Пређи на садржај

Душан Макавејев

С Википедије, слободне енциклопедије
Душан Макавејев
Макавејев 1989. године.
Лични подаци
Датум рођења13. октобар 1932.(1932-10-13)
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти25. јануар 2019.(2019-01-25) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија
УниверзитетУниверзитет у Београду, Филозофски факултет
Занимањережисер, сценариста
ПартнерБојана Маријан (в. 1964)
Рад
Активни период1955–1996
Битна делаМистерије организма
IMDb профил

Душан Макавејев (Београд, 13. октобар 1932 — Београд, 25. јануар 2019) био је српски и југословенски режисер, сценариста и писац.[1][2]

Познат је по својим револуционарним филмовима југословенске кинематографије крајем 1960-их и почетком 1970-их, од којих многи припадају Црном таласу и који се сматрају радикалним, транскултуралним и политичким филмовима.[3] Његов најуспешнији међународни филм била је политичка сатира из 1971. године, Мистерије организма, који је убрзо постао забрањен у Југославији. Након снимања овог филма, Макавејев је био принуђен да напусти земљу. Живот и рад наставио је у Европи и Северној Америци, где је, између осталог, предавао и филм на Харварду.[4]

Добитник је разних филмских награда, укључујући Сребрни медвед на Берлинском филмском фестивалу, Сребрна арена у Пули, Луис Буњуел у Кану, Сребрни Хјуго у Чикагу...[5] Године 2012, Југословенска кинотека му је уручила Златни печат.[4] Многи критичари позитивно су оценили његов филмски допринос, говорећи да је "међу највећим достигнућима марксистичких друштава" и "најрадикалнији режисер који се појавио у Источној Европи".[6]

Макавејев је преминуо у Београду, 25. јануара 2019. у 87. години.[7]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родитељи су му били Сергије Макавејев и Јелка Бојкић (1904—1987), прва жена дипломирани ветеринар у Југославији,[8] док му је деда био руски царски пуковник Сергеј Александрович Макавејев (1875—1937).

Душан Макавејев дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду.[9] Његова супруга, Бојана Макавејев (1941—2021),[10] била је продуценткиња за неколико његових филмова.[11]

Био је уредник многих листова: Студент (часопис), Књижевне новине и Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Неке од раних записа објавио је у књизи Пољубац за другарицу паролу (1965).[12]

Давао је подршку студентским демонстрацијама 1968 и снимао је ток протеста.[13]

Преминуо је 25. јануара 2019. у јутарњим сатима у Београду.[7] Комеморација је одржана 4. фебруара 2019. у Југословенској кинотеци.[14] О његовом животу и раду објављена је књига Терор и радост - филмови Душана Макавејева ауторке Лорејн Мортимер.[15]

Каријера

[уреди | уреди извор]
Макавејев (лево) у Амстердаму у марту 1974.

Макавејева прва три играна филма, Човек није тица (1965, са глумицом Миленом Дравић), Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967, са глумицом Евом Рас) Невиност без заштите (1968), донели су му међународно признање. Последњи је освојио награду жирија Сребрни медвед на 18. Берлинском међународном филмском фестивалу.[16] Године 1970. био је члан жирија на 20. Берлинском међународном филмском фестивалу.[17] Године 1991. био је члан жирија на 17. Московском међународном филмском фестивалу.[18]

Његов филм из 1971. године, Мистерије организма (у којем глуме Милена Дравић, Јагода Калопер и Ивица Видовић), био је забрањен у Југославији због свог сексуалног и политичког садржаја. Он је ауторитарне фигуре у филму описао као људе који немају контролу над собом и који се труде да контролишу друге.[19] Политички скандал који је окруживао Макавејев филм био је симптоматски за све опресивнију политичку климу у Југославији која је ефикасно окончала редитељеву домаћу каријеру и резултирала његовим напуштањем Југославије како би живео и радио у иностранству у Европи и Северној Америци. Макавејев следећи филм, Слатки филм (1974), био је прво играно дело које је редитељ у потпуности продуцирао ван Југославије (филм је снимљен у Канади).[20] Експлицитни приказ секса у филму, заједно са смелим третманом табуиранијих димензија сексуалности, смањио је бројност публике (тј. био је углавном ограничен на контекст уметничке индустрије) и такође је довео до цензуре филма у неколико земаља. Макавејев је рекао: „После филма „Слатки филм“ било је као да сам спалио све своје мостове. Само сам изгубио прилику да разговарам са продуцентима.“[21]

