Дуготрајна меморија
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
Дуготрајна меморија представља информације које су ускладиштене и не морају бити свесно доступне, и има неограничен капацитет [1].
Према моделу вишеструких меморијских система постоји већи број категорија дуготрајне меморије. Један од критеријума за типизацију дуготрајне меморије је да ли је она свесно доступна или није[2]:
- декларативна (експлицитна) меморија је свесно доступна, а њена неурална локација су префронтални кортекс и медијални темпорални режањ са околним структурама;
- недекларативна (имплицитна) меморија није свесно доступна, а њена неурална локација су базалне ганглије и неокортекс.
Декларативна или експлицитна меморија разликује[3]:
- семантичку меморију која је категорија општег знања о свету који нас окружује: људима, објектима, местима, речима, као и о њиховим карактеристикама и односима.
- епизодну меморију која представља меморију о специфичним догађајима у животу јединке у којима је она учесник или посматрач. Код епизодне меморије уз сваки податак везује се и контекст који најчешће подразумева време и место.
У појединим подкатегоријама декларативне меморије могућа су извесна преклапања. То је случај са аутобиографском меморијом која обухвата чињенице о сопственом животу и као таква представља неку врсту мешавине епизодне и семантичке меморије.
Недекларативна или имплицитна меморија се састоји из више субдомена[4]:
- процедурална меморија се односи на меморију вештина и навика, као што је нпр. вожња бицикла.
- примовање је део меморије који представља промену у обради стимулуса која настаје као последица ранијих сусрета са истим конкретним стимулусом.
- асоцијативно учење (условљавање) је облик учења којим се формира, односно мења понашање тако да се доводи у директну везу са стимулусом са којим претходно није био повезан.
- неасоцијативно учење је модификовање понашања које се јавља као одговор на само један стимулус. Контролисано је рефлексним путевима. Хабитуација и сензитизација су два облика ове врсте учења.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
- ^ Kolb, B., & Whishaw, Q. I. (2009). An Introduction to Brain and Behavior (3rd ed.). New York: Worth Publishers.
- ^ Whishaw, I. Q., & Wallace, D. G. (2003). On the origins of autobiographical memory. Behav Brain Res, 138(2), 113-119.
- ^ Ward, J. (2006). The Student's Guide to Cognitive Neurosciences (1st ed.). East Sussex. Psychology Press.
Литература[уреди | уреди извор]
- Jacobs, J. (1887). „Experiments on "Prehension"”. Mind. 12 (45): 75—79. doi:10.1093/mind/os-12.45.75.
- Nikolić, D.; Singer, W. (2007). „Creation of visual long-term memory”. Perception & Psychophysics. 69 (6): 904—912. doi:10.3758/bf03193927.
- Peterson, L.R.; Peterson, M.J. (1959). „Short-term retention of individual verbal items” (PDF). Journal of Experimental Psychology. 58 (3): 193—198. PMID 14432252. doi:10.1037/h0049234. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 09. 2017. Приступљено 07. 07. 2018.
- Tarnow, E. (2003). „How Dreams And Memory May Be Related”. Neuro-Psychoanalysis. 5 (2): 177—182. doi:10.1080/15294145.2003.10773424.
- Bergmann, T. O.; Mölle, M.; Diedrichs, J.; Born, J.; Siebner, H. R. (01. 02. 2012). „Sleep spindle-related reactivation of category-specific cortical regions after learning face-scene associations”. NeuroImage. 59 (3): 2733—2742. PMID 22037418. doi:10.1016/j.neuroimage.2011.10.036.
 |
Дуготрајна меморија на Викимедијиној остави. |
- Драган, Mаринковић. Биолошке основе когнитивних функција (PDF) (1 изд.). Универзитет у Београду-Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију-Издавачки центар. ISBN 978--86-6203-117-4.