складиште жита.

Улазећи из предграђа Плоче пролази се кроз дрвени мост изнад којег је тврђава Ревелин. Овим путем се улази у простор градске луке. У овом простору се налази црква и самостан Доминиканаца (Бели фратри). Градња је зепочела 1304. године и трајала је до 15. века. У овој цркви чије је унутрашњост јеко једноставна има слика велике историјске вредности. Двориште самостана окружено је аркадама и стубовима на којима почива тераса. Градња калаустра је од стране домаћих мајстора клесара Утишеновића и Грубача а по нацртима фирентинског мајстора Масо ди Бартоломеа.

Уз саму цркву Доманиканаца и изнад старих радионица дубровачких клесара налази се црква Св. Себастијана из 1466. године која се у 19. веку претвара у затвор а затим у складиште. Крај врата од Плоча подигнута је и црква Благовести такође у готско- ренесансном стилу коју су такође градили домаћи мајстори Андријићи.

Посебно место у Дубровнику заузима чаробни мало острво Локрум. Већ у 11. веку је овде било бенедиктинаца и још су сачувани делови цркве које је била срушена.

Позната је легенда о енглеском краљу Ричарду Лављег срца кога је олуја наводно захватила у повратку са трећег крсташког рата па га избацила на ово острво. Према завету он је требао да изгради цркву на месту где је спасен, па се томе приписује богати дар за градњу катедрале у Дубровнику.

Културна историја Срба у Дубровнику

Још је српски цар Душан слао младе људе - двадесеторо деце племенитог рода у Дубровник, "на васпитавање". Цар Душан је са супругом и сином Урошом и био у Дубровнику 1351. године, да утврди трговачке уговоре. У граду је основао и једну богату библиотеку. Политички у правном смислу Дубровник никад није припадао Србији, "али великим делом крви његове и својим културно-историјским задатком он је припадао српскоме народу". Његова судбина је уско повезана и преплиће се са судбином Срба. Тако Срби са Аварима разорише римски град Епидавар (Епидаурус) у 7. веку, а расељеници дођоше ту и у близини засноваше насеље у храстовој шуми (дубрави) - Дубровник. Градске зидине су подизане помоћу српског владаоца Павлимира, и то прво на јужној страни. Али прави темељ његовом богатству и значају и пре свега културној улози у српским земљама, постављен је у 7. веку. У њега се тада населио део босанске властеле, са иметком својим. Срби насељеници су донели са собом своје друштвене и трговачке везе са српским земљама, и тако приближили граду значајно потенцијално тржиште, што је подстакло развој и богаћење Дубровника. Заиста биле су нарочито чврсте везе са Босанцима и касније, током његове историје. Они су по дубровачким законским одлукама и уговорима били дуго привилеговани.

