Духови (празник)

С Википедије, слободне енциклопедије
Духови
Vienna Karlskirche frescos4b.jpg
Фреска пентекосталне голубице (која представља Светог Духа) у Карлскиршу у Бечу, Аустрија.
ТипХришћански
ЗначењеСлави силазак Светог Духа на апостоле и друге Исусове следбенике; рођење Цркве
ОбележајуРимокатолици, источни католици, старокатолици, лутерани, источни православци, оријентални православци, англиканци и други хришћани
Од7. недеља после Ускрса; Ускрс + 49 дана
ПразновањеЦрквене службе, свечани оброци, процесије, крштења, конфирмација, рукоположење, народни обичаји, плесови, пролећни и шумски обреди, свечана одећа
ТрадицијаМолитва, бдење, пост (пред фестивал), новене, повлачења, свето причешће, јектенија

Духови, тројице, тројчиндан или педесетница (грч. πεντηκοστή [pentekostē] — „педесети дан”) хришћански је празник којим се прославља силазак Светог Духа на апостоле у Јерусалиму, 50 дана након Христовог Васкрсења. Одатле и израз прослава педесетнице, пентекосте итд.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Пентекостес, Ел Греко. Музеј Прадо

Назив Духови је дословце преузето из старословенског, где је то датив једнине, а у ствари се односи на Духа Светог који је један, а не на више духова како се то одомаћило у имену које овај празник данас носи.[1][2][3]

Септуагинта користи израз Pentēkostē у контексту „празника Педесетнице“ само два пута, у Књизи о Тобиту и 2 Макавеја, који су деутероканонске/апокрифне књиге у Библији.[4][5][6] Израз Духови се појављује у Септуагинти као један од назива за Фестивал недеља.[7]

Преводиоци Септуагинте су ту реч користили и у два друга смисла: за означавање јубиларне године (Leviticus 25:10),[4] догађај који се дешава сваке 50. године, и у неколико одломака хронологије као редни број.[lower-roman 1] Израз су у књижевности хеленистичког јудаизма такође користили Филон Александријски и Јосиф Флавије.[3]

Залеђина[уреди | уреди извор]

У јудаизму Фестивал недеља (хебр. שבועות Шавуот) је фестивал жетве који се слави седам недеља и један дан након првог дана Пасхе (празник бесквасних хлебова) у Deuteronomy 16:9 или седам недеља и један дан након Сабата према наводу у Leviticus 23:16.[9] Празник недеља назива се и празником жетве у Exodus 23:16 и даном првих плодова у Numbers 28:26.[10] У Exodus 34:22 назива се „првим плодом жетве пшенице.“[11] Датум за „Празник седмица“ првобитно је био дан након пуних седам недеља по првој жетви жита.[12][13] У јеврејској традицији педесети дан је био познат као Фестивал недеља.[10][11] Стварно помињање педесет дана потиче из Leviticus 23:16.[1][14]

Током хеленистичког периода, древни празник жетве такође је постао дан обнове Нојевог завета, описаног у Genesis 9:8-17, који је успостављен између Бога и „сваког тела на земљи“.[7] До тада су неки Јевреји већ живели у дијаспори. Према Acts 2:5-11, у Јерусалиму је било Јевреја из „сваког народа под небом“, који су вероватно посетили град као ходочасници током Педесетнице. Посебно су хој епидемоунтес (οἱ ἐπιδημοῦντες) идентификовани као „посетиоци“ Јерусалима из Рима. У ову групу посетилаца улазе и Јевреји и „прозелити“ (προσήλυτος, прозелитос); понекад преведено као „обраћен у јудаизам“, прозелит се односио на нејевреје који су се у потпуности придржавали Мојсијевих закона, укључујући и обрезивање..[15] Списак народа представљених у библијском тексту укључује Парте, Медијце, Еламите, Мезопотамију, Јудеју,[lower-roman 2] Кападокију, Понт, Азију, Фригију, Памфилију, Египат, Кирену и оне који су били у посети из Рима.[16] Научници су спекулисали о могућем ранијем књижевном извору за списак нација, укључујући астролошки попис Павла Александријског и различите референце на јеврејску дијаспору писаца из доба Другог храма (посебно Филона Александријског).[17]

Значај празника[уреди | уреди извор]

Хришћани овај празник славе и као дан „рођења Цркве” будући да Дела апостолска доносе да су апостоли пуни Духа Светога говорили тако да су их могли разумети људи свих народа и језика, а мноштво се „дало крстити те су примили Духа Светога”. Иначе то је и јасно отварање спасоносног послања Цркве према свима а не само према Јеврејима.

Празновање[уреди | уреди извор]

У храмове се уноси свежа зелена трава и цвеће. После свете литургије служи се вечерње, на коме се клечи и плету венци од траве и цвећа. Ти венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.

Овај празник славе православци, католици и многе друге хришћанске цркве.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомена[уреди | уреди извор]

