Душан Ђ. Цветковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Не мешати са Душан Цветковић

Душан Дуца Ђ. Цветковић
Dusan Cvetkovic.JPG
Пуно имеДушан Дуца Ђ. Цветковић
НадимакЧика Дуца
Датум рођења(1892-01-29)29. јануар 1892.
Место рођењаНиш
Краљевина Србија
Датум смрти18. април 1978.(1978-04-18) (86 год.)
Место смртиНиш
СФРЈ
IMDb веза

Душан Дуца Ђ. Цветковић (Ниш, 29. јануар 1892Ниш, 18. април 1978) је био српски глумац, оперски певач, редитељ, драмски писац и управник позоришта.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се у нишкој занатлијској породици, изучио обућарски и фотографски занат и 1908. постао члан „Абрашевића“. Учествовао је у Балканском рату одакле се вратио рањен. У нишкој Војној болници срео свог првог учитеља глуме Косту Делинија који га је, по оздрављењу, примио у своју позоришну трупу Повлашћено позориште „Јоаким Вујић“, у којој је Дуца први пут наступио 6. јула 1912. године у представи „Капетаново дете“. У току Првог светског рата са српском војском прелази преко Албаније, 1916. је на опоравку у Африци, где наредне године почиње да игра у Српском војничком позоришту у Бизерти па све до почетка пробоја Солунског фронта. У представама је играо махом женске улоге (између осталог и Коштану). Наступао је се Душаном Раденковићем, Душаном Животићем и Александром Златковићем, под управом другог учитеља Димитрија Гинића.

У Ниш се вратио 7. августа 1919. године као носилац Албанске споменице и ступио у Повлашћено путујуће позориште „Трифковић“ Симе Бунића чије је седиште било у Нишу. Истовремено играо је и у Народном позоришту у Скопљу, где је завршио курс глуме код редитеља Александра Верешчагина. Од 1924-1925. је у Народном казалишту у Сплиту, 1926-1927. године водио је, као управник, редитељ и глумац, полупрофесионално позориште у Штипу, 1927–1928. је краће време у позориштима у Битољу и Лесковцу, 1928–1929. у добро организованој Малој комедији Милоша Рајчевића – Чврге , 1931–1933. у Народном позоришту Моравске бановине у Нишу, 1934–1937. у Народном позоришту Врбаске бановине у Бањалуци, од августа 1937. године је в.д. управника Позоришта моравске бановине у Нишу, а касније Народног позоришта у Нишу, где је остао и играо као глумац све до 1952. године, када је пензионисан. После пензионисања и даље је наступао у мањим улогама у овом позоришту све до 1971. године. Умро је у Нишу 1978. год у 86. години.

Уметнички рад[уреди | уреди извор]

Народно позориште у Нишу Душану Цветковићу је приредило прославу значајних јубилеја – 17. маја 1953. године – „40 година уметничког рада ветерана нишке сцене“ и 17. новембра 1974. године – „60 година уметничког рада“. Још у млађим годинама, па и после пензионисања певао је пријатнмим високим, топлим тенором у оперетама и комадима с певањем и играњем, у солистичким извођењима на разним приредбама, у позоришту и на Радио-Београду. Из Београда 1923. године одлази за Париз, где снима прву плочу на српском језику за Фабрику грамофонских плоча Pate Ferer. Снима и у Берлину. Артистичка агенција Krampf га ангажује за варијетеје и игра по целој међуратној Југославији.

У Нишу, поред глуме, бави се режијом и писањем. Пише драме, али и песме („Ој Нишаво“, „ Мори Туто“, „Јорданке мори“ и др.) и комаде („Јованча мераклија“, „Пламен Топлице“, „Врањчани се суде“, „Врањанци на Јадрану“ и др.).

Играо је и у филмовима.

Улоге[уреди | уреди извор]

Као глумац свој зенит остварио је у старијем добу и истакао се у карактерним и комичним улогама, а нарочито у изванредном тумачењу локалних ликова са свим типичностима карактера, навика и говора у комадима из Ниша, Лесковца и Врања. Остале су упамћене његове улоге: Стеван Драгић (Сеоски лола), Глиша (На поселу), Гвозден (Девојачка клетва), Максим (Ђидо), Целестин (Мамзел Нитуш), Ферл Бачи (Кнегиња чардаша), Вун Чи (Гејша), Ивко (Ивкова слава), Хаџи-Замфир (Зона Замфирова), Ибиш-ага (у истоименом комаду С. Сремца, у драматизацији Радивоја Динуловића), Јеротије Пантић (Сумњиво лице), Јеромонах Теофилакт (Растко Немањић), Цар Лазар (Бој на Косову), Никодим, игуман (Краљева јесен), Кир Јања и Кир Дима (Кир Јања), Тартиф (Тартиф Молијера) и многе друге. Све његове улоге одисале су природном игром, животним реализмом и тачним изворним говором.