Дубровачка република почиње експанзију од 11. века, по околним насељима, које је купила властитим новцем или поклоном српских владара и властеле. У њено окриље су ушла места: Жупа, Груж, Река, Шумет, Конавље, приморје од Петрова села до Стона, те острва Каламота, Лопуд, Ишпан, Ластово и Мљет. Народ је ту био православне вере, имао је своје цркве и манастире, што су их српски краљеви подизали. Нарочито је значајан православни манастир Св. Богородице на Мљету, којем је српски краљ Стефан Првовенчани велике задужбине поклонио. За овим следи православни манастир Св. Николе у Стону. Али њихове богомоље су одавно остале у рушевинама, као што се констатује 1877. године. Православни монаси су били отерани од стране агресивних католичких фратара, и зна се да су стигли на Свету Гору, у манастир Св. арханђела Михаила. У Дубровнику и околини било је вековима интензивно покрштавање православних становника. О томе сведоче два документа 1347. и 1394. године. Епископска православна столица у Стону је зато премештена северније, у Херцеговину. Мада су непрекидно пред Турцима пристизале имућне српске породице у град, није имао ко да их заштити од нове море - покатоличења. Православци у Дубровачкој републици су под притиском 1333. године прешли у католичанство.[29] Тек крајем 18. века, дошли су бољи дани за тамошње Србе, којима се стално прикључују православни насељеници, јер су добили своју цркву и православног свештеника. До тада или су морали далеко ићи на богослужења, чак до манастира Дужи код Требиња, или су им попови тајно долазили у куће. Права за православце су покренули избегли Грци, пристигли бродовима на територију Дубровачке републике. Прилика да се у граду изгради православна црква била је 1789. године када је руски конзул Ђика, могао исту да подигне за своје потребе - али није "из обзира". На крају, неколико православних породица купило је 1790. године једну кућу ван града - од Лучића у Посату, и у њој довољно опремљеној су тајно одржаване црквене службе. Ускоро дође у Дубровник митрополит мостарски Антоније, који у тој богомољи освешта капелу и у њој часну трпезу. Богослужења почеше да се јавно одржавају од 1800. године, а уз њу се успостави православна црквена општина дубровачка.[30] На наговор руског конзула иначе Француза, 1803. године Срби доградише уз кућу торањ са звонима. Почело се отварати православно гробље у башти те куће - цркве. Када су ушли Французи у Дубровник 1806. године, православци су добили и верску слободу; капелу су назвали црквом. Потпуну црквену и грађанску слободу добили су Срби православни 1813. године. Православно гробље је 1837. године премештено у Бониново, где су саградили и капелицу само за сахрањивање. Своју прву праву православну цркву Дубровчани су добили и освештали 1877. године. Храм је посвећен празнику Св. Благовештењу. Тада је стара кућа-црква у Посату престала да ради. Али су је поново 1906. године православци реновирали и отворили, обележавајући дан кад су их Французи ослободили 1806. године.

Дубровник је био велики конкурент Млецима (Венецији) и просперирао је због својих братских - "ближих" веза. Дубровник је био битан центар трговине српских земаља и њихова веза са светом - а заједно чине економску целину. Трговачки копнени пут између Дубровника и Цариграда који су прелазили "каравани", ишао је главном трасом: Плоче, Сарајево, Фоча, Рашка и Пазар, Ниш, Софија, Једрене. Било је и других, алтернативних путева, попут требињског. Со је била један од главних артикала дубровачке трговине. Срби су се досељавали у Дубровник приликом сваког јачег превирања и сукоба, и то су били богати невољници. Град Дубровник им је био "уточиште и закрилник", а ту се склањало и благо и драгоцености "у поклад" (као што то ради Швајцарска). Средњи син српског деспота Угљеше, Тврдислав се након српске пропасти на Марици, населио у Дубровнику, и постао легитимни Дубровчанин. Каже се да "струја српског богатства и српске интелигенције јури у Дубровник", почев од Косовског боја. Балша као заштитник Дубровачке републике је повратио турског Еурен-пашу, кад је овај кренуо 1416. године да пороби Дубровник. Дубровник је у 15. веку уживао заштиту Угарске, али у њему расте и даље га обликује жилави српски народни дух.[31] Сачуван је уговор између Стевана Радослава и Дубровника из 1234. године, о бројним виноградима које су закупили приморци у Србији. Из уговора који су склопили српски краљ Владислав и Дубровчани, види се да приморци фактички признају српског владара за суверена. Добро је познато да су за време деспота Ђурђа Бранковића, Дубровчани држали главне српске руднике сребра и злата, и експлоатисали их - пред Турцима. Живели су ови у многим српским градовима, на пример Скопљу и тамо имали некретнине, а бавили се трговином.[32] Академик Стојан Новаковић је писао (1901) на тему старе дубровачке књижевности: "Баш је Дубровник српска струја почела освајати нарочито 16. века, што се може најлакше видети по самом језику дубровачких писаца". То је био град Држића и Гундулића, али најлепшу слику о њему дали су у 19. веку племићи Пуцићи (старином Херцеговци), пре свега песник и српски родољуб (а католик) Медо Пуцић. "Граф" Медо је био неуморан књижевни радник и читалац; много српских књига је купио или за њих скупљао претплату. Скупљене песме са његовим ликом, објавила је 1879. године књижара браће Јовановић у Панчеву. Медо је био и један од васпитача српског краља Милана Обреновића. Умро је 1882. године у 61. години живота у родном граду.[33] У Дубровнику је 1893. године подигнут споменик Џиву - Иву Франа Гундулића, песнику старом српском. Још августа 1888. године поводом тристо година од његовог рођења, Дубровачка омладина је покренула акцију да му се подигне достојни споменик. Обратили су се целом југословенском простору одакле су очекивали финансијску помоћ.

