Дугоигличава јела

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дугоигличава јела
Abies concolor Emerald Bay Lake Tahoe.jpg
Састојине дугоигличаве јеле око језера Тахо, Калифорнија.
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Ред: Pinales
Породица: Pinaceae
Род: Abies
Биномијална номенклатура
Abies concolor
(Gord.) Engelm.
Abies concolor range map.svg
Ареал дугоигличаве јеле.
Типичан хабитус дугоигличаве јеле

Дугоигличава јела или америчка бела јела (Abies concolor (Gord.) Engelm. – по четинама које су и с лица и с наличја исте боје) је високо четинарско дрво из рода јела са ареалом у северној Америци.

Распрострањеност[уреди]

Распрострањена је западним пределима Сједињених америчких држава (највише у Калифорнији и Аризони), на надморској висини од 1000-2700 м. Понекад се може срести и испод 1000 м.[1]

Опис врсте[уреди]

Дугоигличава јела може порасти до 50 м. Крошња је широко купаста, код старијих јединки густа, код млађих ређа. Кора дебла је светло сива, у старости дубоко љуспасто испуцала. Гранчице су жуто до мрко зелене. Пупољци су смоласти, жућкасти, дуги око 6 мм. Четине веома дуге у односу на четине већине других јела – до 7 цм, пљоснате, често повијене, распоређене на грани у два реда. Боја им је сребрнасто-плава или сребрнасто-зелена. Мушке цвасти распоређене дуж гранчица. Шишарице су усправне, седеће, маслинастозелене до пурпурне боје, дуге 7-13 цм. [1]

Услови станишта[уреди]

Отпорна је на мраз, сушу и ветар. Добро успева на свим земљиштима, чак и на заслањеним и сувим. Расте релативно брзо и може достићи старост од 350 година. Штетне гасове и прашину у ваздуху градских средина одлично подноси. Бочне гране могу у потпуности да замене терминалне, што је чини отпорном и на различита оштећења.[1]

Значај у озелењавању[уреди]

Дугоигличава јела веома је цењена у озелењавању. Због велике отпорности на услове станишта, посебно у градским срединама, ово је једна од врста у роду јела која се најчешче може срести у на зеленим површинама насељених места. Поред тога, њене изузетно дуге четине необичне боје чине да је многи вртлари убрајају и у најлепше. Сади се као солитерно стабло или у групама, када је њена декоративност још израженија. Такође је незамењива и у комбинацији са другим врстама, где долази до изражаја управо боја.[2]

Варијетети и форме[уреди]

Од бројних култивара на зеленим површинама најчешће се могу срести: [1]

  • Abies concolor ‘Argentea – четине готово сасвим сребрне.
  • Abies concolor ‘Aurea – младе четине златножуте, касније сребрнастосиве.
  • Abies concolor ‘Fastigiata – гране кратке, што крошњи даје ваљкасту форму.
  • Abies concolor ‘Globosa – жбунаста форма округласте крошње, пречника око 70 цм.
  • Abies concolor ‘Pendula – крошња ваљкаста, са гранама повијеним на доле.
  • Abies concolor ‘Violacea – Крошња густа и збијена, четине сивоплаве.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 57—58 
  2. Буха, Милица (2005). Четинари, живе ограде и „Зелене скулптуре“. 96. Ниш: Филм Публик Арт. 86-85463-02-5. 

Литература[уреди]

  • Буха, Милица (2005). Четинари, живе ограде и „Зелене скулптуре“. 96. Ниш: Филм Публик Арт. 86-85463-02-5. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]