Драме и позоришни комади[уреди | уреди извор]

Написао је 57 позоришних комада, углавном шаљивих, са ликовима из јужне Србије, с обзиром на то да је изванредно познавао изворни нишки, лесковачки и врашски говор. (У загради је стављено место у коме је комад изведен).

  • Све због рата (Бизерта - Африка, написан је јула 1917. а крајем године изведен у Српском војничком позоришту са још неким француским комадима у једном чину и приказан четири пута);
  • На прагу отаџбине (написан 1918. године у Алжиру, где је Душан Цветковић био на боловању. Изведен 1932. године у Нишу, у оквиру прославе трогодишњице успешног рада нишког Просветно–спортског и хуманог друштва Јадран, под покровитељством Њ. В. Престолонаследника Петра II);
  • Буна у Топлици (Пламен Топлице) (Ниш, 1932.);
  • Јованча мераклија (Стари Ниш) (Ниш, Бања Лука, Београд − Позориште Животића);
  • Војвода Луне (Ниш, Београд, 1932);
  • Војвода Војиновић (пропало у поплави у Нишу 1948);
  • Врњчани се суде (Врњци);
  • Врањанци на Јадрану (Ниш, 1933.);
  • Учитељ Таса (Ослобођење Ниша 1887.) (Ниш, 1933);
  • Хаџи Батлак (пропало у поплави);
  • Зашто Сике, зашто? (Сика Димитраћева) (Ниш, 1935);
  • Соколска мајка (Книн, 1936);
  • Командант Сава (Последњи поздрав), драмолет у једном чину – (премијера у Народном позоришту у Нишу, 25. новембра 1944.)
  • Пропали кандидат;
  • Ћир Коста ;
  • Наше село ;
  • Сеоски зеленаш ;
  • Лепа Јулијана ;
  • Сироче (Скопље);
  • Зенифа и Рустен (Бања Лука);
  • Сан доброг детета (Шумски чаробњак) (Бања Лука, Ниш);
  • Трновитом стазом ;
  • Сватови кнегиње Зорке (Ниш);
  • На језеру (Ниш);
  • Путем страдања (Ниш);
  • Наши долазе (Наши у заробљеништву) (Ниш);
  • Мој син авијатичар ;
  • На логоровању (Ниш);
  • Ускрс у заробљеништву (Ниш);
  • Повратак из ропства (Алексинац);
  • Врњачки вампир ;
  • Окупатор у Врању ;
  • Последњи харем (Соко Бања);
  • Отмичар (Битољ, Ниш);
  • Невино окривљена (Ниш);
  • Митини сватови (Две побегуље, Љубав на старински начин, Донина чесма) (Ниш);
  • Пуста туђина (Бела Паланка);
  • Покварењаци ;
  • За кору хлеба ;
  • На згаришту ;
  • Столар (Штип);
  • Златна прошевина (Београд);
  • Наша прија;
  • Албанија (Штип);
  • Златна свадба ;
  • Такви су људи ;
  • Свирач (Битољ);
  • Сеоско посело (Књажевац);
  • Земљотрес у Бањој Луци;
  • И ми смо соколи;
  • Под окупацијом;
  • Златна је слобода;
  • Јединство Словена;
  • Канадске петорке (Ниш);
  • Кроз буру;
  • Пијаца у Пуковцу;
  • Последњи дан битке на Чегру ;
  • Љубав на вашару (Ниш);
  • Аша и Панта (Радио–Ниш);
  • Два оџачара – дуо скица;
  • Два професора – дуо скица ;
  • Два улична чистача – дуо скица ;
  • Трговци из Ангоре – дуо скица ;
  • Дани одмазде.

Драматизације дела Стевана Сремца[уреди | уреди извор]

  • Ибиш-ага,
  • Ивкова слава
  • Чича-Јордан.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Синиша Јанић, Боривоје С. Стојковић: Нишко позориште 1887-1944, Театрон, 30/31/32, Београд, 1980;
  • Рајко Радојковић: Нишко позориште 1944 - 1987, Музеј позоришне уметности, Београд, 1988;
  • Петар Волк: Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990.
  • Петар Волк: Писци српског театра 1935 -1994, Београд, 1995,
  • Предраг Нешовић: Великан театра – Душан Ђ. Цветковић, Српски југ, 1, Ниш, 2004, 151 – 170;
  • Предраг Нешовић: Душан Ђ. Цветковић Чика-Дуца, Драма, 35, Београд, 2011, 66 - 69

Спољашње везе[уреди | уреди извор]