Аустријски цар Фрања Јосиф је 6. новембра 1870. године донео решење о установљену нове православне епархије за Боку и Дубровник, који су до тада спадали под јурисдикцију Далматинске епископије. Постављен је за првог епископа архимандрит М. Драговић. Њега је заменио 1874-1877. године епископ Герасим Петрановић, познати српски књижевник и родољуб. Ђорђе Николајевић био је професор српског и немачког језика за трговачку омладину у Дубровнику (1830-1833). Касније, 1885. године је постављен за митрополита дабро-босанског, што је био до смрти 1896. године. Нова српска православна црква у Дубровнику видели смо, грађена је 1877. године, и могла се поредити са оном у Трсту. Дубровачки православни пароси су били: Ђорђе Николајевић (1833-1858), Божидар Јанковић (1860-1868), Теодор Јанковић (1864-1874), Јован Бућин (1894), Сава Барбић (1905), Јово Вукелић (1907)...Учитељи српске народне школе у Дубровнику били су: Теодор Јанковић свештеник - капелан и учитељ (1850-1864), Јован Новаковић капелан и учитељ(1864-1870)...

Купац српске књиге (ћириличне) у Дубровнику је 1831. године био професор Ђорђе Николајевић.[34] Претплатници једне забавне књиге 1832. године записани су у "Рагузи": поп Хризантије Николајевић администратор дубровачке парохије, великокупци Перо Томић и Стефан Ђурасовић, трговац Јефто Куљевић, Јово Вуковић златар, Ристо Н. Мичић трговац, Тодор Чучковић трговац, Георгије Н. Ковачевић трговац, Никола Племић трговацЈово Лајновић трговац и Спиро Опуха.[35] Вук Караџић је походио више пута Дубровник, и био је омиљени гост и драг пријатељ тамошњих учених људи, пре свега Срба. Књигу Вука Ст. Караџића набавили су 1849. године читаоци дубровачки: Јеремија Гагић (вице)конзул руски, прота дубровачки Ђорђије Николајевић, и још седам грађана.[36] Књигу Рашићеву објављену у Бечу 1852. године купили су Дубровчани: Јеремија Гагић руски конзул и Георгије Николајевић прота.[37] Српску историју су са знатижељом читали у Дубровнику њени "први људи", поред православаца и католици (Срби). На списку су иза скупљача "графа" Меда Пуцића и поп Божидара Јанковића, бискуп дубровачки Вицко Чубранић, Стјепо Скурла "свећеник", Фрањо барон Гундулић, др Иво Казначић, Ловро Кукуљица предавач на Богословији и други.[38] Претплатници српског календара у Дубровнику су те године били: Јонин руски конзул, православни парох дубровачки Божидар Јанковић (то и 1867), свештеник и учитељ Јован Новаковић (то и 1867) и још 17 дубровачких трговаца Срба.[39] Бошковићи трговци су држали своју библиотеку у Дубровнику, и добили су на дар 1865. године пошиљку издања Друштва српске словесности из Београда. По један егземплар од сваке тог друштва објављене књиге им је поклоњен. Та породична библиотека је била врло богата и што је важно - отворена за све, драгоцена нарочито за све књижевнике и учене људе.[40] "Дубровачка народна читаоница" је 1866. године планирала да изда забавник под насловом "Дубровник". Сарадници ће бити Медо Пуцић, Матија Бан са трагедијом "Цар Лазар", Вук Врчевић, Јован Сундечић, Нићифор Дучић, Нико Путица и др. Био би то велики формат са 500 страница, по цени 1 ф.[41] Другу књигу, историјску расправу о Богумилима, купују Дубровчани 1867. године, а поред познатих имена ту је и "Библиотека православне општине" (ту и 1870). Дело о црногорском јунаштву, набавили су дубровачки поштоваоци писане речи: Константин Петровић руски конзул, са својим секретаром и официром; затим кнез Нико Пуцић, барон Франо Рундић, и много домаћих и страних трговаца.[42] Омиљен је међу Дубровчанима Вук, и то се види по пренумерантима сваке његове књиге. Тако 1867. године српску књигу купују у граду: руски и отомански конзул - Константин витез Петковић и Антун Пржић, Јонин руски секретар, кнез Нико Пуцић подпредседник далматинског сабора, кнез Медо Пуцић песник и списатељ, Петар Будмани списатељ, Иво Казначић списатељ, Фрањо Гргуревић професор, Антун Казали песник, Ловро Кукуљица професор Богословије, више грађана и трговаца, и установе Славјанска читаоница и Српска народна школа.[43] Библијску књигу "Псалми Давидови" објављену 1868. године узели су многи Дубровчани, међу којима: кнез Нико Пуцић, кнез Медо Пуцић песник, кнез Пајо Пуцић одвјетник, Петар Чингрија одвјетник, Српска школа у Дубровнику, Народна штедионица у Дубровнику, Нико племенити Гладић и руски конзул Петковић. "Српско друштво 'Слога'" у Дубровнику 1875. године је било врло активно. Организовало је друштвену забаву о месним Покладама те године. На почетку је отпевана друштвена химна, затим певане српске песме, да би потом дилетанти извели позоришну представу "Школски надзорник" од Косте Трифковића. Коста Матијашевић члан је рецитовао песму "Карађорђе", коју је написао тамошњи песник Јован Сундечић.[44] У Дубровнику је постојала 1890. године "Добротворна задруга Српкиња". Године 1893. умро је у Сплиту велики српски добротвор Константин Вучковић трговац, родом из Босанске Крајине. Био је пословођа трговца Тузлића, родом из Сарајева, који му је оставио капитал од 100.000 ф. и аманет да га на племените циљеве потроши. Он је послушао у свему свог добротвора, и не само утрошио него и знатно увећао наслеђени капитал. Газда Константин је тестаментом одредио износ од невероватних 160.000 ф., да се од њега у Дубровнику оснује "Српско књижевно друштво 'Матица српска'".[45] Његов наследник, као и он раније - пословођа те трговачке радње Стеван Перовић (јер се Вучковић није женио) био је дужан да исплати цео износ за најдуже 16 година, и то годишње по 10.000 ф. Док не постане власник тамошња "Матица српска", тим новцем ће располагати дубровачка, которска и рисанска црквена општина, а затим само дубровачка.

