Дуготрајна меморија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Дуготрајна меморија представља информације које су ускладиштене и не морају бити свесно доступне, и има неограничен капацитет [1].

Према моделу вишеструких меморијских система постоји већи број категорија дуготрајне меморије. Један од критеријума за типизацију дуготрајне меморије је да ли је она свесно доступна или није[2]:

  1. декларативна (експлицитна) меморија је свесно доступна, а њена неурална локација су префронтални кортекс и медијални темпорални режањ са околним структурама;
  2. недекларативна (имплицитна) меморија није свесно доступна, а њена неурална локација су базалне ганглије и неокортекс.


Декларативна или експлицитна меморија разликује[3]:

  • семантичку меморију која је категорија општег знања о свету који нас окружује: људима, објектима, местима, речима, као и о њиховим карактеристикама и односима.
  • епизодну меморију која представља меморију о специфичним догађајима у животу јединке у којима је она учесник или посматрач. Код епизодне меморије уз сваки податак везује се и контекст који најчешће подразумева време и место.

У појединим подкатегоријама декларативне меморије могућа су извесна преклапања. То је случај са аутобиографском меморијом која обухвата чињенице о сопственом животу и као таква представља неку врсту мешавине епизодне и семантичке меморије.


Недекларативна или имплицитна меморија се састоји из више субдомена[4]:

  • процедурална меморија се односи на меморију вештина и навика, као што је нпр. вожња бицикла.
  • примовање је део меморије који представља промену у обради стимулуса која настаје као последица ранијих сусрета са истим конкретним стимулусом.
  • асоцијативно учење (условљавање) је облик учења којим се формира, односно мења понашање тако да се доводи у директну везу са стимулусом са којим претходно није био повезан.
  • неасоцијативно учење је модификовање понашања које се јавља као одговор на само један стимулус. Контролисано је рефлексним путевима. Хабитуација и сензитизација су два облика ове врсте учења.

Референце[уреди]

  1. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
  2. ^ Kolb, B., & Whishaw, Q. I. (2009). An Introduction to Brain and Behavior (3rd ed.). New York: Worth Publishers.
  3. ^ Whishaw, I. Q., & Wallace, D. G. (2003). On the origins of autobiographical memory. Behav Brain Res, 138(2), 113-119.
  4. ^ Ward, J. (2006). The Student's Guide to Cognitive Neurosciences (1st ed.). East Sussex. Psychology Press.

Литература[уреди]