Након седмогодишње паузе у продукцији играних филмова, Макавејев је објавио релативно конвенционалнију црну комедију под називом Монтенегро (1981). Следећи редитељев играни филм, The Coca-Cola Kid (1985), који је заснован на кратким причама Френка Мурхауса, а у којем су глумили Ерик Робертс и Грета Скаки, ​​вероватно је његов најприступачнији филм.

Макавејев се појављује као један од наратора у српском документарном филму из 2007. године „Забрањени без забране“, који пружа дубок увид у историју и природу југословенске филмске цензуре кроз истраживање карактеристичних политичко-културних механизама земље за незванично забрањивање политички контроверзних филмова. Филм садржи оригиналне интервјуе са кључним филмским ствараоцима из комунистичке ере.[22]

Објавио је две књиге изабраних чланака: Пољубац за другарицу паролу (1960) и 24 сличице у секунди (1965).[23]

Ставови

[уреди | уреди извор]

Године 1993. Макавејев је написао и појавио се у получасовном телевизијском предавању „Мишљења“ у Британији, које је продуцирао Open Media за Канал 4, а потом објављено у Тајмсу. Макавејев говори о себи као грађанину света, али и „остатка Југославије“. Он наводи холивудски хорор класик Жака Турнера „Људи мачке“ као један од ретких филмова у историји кинематографије који помињу Србе, „народ из непознатог региона који је прогањало зло; када су повређени, претварају се у свирепе мачке, попут пантера, и убијају оне за које су сматрали да су извор бола или одбацивања“. Он коментарише поделу Босне по етничким линијама:[24]

Творци националистичких митова, и Срби и Хрвати, дошли су из истог планинског региона који је вероватно био извор ове холивудске приче. Пре оружаног сукоба, ови људи су распиривали националистичку грозницу и индоктринацију док сукоб није постао неизбежан и обе нације нису биле заробљене у крвавом загрљају... Колико ће времена бити потребно за етнички „чисту“ државу за сваку особу која чудом остане жива? Држава за сваку породицу, држава за оца у случају да је Хрват, држава за мајку у случају да је муслиманка, држава за ћерку у случају да је Југословенка, држава за сина у случају да је Србин, посебна застава за пса, валута за мачку.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Добитник је великог броја домаћих и страних награда: Октобарска награда града Београда, Сребрни медвед у Берлину,[25] Сребрна арена у Пули,[26] Награда „Луис Буњуел” у Кану,[26] Сребрни Хуго у Чикагу,[26] Златно доба Белгијске краљевске кинотеке,[26] „Филмска легенда” коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.[27]

Додељен му је Орден Вука Караџића.[28]

Година Филм Режисер Сценариста Награда
1965. Човек није тица Да Да
1967. Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ Да Да
1968. Невиност без заштите Да Да Сребрни медвед и награда FIPRESCI на Берлинском међународном филмском фестивалу
1971. Мистерије организма Да Да Златни Хуго на Међународном филмском фестивалу у Чикагу
1974. Слатки филм Да Да
1981. Монтенегро Да Не Награда публике и специјална награда Мостра на Међународном филмском фестивалу у Сао Паулу, номинован за Златну палму
1985. The Coca-Cola Kid Да Да Номинован за Златну палму
1988. Манифесто Да Да
1993. Горила се купа у подне Да Да
1994. Рупа у души Да Да
1996. Danish Girls Show Everything Да Да коаутор, омнибус филм

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Дугометражни

[уреди | уреди извор]