У Дубровнику је радила - штампала књиге "Српска дубровачка штампарија" власника А. Писарића (1893-1907). Кнез Никола црногорски је 1894. године одликовао православног пароха у Дубровнику, Јована Бућина који се бави књижевношћу, орденом IV степена Даниловог реда. Дубровчани су 1895. године купили 193 акције "Српске банке" у Загребу. Покојни митрополит дабро-босански Георгије Ненадовић је још за време свог живота, основао фондацију у Дубровнику. Он је био што учитељ - што парох 28 година у Дубровнику. Било је то 1875. године, када је још био свештеник, и створио "Закладу проте Георгија Николајевића", за српске младиће из Дубровника и Боке Которске. Од камате, на износ од 12.000 ф. наменио је за трошак њиховог школовања у гимназији и на "свеучилишту".[46] Умро је у Дубровнику 1899. године Барон Франо племенити Геталди - Гондола, дубровачки начелник - витез малтешког реда. За њега се у некрологу каже да је "испустио своју родољубну српску душу последњи огранак прослављене породице Гундулић". Био је по племићког договору, који је важио у Дубровнику у 19. веку - нежења. Истражио је своје порекло у оквиру породице Гундулић, и био је међу најзаслужнијим за "српску странку" у Дубровнику.[47] У Дубровнику је имао атеље српски сликар Влахо Буковац, којем је трговац уметнинама Петар Николић из Загреба, поверио 1901. године да изради велику слику "Благовештенски сабор". Дубровачка академска омладина издала је 1900. године проглас, у којем се позивају "Срби од Пеште до Црне Горе" на учешће на прослави у Дубровнику. 4/17. децембра планирано је обележавање седамдесетогодишњице "врлог Србина католика" и српског књижевника каноника декана др дум Ивана Стојановића. Омладина је желела да објави - "тури у свет" његово најбоље дело "Дубровачка књижевност". Позивали су на претплату те књиге, у којој ће бити и "Споменица" са његовим живитописом, да се новац шаље на Јована Перовића правника.[48] Дум Стојановић је написао и вредно дело "Историја Дубровника". Матица српска је исте године замолила Дубровчанина Антуна Фабриса, да напише биографију Стојановићеву, за њене потребе. Фабрис је био српски родољуб (а католик) који је радио на братском уједињењу Срба и Хрвата, због чега је и страдавао. Напустио је професорску катедру, јер је против њега отпочело "гоњење", па се посветио новинарству, уређујући прво лист "Дубровник" (1894). Ухапшени су 1902. године дубровачки Срби, Пасарић власник српске штампарије и Антун Фабрис уредник српског листа "Срђ", због песме "Бокешка ноћ" од младог Тријановића, датог у том листу. Створила се готово ни из чега политичка афера, заснована на наводној "велеиздаји" и то у изрежираној антисрпској атмосфери. Фабриса су пустили из тамнице на притисак целокупне штампе и нарочито француске кулутурне јавности. Али Антон је у затвору нарушио своје здравље; јавила се срчана мана и проблеми са плућима, што му је скратило живот; умро је 1904. године. Српска Дубровачка омладина је уз учествовање Срба Дубровчана обележила августа 1903. године успомену на пола века од смрти песника Бранка Радичевића. Тамошња "Српска дубровачка музика" је 1903. године прославила 25 година постојања, пригодном свечаношћу. У Дубровнику су 1905. године излазили српски листови: "Дубровник" - уредник Стево Врчевић (од 1892), и "Српска зора", које добијају многе српске читаонице.[49]