  1. ^ Као део фразе ἐπ᾽ αὐτὴν ἔτους πεντηκοστοῦ καὶ ἑκατοστοῦ[8](ep autēn etous pentēkastou kai hekatostou, „у сто педесетој години“, или неке варијације те фразе у комбинацији са другим бројевима за дефинисање прецизног броја година, а понекад и месеци. Види: „... у сто педесетој години ...“ 1 Maccabees 6:20, „у сто педесет првој години ...“ 1 Maccabees 7:1, „Такође први месец сто педесет друге године ... “1 Maccabees 9:3, са другим примерима у 1 Maccabees 9:54 и 2 Maccabees 14:4.[4]
  2. ^ Постоје значајна неслагања међу модерним научницима око тумачења „Јудеје” у Делима 2:9. Тертулијан и Августин су превели „Јудеју“ из Дела 2:9 као Јермениjам (Јерменија), док ју је Јероним назвао Сиријом, а Јован Златоусти ју је повезао са Индијом. Савремени научници су предложили додатне могућности, укључујући Киликију, Јонију и Лидију.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Bratcher, Robert G; Hatton, Howard (2000). A handbook on Deuteronomy. New York: United Bible Societies. ISBN 978-0-8267-0104-6. 
  2. ^ Deuteronomy 16:10
  3. ^ а б Danker, Frederick W; Arndt, William; Bauer, Walter (2000). A Greek-English lexicon of the New Testament and other early Christian literature. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-03933-6. 
  4. ^ а б в Gerhard, Kittel; Friedrich, Gerhard; Bromiley, Geoffrey William, ур. (2006). „Pentecost”. Theological dictionary of the New Testament. Превод: Geoffrey William Bromiley. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2243-7. 
  5. ^ Bromiley, Geoffrey William, ур. (2009). „Pentecost”. The International standard Bible encyclopedia (2 изд.). Grand Rapids, Michigan: W.B. Eerdmans. 
  6. ^ Tobit 2:12 Maccabees 12:32
  7. ^ а б Jansen, John Frederick (1993). „Pentecost”. Ур.: Metzger, Bruce M; Coogan, Michael D. The Oxford Companion to the BibleНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504645-8. doi:10.1093/acref/9780195046458.001.0001. Приступљено 2018-12-02. 
  8. ^ „Septuagint (LXX), 1 Maccabees 6:20”. academic-bible.com: The Scholarly Portal of the German Bible Society. German Bible Society. Приступљено 9. 6. 2017. 
  9. ^ Balz, Horst Robert; Schneider, Gerhard (1994). Exegetical dictionary of the New Testament. ISBN 978-0-8028-2803-3. 
  10. ^ а б Keil, Carl Friedrich; Delitzsch, Franz (2011). Commentary on the Old Testament. Peabody, Massachusetts: Hendrickson Publishers. ISBN 978-0-913573-88-4. 
  11. ^ а б Gaebelein, Frank E (1984). The expositors Bible commentary with the New International Version of the Holy Bible in twelve volum. Grand Rapids, MI: Zondervan. ISBN 978-0-310-36500-6. 
  12. ^ Leviticus 23:16
  13. ^ Numbers 28:28–31
  14. ^ NIV archaeological study Bible an illustrated walk through biblical history and culture : New International Version. Grand Rapids, Mich.: Zondervan. 2005. ISBN 978-0-310-92605-4. 
  15. ^ Longenecker, Richard N. (2017). Acts. Zondervan. ISBN 978-0-310-53203-3. 
  16. ^ NIV, Archaeological Study Bible: An Illustrated Walk Through Biblical History and Culture. Zondervan. 2010. ISBN 978-0-310-87018-0. 
  17. ^ Gilbert, Gary (2002). „The List of Nations in Acts 2: Roman Propaganda and the Lukan Response”. Journal of Biblical Literature. 121 (3): 497—529. ISSN 0021-9231. JSTOR 3268158. doi:10.2307/3268158. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић
  • Brofsky, David (2013). Hilkhot Moadim: Understanding the Laws of the Festivals. Jerusalem: Koren Publishers. ISBN 9781592643523. 
  • Kitov, Eliyahu (1978). The Book of Our Heritage: The Jewish Year and Its Days of Significance. 3: Iyar-Elul. Jerusalem: Feldheim Publishers. ISBN 978-0-87306-151-3. 
  • Scherman, Nosson, ур. (1993). The Chumash: The Torah: Haftaros and Five Megillos with a Commentary Anthologized from the Rabbinic Writings. ArtScroll/Mesorah Publications. ISBN 978-0-89906-014-9. 
  • Neusner, Jacob (1991). An Introduction to Judaism: A Textbook and Reader. Westminster John Knox Press. стр. 58. ISBN 978-0-664-25348-6. »The Feast of Weeks, Shavuot, or Pentecost, comes seven weeks after Passover. In the ancient Palestinian agricultural calendar, Shavuot marked the end of the grain harvest and was called the 'Feast of Harvest« 
  • Goldberg, J.J. (12. 5. 2010). „Shavuot: The Zeppo Marx of Jewish Holidays”. The Forward. Приступљено 24. 5. 2011. 
  • Berel Wein (21. 5. 2010). „Shavuot Thoughts”. The Jerusalem Post. »"Here in Israel all Israelis are aware of Shavuot, even those who only honor it in its breach... In the Diaspora, Shavuot is simply ignored by many Jews..."« 
  • Jonathan Rosenblum (31. 5. 2006). „Celebrating Shavuos Alone”. Mishpacha. Приступљено 4. 6. 2020. »Yet most Jews have barely heard of Shavuos, the celebration of Matan Torah. In Eretz Yisrael, the contrast between Shavuos and the other yomim tovim could not be more stark. Shavuos is only about the acceptance of Torah. For those Israeli Jews for whom Torah has long since ceased to be relevant, the holiday offers nothing.« 
  • Wilson, Marvin (1989). Our Father Abraham: Jewish Roots of the Christian Faith. стр. 43. 
  • Press release based on work by Dr. Eshbal Ratson and Prof. Jonathan Ben-Dov, Department of Bible Studies (јануар 2018). „University of Haifa Researchers Decipher One of the Last Two Remaining Unpublished Qumran Scrolls”. University of Haifa, Communications and Media Relations. Приступљено 6. 6. 2020. 
  • Bogomilsky, Rabbi Moshe (2009). „Dvar Torah Questions and Answers on Shavuot”. Sichos in English. Приступљено 22. 1. 2018. 
  • Wein, Rabbi Berel (2005). „Shavuos”. torah.org. Приступљено 6. 6. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]