Душан Милутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДУШАН МИЛУТИНОВИЋ
Milutinović Dušan.jpg
Душан Милутиновић
Датум рођења (1920-11-25)25. новембар 1920.
Место рођења Веље Брдо, код Подгорице
 Краљевина СХС
Датум смрти 17. октобар 1944.(1944-10-17) (23 год.)
Место смрти Београд
Србија Србија
Професија земљорадник
Члан КПЈ од 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 27. новембра 1953.

Душан Милутиновић (Веље Брдо, код Подгорице, 25. новембар 1920Београд, 17. октобар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. новембра 1920. године у селу Веље Брдо, код Подгорице. Одрастао је у сиромашној сељачкој породици. Његов отац Ристо је имао осморо деце — петоро синова и три ћерке. У тешким материјалним условима завршио је основну школу. Преко дана је морао да помаже у кућним пословима, а увече је учио и писао домаће задатке. Иако је био одличан ђак, због тешког материјалног положаја, није могао да настави школовање.[1]

Његов брат Машан Милутиновић је био члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1936. године, па је Душан преко њега и његових партијских другова, веома млад добио прва сазнања о револуционарном радничком покрету и учествовао у разним акцијама КПЈ, чији је члан постао 1941. године. Након окупације Југославије, 1941. године, активно је учествовао у припреми оружаног устанка. Када је избио Тринаестојулски устанак заједно са двојицом браћа и сестром је постао борац Пиперског устаничког одреда. Већ у првим борбама исказао се као храбар и сналажљив борац, па је убрзо био узет за курира Привремене Врховне команде Црне Горе.[1]

Када је почетком 1942. године формиран први Црногорски омладински батаљон, Душан је био постављен за заменика командира чете. У овом батаљону је постао познат, због своје храбрости, али и због доброг односа према младим борцима, који су били у његовој чети. Његова храброст и издржљивост посебно су дошле до изражаја у зиму 1941/42. године, у даноноћним борбама против четника Павла Ђуришића на Сињајевини, које су трајале више од месеца дана. Маја 1942. године, донета је одлука да се омладински батаљон расформира, Душан је с педесет младића и девојака ушао у састав Прве пролетерске ударне бригаде, односно њеног Првог црногорског батаљона. У овој бригади су се још од њеног формирања налазили његоа сестра Станка и брат Машан.[2]

У својој првој борби са Првом пролетерском бригадом, 3. јуна 1942. године, на Дурмитору се истакао храброшћу и заробио неколико четника. Потом се истакао у борбама на Коњицу, Бугојну, Дувну, као и у вишедневним борбама на Цинцар планини, где се истакао као бомбаш. У борби за Ливно, са својим одељењем је уништио бункер код тврђаве и заробио пушкомитраљез. Касније се истакао и у борбама за Кључ, Јајце, Чичево, Балиновац, Миљевину. Истицао се и у борбама током Четврте и Пете непријатељске офанзиве.[2]

Године 1944. године постављен је за заменика команданта Првог црногорског батаљона Прве пролетерске ударне бригаде. Био је слушалац Официрске школе Врховног штаба НОВ и ПОЈ у Дрвару. Као слушалац ове школе, затекао се 25. маја 1944. године у ослобођеном Дрвару, када је учествовао у борбама на сламању немачког ваздушног десанта и одбрани Врховног штаба, који се налазио у пећини. Након десанта, вратио се у Прву пролетерску бригаду, са којом је у јесен 1944. године учествовао у борбама за ослобођење западне Србије и Београда.[2]

Погинуо је у 17. октобра 1944. године у борбама за ослобођење Београда. Заједно са политичким комесаром Првог батаљона Блажом Попиводом, погинуо је у тешким борбама са немачким снагама на Славији. Заједно с њим сахрањен је на Гробљу ослободилаца Београда 1944.[2]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]