Становништво

Дубровник је 1874. године имао 5305 грађана. На попису становништва 2011. године, град Дубровник је имао 42.615 становника, од чега у самом Дубровнику 28.434.

Град Дубровник

Број становника по пописима[50]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
14.445 13.398 15.666 15.329 17.384 18.396 16.719 20.420 21.778 24.296 27.793 35.628 46.025 51.597 43.770 42.615

Напомена: Настао из старе општине Дубровник. У 1981. и 1991. садржи део података општине Жупа дубровачка.

Дубровник (насељено место)

Број становника по пописима[50]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
6.451 6.032 8.460 8.531 10.671 11.823 10.425 14.137 15.875 18.286 22.210 30.161 41.864 47.348 30.436 28.434

Напомена: Од 1857. до 1971. садржи податке за бивша насеља Груж-лука и Лапад. У 2001. смањено је издвајањем насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Бргат Горњи (општина Жупа дубровачка), Бргат Доњи (општина Жупа дубровачка), Буићи (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Грбавац (општина Жупа дубровачка), Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Кнежица, Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Макоше (општина Жупа дубровачка), Мартиновићи (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Нова Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Плат (општина Жупа дубровачка), Побрежје, Пријевор, Рожат, Солине (општина Жупа дубровачка), Сребрено (општина Жупа дубровачка), Сустјепан, Чајковићи, Чајковица, Челопеци (општина Жупа дубровачка), Чибача (општина Жупа дубровачка) и Шумет. У 1981. и 1991. садржи податке за насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Побрежје, Пријевор, Рожат, Сребрено (општина Жупа дубровачка), Чајковићи, Челопеци (општина Жупа дубровачка) и Чибача (општина Жупа дубровачка). Од 1857. до 1991. садржи податке за насеље Нова Мокошица.

Попис 1991.

На попису становништва 1991. године, насељено место Дубровник је имало 49.728 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
38.521 77,46 %
Срби
  
4.342 8,73 %
Муслимани
  
2.715 5,45 %
Југословени
  
1.026 2,06 %
Црногорци
  
609 1,22 %
Албанци
  
195 0,39 %
Словенци
  
153 0,30 %
Македонци
  
73 0,14 %
Мађари
  
55 0,11 %
Италијани
  
45 0,09 %
Немци
  
34 0,06 %
Јевреји
  
19 0,03 %
Чеси
  
19 0,03 %
Словаци
  
17 0,03 %
Руси
  
15 0,03 %
Пољаци
  
14 0,02 %
Русини
  
13 0,02 %
Аустријанци
  
9 0,01 %
Бугари
  
6 0,01 %
Украјинци
  
5 0,01 %
Румуни
  
3 0,00 %
Грци
  
2 0,00 %
Роми
  
2 0,00 %
Турци
  
1 0,00 %
остали
  
85 0,17 %
неопредељени
  
1.065 2,14 %
регион. опр.
  
