Душан Егић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДУШАН ЕГИЋ
Egic Dusan.jpg
Душан Егић
Датум рођења(1916-01-27)27. јануар 1916.
Место рођењаБрезичани, код Приједора
 Аустроугарска
Датум смрти18. децембар 1985.(1985-12-18) (69 год.)
Место смртиЗагреб,  СР Хрватска
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одновембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од24. јула 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Душан Егић (Брезичани, код Приједора, 27. јануар 1916Загреб, 18. децембар 1985), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. јануара 1916. године у селу Брезичанима, код Приједора. Прије почетка Другог свјетског рата, био је запослен као службеник. Члан Комунистичке партије Југославије постао је новембра 1941.

У НОБ је ступио 1941. године. У почетку устанка постао је борац 3. чете Козарског одреда. У борбама на Волинском раосту, Сводни, Брезичанима, у нападу на блиндирани воз, у борбама на Прљубовцу, Доњој Драгорињи показао је велику храброст. Допринио је развоју братства и јединства. Постављен је за замјеника командира, а априла 1942. за командира 5. чете 1. батаљона козарског партизанског одреда.

Истакао се на ликвидацији непријатељског упоришта Благај код Новог Града. Од 18. до 22. јуна 1942, за вријеме офанзиве на Козари, Егић је својом четом напао колону непријатеља у селу Маринима (300 војника). Захваљујући његовој храбрости, непријатељ је разбијен и заробљено је 100 војника, много оружја и муниције. У току офанзиве на Козари истицао се јунаштвом. Његова чета је међу првим извршила пробој фашистичког обруча у Доњем Јеловцу и тиме помогла излаз осталим јединицама. Септембра 1942. године постао је замјеник команданта, а онда командант Првог батаљона Друге крајишке бригаде. Јуна 1943. постављен је за замјеника команданта бригаде. Као командант бригаде са својом јединицом водио јр борбе око Тузле. Августа 1944. године постаје командант Пете крајишке (козарске) бригаде.

После рата, завршио је војну школу и био командант дивизије ЈНА. Пензионисан је 1965. у чну генерал-потпуковника.

Умро је 18. децембра 1985. године. Сахрањен је у Гробници народних хероја на Загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 177. стр.
  • Љубо Михић, Козара. „Дневник“, Нови Сад 1987. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.