Краткометражни

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 89. ISBN 86-331-2116-6. 
  2. ^ Umro Dušan Makavejev: Odlazak jednog od najvećih srpskih reditelja.www.blic.rs (in Serbian)
  3. ^ Mortimer, Lorraine (2009). Terror and Joy: The Films of Dušan Makavejev (на језику: енглески). U of Minnesota Press. стр. 12. ISBN 978-0-8166-4886-3. 
  4. ^ а б „Душан Макавејев”. Југословенска кинотека (на језику: српски). Приступљено 2026-03-22. 
  5. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Преминуо редитељ Душан Макавејев”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2026-03-22. 
  6. ^ Mortimer, Lorraine (2009). Terror and Joy: The Films of Dušan Makavejev (на језику: енглески). U of Minnesota Press. стр. 13. ISBN 978-0-8166-4886-3. 
  7. ^ а б Umro Dušan Makavejev: Odlazak jednog od najvećih srpskih reditelja blic.rs 25. 01. 2019
  8. ^ Јелка Бојкић Макавејев - И под бомбама правила вакцине да помогне народу („Вечерње новости“, 14. октобар 2015)
  9. ^ „Умро редитељ Душан Макавејев”. Politika Online. Приступљено 2022-08-04. 
  10. ^ „ОДЛАЗАК БОЈАНЕ МАКАВЕЈЕВ: Преминула животна и уметничка сапутница редитеља”. Вечерње новости. 30. 12. 2021. Приступљено 2. 1. 2022. 
  11. ^ kinoteka (2021-12-29). „Преминула Бојана Макавејев”. Југословенска кинотека (на језику: српски). Приступљено 2026-03-21. 
  12. ^ Макавејев, Душан. „Пољубац за другарицу Паролу”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-02-12. 
  13. ^ „Povratak u iščezli san – šezdeset osma danas - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2013-06-08. Приступљено 2022-08-04. 
  14. ^ Мак је цар Душан српског и југословенског филма (Б92, 4. фебруар 2019)
  15. ^ „Knjiga o Dušanu Makavejevu - FCS”. www.fcs.rs (на језику: српски). 2012-02-27. Приступљено 2022-08-04. 
  16. ^ „Berlinale 1968: Prize Winners”. berlinale.de. Приступљено 5. 3. 2010. 
  17. ^ „Berlinale 1970: Juries”. berlinale.de. Приступљено 8. 3. 2010. 
  18. ^ „17th Moscow International Film Festival (1991)”. MIFF. Архивирано из оригинала 3. 4. 2014. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  19. ^ Jacobsen, Kurt (2004). "An Interview with Dusan Makavejev" in Maverick Voices: Conversations with political and Cultural Rebels. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0742533950. 
  20. ^ Morimer, Lorejn (2011). Teror i radost: filmovi Dušana Makavejeva. Belgrade: Clio. 
  21. ^ Oumano, Ellen (пролеће 1995). „Film Forum: Thirty-five Top Filmmakers Discuss Their Craft: Dusan Makavejev”. Ур.: O'Grady, Gerald. Makavejev Fictionary: The Films of Dusan Makavejev (PDF). Harvard Film Archive. стр. 38. Приступљено 2023-07-09. 
  22. ^ „Zabranjeni bez zabrane”. Приступљено 22. 3. 2020 — преко www.imdb.com. 
  23. ^ Đerić, Zoran (2009). Poetika srpskog filma. Banja Luka: Besjeda. стр. 374. 
  24. ^ Dusan Makavejev, Opinions: Bloody Bosnia, produced by Open Media, transmitted on Channel 4 on 8 August 1993, printed in The Times on 9 August 1993 and quoted in Terror and Joy: The Films of Dusan Makavejev, Lorraine Mortimer, University of Minnesota, 2009, p.258
  25. ^ „Berlinale 1968: Prize Winners”. berlinale.de. Архивирано из оригинала 07. 01. 2014. г. Приступљено 5. 3. 2010. 
  26. ^ а б в г „Душан Макавејев: Пионир црног таласа у Југославији”. BBC News на српском (на језику: српски). Приступљено 2022-08-04. 
  27. ^ Макавејеву признање „Филмска легенда” („Политика”, 19. мај 2017)
  28. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 571. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Душан_Макавејев&oldid=30969533”