146 0,29 %
непознато
  
539 1,08 %
укупно: 49.728

Занимљивости

У Загребу је 1765. године основан конзулат Дубровачке републике за целу Хрватску.[6] Загребачка фирма Франк је рекламирала кафу ћирилићним писмом у Дубровнику 1897. (календар Срба католика из Дубровника Дубровник).[51]

Извори

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • 2. Књига: "Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima, аутор: Јаков Гело, издавач: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. 1998. ISBN 978-953-6667-07-9.;

Референце

  1. PRÊTRE DE DIOCLEE Ragusa
  2. „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски — како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ (Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65. стр. 92–128.)
  3. Ferdo Šišić, Hrvatska povijest, Zagreb, 1913.[мртва веза]
  4. Kenneth Meyer Setton (1978). The Papacy and the Levant, 1204—1571. 2. DIANE Publishing. ISBN 978-0-87169-127-9. 
  5. Povijest Hrvatske, Rudolf Horvat
  6. 6,0 6,1 Дубровник (календар). Дубровник. 1901. 
  7. 7,0 7,1 Klemenčič & Žagar (2004). стр. 44.
  8. Banac (1983). стр. 463–464.
  9. Rajčić, Tihomir (октобар 2001). „Odnos Srpskog lista (glasa) prema autonomašima u Dalmaciji 80-ih godina XIX. stoljeća” [The Behaviour of the Serbian Party towards the Dalmatian Autonomists in Austrian Dalmatia]. Radovi / Institute for Historical Sciences of Croatian Academy of Sciences and Arts in Zadar (на језику: Croatian). Хрватска академија знаности и умјетности (43). ISSN 1330-0474. Приступљено 1. 9. 2011. 
  10. Русская колония в Дубровнике
  11. Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. Дубровачка трибуна, Дубровник, 6. јула 1933, бр. 209;”. 
  12. „Недељковић: Терор хрватских сепаратиста на дубровачком приморју”. Видовдан. 3. јул 2012. 
  13. Божидар Митровић, прота Дубровник 2. VII 1947. год. (П)
  14. Владимир Поповић, протојереј , Требиње 15. VII 1947. год. (П)
  15. Antonijević (2002). стр. 335-350.
  16. „ДУБРОВАЧКА БРИГАДА”. Погледи. 
  17. „Цавтат у Краљевини Југославији”. Видовдан. 
  18. „65. obljetnica oslobođenja Dubrovnika od fašizma u II. svjetskom ratu — SVANUĆE SLOBODE”. Udruga antifašista Dubrovnik. 18. 10. 2009. 
  19. Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492—1992)“, Београд (2008). стр. 511.;
  20. Тада је Хрватска још увек била формално и правно у саставу СФРЈ
  21. www.nn.hr. (хрватски) Закон о унутрашњим пословима (НН 29/1991.)
  22. Udruga hrvatskih dragovoljaca domovinskog rata Hrvatske ratne mornarice — Miniranje mora ispred ratne luke Lora 25. rujna 1991. godine
  23. https://archive.is/20131104064654/img202.imageshack.us/img202/9099/dubrovnik.jpg Korak ka osnivanju samostalne Dubrovačke republike
  24. „Aleksandar Apolonio”. ХРТ. 
  25. HOS-ovci obilježili 21. obljetnicu IX. bojne i 10. travnja
  26. Hrvatski informativni centar Operacija Lipanjske zore
  27. Дарко Јука, Република — Петак, 5. јун 2009. — Број 10/11 — Година I. — Povijest: Munjevito hrvatsko oslobađanje Mostara. стр. 30.
  28. DULIST Мржња, пљачка и уништавање
  29. "Срђ", Дубровник 1907. године
  30. "Српска зора", Беч 1877. године
  31. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  32. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1869. године
  33. "Школски лист", Сомбор 1882. године
  34. Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Пешта 1831. године
  35. Антоније Арновљев: "Вирџинија или крвава жетва ослобожденија", Будим 1832. године
  36. Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. године
  37. Милан Давид Рашић: "Федор и Марија или вјерност до смрти", превод, Беч 1852. године
  38. Вук Ст. Караџић: "Правителствујушчиј совет Сербскиј за времена Карађорђева...", Беч 1860. године
  39. "Србско-далматински алманах", Карловац 1870. године
  40. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године
  41. "Даница", Нови Сад 1866. године
  42. Мирко Петровић: "Јуначки споменик...", Цетиње 1864. године
  43. Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године
  44. "Земљак", лист, Задар 1875. године
  45. "Српски сион", Карловци 1893. године
  46. "Српски сион", Карловци 1896. године
  47. "Нова искра", Београд 1899. године
  48. "Српски сион", Карловци 1900. године
  49. "Српски сион", Карловци 1905. године
  50. 50,0 50,1 — Republika Hrvatska — Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857—2001.
  51. Дубровник (календар). Дубровник. 1897. 

Литература

  • Antonijević, Nenad (2002). „Ustaški stožernik Ivo Rojnica i njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 6: 335—350. 
  • Kenneth Meyer Setton (1978). The Papacy and the Levant, 1204—1571. 2. DIANE Publishing. ISBN 978-0-87169-127-9. 
  • Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The Former Yugoslavia's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook. ABC-CLIO. стр. 44. ISBN 978-1-57607-294-3. 
  • Самарџић, Радован (1962). Велики век Дубровника. Београд. 
  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
  • Priruční slovník nauční ČS Akademia vied, Praha 1966.
  • Konstantin Jireček: Poselství republiky Dubrovnické k císařovně Kateřině v roce 1771, 1893
  • Мала енциклопедија Просвета, треће издање, Београд, 1978.
  • Vlaho Burić, Igor Gostl, Pero Grubašević, handbook for foregin visitors to yugislavija, RO Zrinjski Čakovec 87. стр. 40—43. 55—56.i 38—39.
  • Kremenjas-Danicic, Adriana, ур. (2006). Rolands europäische Wege. Europski dom Dubrovnik, Dubrovnik. ISBN 978-953-95338-0-7. 
  • Војновић, Константин-Коста: „Bratovštine i obrtne korporacije u Republici Dubrovačkoj od XIII do konca XVIII vijeka“, Sveska 1, Bratovštine dubrovačke (Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Загреб, 1899)
  • Тадић, Јорјо: „Писма и упутства Дубровачке републике”, Књига 1 (Српска краљевска академија, Београд, 1935)
  • Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse” (Zgodovinski časopis — Kosov zbornik, Љубљана, 1952-1953)
  • Динић, Михаило (1932). О Николи Алтомановићу. Београд: Српска краљевска академија. 
  • „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300—1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  • Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926)
  • Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)
  • Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (pp. 67., издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (pp. 71., издање Српске дубровачке штампарије А. Песарића , Дубровник, 1901)
  • Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у Црној Гори“ (pp. 53, Београдска књига, Београд, 2007)
  • Грујић Радослав: „Конавли под разним господарима од XII до XV века“ (Споменик СКА 66, Београд, 1926)
  • Веселиновић, Андрија: „Дубровачко мало веће о Србији (1415—1460)“ (Историјски институт САНУ, Београд, 1998)
  • Kovačević-Kojić, Desanka: „Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426-1433“ (Споменик САНУ CXXXVII, Одељење историјских наука 11, Београд 1999)
  • Lučić, Josip: „Stjecanje, dioba i borba za očuvanje Dubrovačkog primorja 1399-1405” (Arhivski vjesnik, XI-XII, 1968-1969)
  • Решетар, Милан: „Антунини и Лазарини” (Дубровачки лист 2, бр. 37, Дубровник, 1925)
  • Решетар, Милан: „Нова дубровачка властела” (Дубровачки лист 2, бр. 13, Дубровник, 1925)

Спољашње везе